Foto: Iz lične arhive
Na Arbat idem i pešice.
Prvo pozdravim Majakovskog, čija je impozantna skulptura na Trijumfalnom trgu.
Kada bi on sišao sa granitnog pijedestala najvećeg proleterskog pesnika, onda bismo zajedno krenuli niz Baštenski prsten, pa na Arbat – voleo je da odlazi u kafanu „Arbatski podrum“, u žutoj radničkoj bluzi.
Na ulici i pored nje su mesta iz života velikana ruske literature: Patrijaršijske prudi Bulgakova; kuće Čehova i Marine Cvetajeve; vila (tuđa) Gorkog i dvorac u kome je umro Gogolj – u vrtu carska skulptura pisca, umornog i sumornog, a na trgu druga, sovjetska, radosnog.
Na Arbatu je neizbežna uspomena na Puškina, stan u kome je proveo medeni mesec sa Natalijom i spomenik preko ulice, gde su zajedno predstavljeni, kao da nekuda idu, verovatno u Petrograd.
Bolje i da nisu otišli…
Odmah pored je živeo Anatolij Ribakov, autor romana „Deca Arbata“, a s druge strane Boris Bugaev, simbolistički pesnik, poznat kao Andrej Beli.
Nekoliko zgrada dalje je opšćežitije u kome je detinjstvo proveo Bulat Okudžava, „pesnik Arbata“. Otac mu je ubijen u staljinističkim čistkama, a majka devetnaest godina provela u logoru.
On se, „Iseljen sa Arbata i prošlosti lišen“ („Arbatski napevi“) vratio u ulicu detinjstva kroz visoku kapiju i bistu sa rukama u džepovima i bez gitare. Majakovski je napisao: „Hteo bih/ da živim/ i umrem u Parizu,/kad ne bi bilo/ takve zemlje – / Moskve“ („Povratak“). Okudžava je umro u Parizu, a njegova zemlja je bila – Arbat: „Moj Arbate,/ ti si moja otadžbina“ („Pesmica o Arbatu“).
Arbat je uvek imao dušu.
U vreme četiri kopjejke, Arbatom je prolazio trolejbus (i njega je pomenuo Bulat).
Na ulici je, sećam se, bila cisterna sa kvasom i disciplinovani red u koji smo stali.
Prodavačice su imale samo dve krigle iz kojih smo svi pili, a ispirale ih u kofi s vodom.
Nismo ručali na Arbatu, jer smo mogli, tada, da ručamo u najboljem moskovskom hotelu, Metropolu.
Sada je Arbat skupa turistička ulica, sa restoranima, antikvarnicama, uličnim sviračima i slikarima.
Tu su Mekdonalds, Hard rok kafe, a čaj pijemo – opet uz Okudžavu („Pijenje čaja na Arbatu“) u – Starbaksu.
Na Arbatu se nalaze zgrade svih stilova, izgrađene posle požara kada je Napoleon ušao u Moskvu (Stendal je gledao požar sa Arbata), zatim posle Oktobarske revolucije i najzad, naleta kapitalizma zadnjih decenija.
Staljinistički ampir („visotka“ – zgrada Ministarstva inostranih dela), sovjetska secesija (Narkomat odbrane), stare drvene kuće, staljinistički klasicizam, fantazija Arsenija Morozova („Znala sam da si lud, a sada to zna i cela Moskva“, rekla mu je majka, kada je videla zgradu), modernizam (Generalštab).
I dragulj arhitekture, porodična zgrada aritekte Konstantina Meljnikova, cilindrična konstruktivistička građevina sa prozorima nalik pčelinjem saću.
Kuća koja je sačuvala dušu Arbata.
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
