O čemu govore iskustva ljudi koji su doživeli kliničku smrt

407

Kako izgleda umiranje? Većina nas se u manjoj ili većoj meri plaši smrti. Postoje ljudi koji su se vratili iz stanja veoma bliska smrti i ispričali priče o najčešće veoma prijatnom iskustvu na vratima smrti.

Za one koji su doživeli kliničku smrt i neke druge to je dokaz o životu posle smrti dok je za većinu naučnika ova iskustva su samo halucinacije koje stvara umirući mozak koje nisu ništa drugačije od veoma živih snova.

Šta je onda istina? Da li je iskustvo koga se sećaju ljudi koji su doživeli kliničku smrt prelazak u život posle smrti ili je to poslednje iskustvo koje imamo pre večitog počinka. Najverovatnije ni jedna ni druga grupa ljudi nije u pravu, ova iskustva nikako nisu dokazi o životu posle smrti ali su mnogo interesantnija od snova i mogu se razumeti tek dubokim shvatanjem neurohemije, psihologije i fiziologije. Ova iskustva su veoma živa i ljudima koji su ih proživeli obično potpuno menjaju život a da bi se shvatila potrebno je shvatiti pitanja koja se tiču uma, nas samih i prirode svesti.

U jednom istraživanju je utvrđeno da je veoma mali broj pacijenata ( 10 od 1000) koji su imali zastoj srčane radnje i preživeli prijavilo da su imali neku vrstu neobičnog iskustva od ulaska u tunel i svetla do komunikacije sa dragim osobama koje su pre umrle.

Ovo iskustvo je kod takvih ljudi bilo veoma živo, prolazak kroz tunel nije kao slika prolaska kroz tunel, pogled izvan tela izgleda potpuno realno ne kao san nego baš kao da ste iznad i gledate dole. Ni jedan od njih nije rekao da je halucinirao ili maštao da je otišao u raj ili da je imao lep san već bio sasvim ubeđen da se to stvarno odigravalo.

Možda je ovde najvažnije pitanje da li treba da budete blizu smrti da bi ste imali takvo iskustvo ili ga je moguće doživeti i u nekim drugim stanjima? Neki ljudi su imali slično iskustvo pod dejstvom određenih lekova, bili izuzetno umorni ili pod sresom.

Više od 50% preživelih su bili ljudi koji veruju u dušu ili duh koji može da napusti telo. Opet šta to znači? Da li da ne možemo da verujemo da nismo ništa više od smrtnog tela i da je smrt kraj? Ili da stvarno postoji astralno telo. Možda pomišljt da ovakvo pitanje nije naučno pitanje.

U nekim ranijim eksperimentima mediumi su tvrdili da mogu da projektuju svoje astalno telo u udaljene postorije i vide šta se tamo dešava, ovi eksperimenti sa medijima nisu dobro vođeni pa ne mogu da ponude nikakve dokaze o postojanju astralnog tela.

U drugim ekspeimentima umirući ljudi su mereni u pokušaju da se otkrije odlazak astralnog tela, na osnovu podataka o gubitku težine ništa nije moglo da se potvrdi, u novijim eksperimentima su korišćeni mnogo sofisticiraniji detektori ali nisu uspeli da zabeleže ništa neobično.

Prema tome ova teorija je testirana ali nije uspela ništa da dokaže…da zaista postoje astralna tela verovatno bi nešto u vezi njih već bilo otkriveno.

Još jedna popularna teorija je pravljenje analogije između umiranja i rađanja i da je iskustvo izlaženja iz sopstvenog tela literarno baš to oslobađajući trenutak sličan rađanju – tunel je kanal kroz koji izlazimo prilikom rađanja. Kanal je uzak a beba se potiskuje njegovim grčenjem i to temenom prema napred pa tako ne može da vidi svetlo na kraju hodnika a oči su joj zatvorene. Takođe nema mentalne sposobnosti da prepznaje ljude oko sebe a i ti kapaciteti se tokom života puno menjaju da odrasli ne mogu da se sete kako je sve izgledalo dok su bili deca.

Najslabija od svih teorija je da je ovo iskustvo samo halucinacija ali se onda postavlja pitanje zašto uvek ista halucinacija kod različitih ljudi. Zašto je uvek tunel a ne vrata, prolaz ako predstavlja put u neki drugi svet. Zašto je uvek svetlo na kraju tunela, zašto se duša uvek nalazi iznad tela a ne ispod. Tuneli se ne pojavljuju samo u stanjima bliskih smrti, često se doživljavaju kod napada epilepsije, migrene, tokom upadanja u san ili usled nekih hemikalija…kao što je LSD, psilocybin i meskalin.

Mozak obično normalno funkcioniše tako što neke ćelije inhibiraju druge. Kada se smanji inhibitorna aktivnost nastaje stanje preterane aktivnosti mozga, što se može desiti tokom kliničke smrti zbog nedostatka kiseonika. Preterana aktivnost mozga koja se prenosi na vizuelni korteks može da proizvede iluziju da vidite nešto slično tunelima.

Novija teorija je da mozak ima tendenciju da zamućuje liniju između sna i budnog stanja i da je to biološki uzrok iskustava koje neki ljudi imaju kad zapadnu u kluiničku smrt. Ljudi koji su rekli da su imali takva iskustva su imali takozvanu REM upade, kada aspekt sna tokom spavanja se prenosi u trenutke buđenja. Ljudi na primer mogu da se osećaju paralizovano ili imaju vizuelne ili zvučne halucinacije kada padaju u san ili se bude.

Tokom REM faze sna, vizualni centri u mozgu su veoma aktivni , pa REM faza tokom opasnosti može da stvori vizije svetla i smrti koja je blizu . Ipak ovo istraživanje objašnjava kako mozak doprinosi pojavi iskustva kliničke smrti ali i ne zašto se ono javlja.