Uvod
U detinjstvu patio sam od bolesti krvi sličnoj anemiji. Bio sam slab, a takav je bio i moj imuni sistem. Možda mi je upravo ovakvo stanje omogućilo da vidim unutar stvari i to na vrlo neobičan način za dete mojih godina koje živi u zapadnom svetu. U urođeničkim kulturama ovakve bolesti bi često smatrali početkom vrlo dubokog procesa koji bi mogao dovesti do inicijacije.
Jednoga dana otkrio sam kroz san da nas ne podržava spoljni svet nego vrlo duboka snaga koja dolazi iznutra. U tom snu, video sam zlatnu stolicu na vrhu prelepog brda. Neko sa kime sam radio pitao me je da li je to moja stolica. Odgovorio sam da nije a osoba mi je rekla:
“Zašto ne sedneš na stolicu?” I seo sam. Tada sam briznuo u plač. Celo moje biće je u trenutku shvatilo da nas život sve vreme hrani i da svet pripada svima nama.
Kroz taj san moj pogled na svet se zauvek i nepovratno promenio, pripremivši me za buduće događaje kojih tada još nisam bio svestan.
Kao tinejdžer bio sam u sukobu sa samim sobom, trudeći se da postanem “normalan”; da se prilagodim onome što mi se činilo primerenim za zapadno društvo u kojem sam odrastao. Mada, osećao sam da deo mene ne može i ne želi da prihvati put koji nije bio za mene. Lekari i psiholozi, praktično, mi nisu bili ni od kakve pomoći. Počeo sam da se interesujem za filozofiju i religiju, i tako sam otkrio budizam koji mi je pokazao način kako mogu da nahranim svoje srce. Imao sam petnaest godina kada sam naučio da meditiram, a kasnije sam otišao u zen budistički manastir smešten na vrhu predivne kalifornijske planine, blizu San Bernardina. Ovde je vazduh bio čist, a hrana zdrava. Postao sam vegetarijanac i više nikada nisam bio bolestan. Ova iskustva omogućila su mi da shvatim da su moji sukobi koje sam proživeo, jednostavno nastali zbog zato što zapadnjačka kultura u kojoj sam živeo, nije poznavala unutrašnji proces isceljenja i duhovni razvoj.
Međutim, nakon dve godine, budizam je za mene postao suviše lak. Iako je režim u manastiru bio krajnje strog (meditacije su počinjale u tri sata ujutro, dan se često završavao tek oko ponoći) a sedenje u punom lotus-položaju prvih šest meseci za mene je bila potpuna agonija. U manastiru sam se osećao dobro, ali moj unutarnji glas mi jer govorio da sklad koji sam pronašao u sebi treba da primenim u spoljnjem svetu. To je bio razlog da napustim manastir i odem u Njujork a zatim u London. Šok je bio veliki. Budizam mi nije pružio potpunu sliku svih stvari. Spoljnji svet je bio i još uvek jeste veoma bolestan. Lako je videti lepotu sveta kada neko živi u predivnom okruženju, ali je to potpuno drugačije ako se pojedinac nađe usred okrutnosti i haosa gradova kao što je Njujork. Moj unutarnji mir je do tada bio podržan svakodnevnim skladnim životom u manastiru. Osećao sam se neispunjenim u tim “betonskim džunglama” i pošto sam oduvek osećao duboku ljubav prema moru i stvorenjima koja u njemu žive, otišao sam u Australiju da studiram morsku biologiju.
Nakon godine dana provedene na studijama, poželeo sam da naučenu teoriju iskusim u praksi. Privuklo me “spasavanje” amazonske prašume i hteo sam da pomognem na neki način da se spreči njeno uništavanje. Obratio sam se organizaciji za zaštitu koja se nalazila u Brazilu. Šest meseci nakon toga primio sam pismo iz gornje Amazonije, blizu Perua i Bolivije, kojim me pozivaju da radim u maloj organizaciji u delu šume koja je brzo uništavana. Napustio sam Australiju sa namerom da radim na zaštiti amazonske prašume.
Vrlo brzo, našao sam se u selu u kojem žive poznati šamani ajahuaskero (šamani koji rade isceljujućom amazonskom biljkom pod nazivom ajahuaska), koji su me proveli kroz duboka iskustva transformacije. Postepeno sam spoznao da su me, zapravo, ovi šamani dozvali tamo, a da su razna iskustva koja sam delio sa njima imala svrhu da njihovo znanje iznesem izvan prašume i podelim ga sa ostatkom sveta, posebno sa zapadnim svetom.
Od prašume do Anda
Moje prvo snažno iskustvo Amazonije, u ovoj dimenziji svesti, kao i u onoj drugoj sasvim neobičnoj, dogodilo se nekoliko dana nakon mog dolaska. Plovio sam kanuom niz reku. Ljudi su zurili u mene, a kroz glavu mi je prolazilo bezbroj misli. Činilo se kao da je vreme stalo. Padala je jaka kiša. Zvuci prirode čuli su se svuda. Bio sam pun strahova i briga.
Mislio sam da sam se veoma dobro pripremio za boravak u prašumi. Proveo sam šest meseci u teretani nastojeći da poboljšam fizičku sposobnost. Udubio sam se u učenje španskog jezika uz knjige i kasete. Kupio sam mačetu, mrežu za ležanje i kompas, ali problem su bili komarci koji su me neprestano ubadali. Naš kanu je još nedavno bio drvo i sve vreme smo iz njega izbacivali vodu da ne potonemo. Svaki put kada bismo udarili o stenu ili deblo, bojao sam se da se ne prevrnemo. Počeo sam da razmišljam šta ako to i nije najrazumnije što treba raditi u ranim dvadesetim godinama života.
Moj zapadnjački um bio je pun zastrašujućih misli: “Šta ako ću morati da idem u bolnicu? Kako bih došao do nje? Zašto su ovi ljudi tako zadovoljni sopstvenim životom? Da li je to raj koji sam zamišljao?” Dok sam tražio hiljadu razloga da napustim Amazoniju i vratim se u “civilizaciju”, čovek u prednjem delu kanua odgurnuo je granu drveta i tada ga je napao roj otrovnih pčela. Moja prva reakcija je bila pomisao “sreća da to nisam ja”, a potom osećaj praćen sažaljenjem i zabrinutošću za čoveka koji je patio. Ostali ljudi u kanuu su se smejali i ponašali, na meni, potpuno neshvatljiv način. Nalazio sam se u kulturi vrlo različitoj od svega što sam ranije poznavao.
Pitao sam saputnike: “Zašto se smejete patnji?” (Ako već nisu svi bili šamani, živeli su u šamanskoj kulturi.) Odgovorili su mi protivpitanjem: ”Može li se istinski saosećati kroz osećaje straha, negativnosti i brige?”
Objasnili su mi da se energetsko telo osobe na smrt izbodene od pčela već nalazi u strahu i bolu, da su mu moji strahovi i briga doneli samo još više negativnosti i da se istinsko saosećanje sastoji u pomoći koja se pruža osobi kako bi se oslobodila bola.
“Smehom smo pomogli da se izvuče strah iz tela čoveka koji je već bio u stanju šoka i u smrtnoj opasnosti. Da su svi putnici u kanuu reagovali poput tebe, njihove egocentrične misli nahranile bi negativnost i čovek bi sigurno umro”, objasnio mi je jedan od njih.
Shvatio sam da su svi u kanuu, osim mene, ovaj događaj doživeli sa stanovišta Isceljenja a ne ega. Njihovo smejanje bilo je izraz isceljujuće energije.
Moje kulturno programiranje bilo je različito i od tog dana sam ozbiljno počeo da sumnjam u svoja verovanja i poimanja ove kulture koju bi zapadni svet opisao kao “primitivnu”.
Vremenom sam počeo da shvatam da nisam došao u Amazoniju “da spasem prašumu” – ideja koja me je motivisala na početku – nego da spasem deo sebe koji sam gotovo zaboravio: svoje najdublje biće. Ego je vrlo vešt u stvaranju primamljivih odvraćanja od naše istinske misije na zemlji. U civilizovanom svetu ona može biti podstaknuta mnogim, vrlo časnim ciljevima kao što je bilo “spasiti prašumu”. Uprkos mojoj velikoj ljubavi prema prirodi, koju sam od detinjstva pa do studentskih dana detaljno proučavao, u prašumi se zaista nisam osećao ugodno. Spasavanje prašume podrazumeva njeno razumevanje, a na kraju i shvatanje samoga sebe.
– Iz knjige Mudrost šamana / Šamanizam –
. . .
