Foto:Dejan Baljošević
Otkako znam za sebe, znam i za nju. Nekako je oduvek bila deo mog života, a ja je u mladosti svojoj, tumarajući kroz život, tražeći mu smisao, nisam primećivao.
Prolazio pored nje i ne pogledavši je, žureći ka nekim svojim životnim ciljevima, od kojih su većina bili pogrešni. A ona me je uvek, kao ostarela majka, strpljivo i nenametljivo čekala na kraju svakog puta, čista i dostojanstvena – crkva „Uspenja Presvete Bogorodice“ u Orahovcu.
Život me je odveo u mnoge crkve, veće i uređenije od nje, ali sam samo pod njenim kupolama nalazio mir uspostavljajući vezu sa precima i samo sam njena zvona čuo i kada bi bio u tuđini, kilometrima daleko od Orahovca.
Po prvi put sam se duboko zagledao u nju, kada sam jednog sunčanog posleratnog dana, zatočen u srpskom delu grada sa preostalim malobrojnim Srbima, snužden i zamišljen sedeo na njenom opustelom trgu i posmatrao transporter nemačkog Kfora i nekoliko srpskih mališana kako se igraju klikerima, tik uz točkove vojnog vozila.
Posmatrajući crkvu pokušavao sam da dokučim čudne puteve Gospodnje, koji su, vodeći nas kroz zamršene svetske prilike, doveli u situaciju ponovne okupacije.
Nemački vojnici Kfora su se dosađivali na transporteru, ali su ipak disciplinovano izvršavali svoj zadatak stražarenja na crkvenom trgu, oko koga su preostali orahovački Srbi pokušavali da prežive.
Strpljivo su čekali da im istekne smena, pa su nalazili razne načine da prekrate vreme.
Zato su i te kako bili zahvalni srpskim dečacima, koji su, samo za njih, izvodili svoju „dečiju predstavu“.
Dečaci su svojom igrom pokušavali da privuku pažnju vojnicima i da pridobiju njihovu naklonost.
Kada bi neko od dečaka izveo precizan pogodak klikerom, obavezno bi se okretao ka vojnicima, kako bi proverio da li je njegova spretnost izazvala njihovo divljenje.
Kao nagradu što im prave društvo i što ih zabavljaju, vojnici bi im od svojih sledovanja hrane, davali keks, slatkiše i sokove.
Roditeljima dečaka se isprva to nije dopadalo, jer im je ličilo na prosjačenje kod nepoznatih ljudi, pridošlih iz dalekog, nepoznatog i nama nenaklonjenog sveta.
Ali posle nekoliko ozbiljnih incidenata i napada Albanaca na srpski deo grada, postajali bi spokojniji kada bi saznavali da im se deca igraju u blizini vozila Kfora, jer bi tu trebalo da su najbezbednija.
Vremenom su se među njima izrodila iskrena prijateljstva, pa su vojnici među decom imali svoje favorite i obrnuto, dečaci su među vojnicima imali svoje miljenike, kojima bi zapamtili ime, pa čak i raspored dežurstava, pa bi ih nestrpljivo svakoga dana u isto vreme čekali na crkvenom trgu.
Ranjive dečje duše su osećale strah i nemoć svojih zabrinutih roditelja, pa su među vojnicima instinktivno tražili svoje zaštitnike i u njima, tako moderno tehnički opremljenim, videli svoje moćne heroje iz filmova, čudeći se nama / starijima, što i mi to isto ne osećamo.
