Osećaj krivice – potsticaj ili zamka

1246

Verovatno vam je poznat osecaj grize savesti. Neugodan je, proganja nas, muci. Pojavljuje se nakon nekog propusta ili lošeg postupka. To je naš unutrasnji osecaj da se zbog neceg osecamo krivi.

Krivica je neugodan osecaj koji se javlja kad procenimo da smo ucinili nešto štetno ili izneverili vlastite moralne potrebe. Upozorava nas da smo svojim cinjenjem ili propustom prouzrokovali štetu u materijalnoj formi, ili smo izazvali neciju patnju, kao i da smo za te posledice odgovorni. Ona svedoci o postojanju vlastitog sistema vrednovanja na osnovu kojeg procenjujemo svoje postupke i vlastitu odgovornost, i saosecanja za patnju drugih.

Razvoj vrednosnog sistema i odgovornosti

U najranijem periodu života diete promatra i oponaša svoje roditelje i bliske osobe koje se njime bave. Preuzima njihove kriterijume o dobru i zlu, o potrebnom i nepotrebnom. Oni ga hvale ili grde za ono što cini, nagraduju ili kažnjavaju. Ljute se kad cini ono što je po njihovu mišljenju loše ili s ponosom pricaju o njegovim postupcima kada su u skladu s njihovim kriterijima. Pricaju mu price o dobru i zlu, prepricavaju dogadaje, procenjuju tude postupke. Oni su model moralnosti.

U toj ranoj fazi moralnoga razvoja deca ce, na temelju roditeljskih reakcija, shvatiti da su neki oblici ponašanja ZABRANJENI jer iza njih sliedi prekor, ljutnja ili kazna. Njima još nije jasno zašto nešto ne treba ciniti. Zato im i nije važno da zabranjene radnje ne cine, vec samo da ih njihovi odrasli ne uhvate na delu. Kada roditelja nema u blizini, oni ce sebi dopustiti izlet u zabranjeno. Ali, ako ih neko od odraslih tada uhvati i kazni, pocinju razvijati strah od kazne. Taj strah sputava ih pri slicnim buducim pokušajima i time postaje regulator ponašanja. Tako iskustvo biti uhvacen u zabranjenom i kažnjen postaje odgojno sredstvo. Ako pak uspijeva proci bez tog iskustva, moguce je cak da razviju fantaziju o mogucem tzv. savršenom zlocinu. Brzo nauce da se ništa strašno nece dogoditi ako norme krše oprezno i inteligentno, da nitko ne primeti. Postaju ponosni na svoje prekršaje i sve spremniji da ih ponove.

Drugu fazu moralnoga razvoja predstavlja svesno prihvacanje moralnih normi kao VREDNOSTI koje i sami zagovaramo. Formira se upornim roditeljskim primerima i obrazlaganjem zašto je nešto dobro, a ono drugo nije. To je proces u kojem se dete identifikuje sa svojim dobrim ponašanjem pa zbog njega i sebe doživljava dobrim. Postale su licni unutrasnji sadržaj, vrednosni sistem koji vredi i kad roditelji ili drugi izvori moguce kazne nisu u blizini. Od tada ce se pridržavati normi zato što to žele, a ne zato što se boje kazne.> Ako pak prekrše prihvacenu normu, osec ce grižnju savesti i bez obzira na roditeljsku reakciju. Smatrace se krivima.

Tako nas osecaj krivice motivise da se pridržavamo usvojenih kriterijuma ponasanja i moralnih normi.

Drugi znacajan izvor moralnih sadržaja i uticaja na formiranje sopstvenog vrednosnog sistema imaju obrazovanje, vršnjaci i šira društvena zajednica.

Ako je proces vaspitanja bio defektan, ako dete nije doživelo primere moralnosti i nije dobivalo smernice o moralnim normama, ono ce odrasti bez odnosa prema dobru i zlu i BEZ OSECAJA KRIVICE. Takve se osobe ponašaju samoživo, sebicno, bez elementarnog saosecanja za druge ljude. Za njih su drugi ljudi samo konkurencija u borbi za opstanak.

Vrste moralnih normi

Treba imati na umu da bez moralnih normi život u zajednici ne bi bio moguc. One sprecavaju ljudsku sebicnost i samoživost, one podsecaju da naša sloboda seže do tudje i da nije u redu uime svoje slobode ugroziti tudu.

Uz društvene norme koje smo naucili u kontaktu sa zajednicom i koje regulisu odnos u njoj, postoje i tzv. individualne norme. Njima regulisemo licni odnos prema zdravlju, životu, poslu, novcu, slavi, poziciji, i sl. Velikim smo ih dielom preuzeli od najbliskijega kruga, svoje porodice, ali i formirali na temelju licnih iskustava i obrazovanja.

Individualne i društvene norme se moraju uvek podudarati.

Osecaj krivice kao potsticaj

Iako osecaj krivice stvara nelagodnost i nikome od nas nije drag, razumevanje poruke koju nam taj osecaj šalje može postati snažan motivator licnog razvoja. Potreban je aktivan odnos. Izlaz iz osecaja krivice nije u analiziranju posledica, kao ni u bežanju od njih i prikrivanju tragova, vec u popravljanju štete uz suosecanje i izvinjenje. Onog trena kad, uz iskreno izvinjenje i nadoknadu štete, izmirimo racune s oštecenim osobama, nestace nelagodnost, unutrasnji pritisak, potreba da se skrivamo i potreba da ispaštamo. To je najjeftiniji put do ponovnog uspostavljanja unutarnjeg mira i ravnoteže. Tako postajemo dobri roditelji sami sebi.

Osecaj krice kao zamka

Uz ljude koji uopste ne osecaju odgovornost i krivicu za svoje postupke, postoje i oni koji je osecaju i onda kada to nije adekvatno. Razlog tome najcešce su loša životna iskustva te ceste kritike i optužbe njihovih autoriteta. Na temelju njih, formirali su verovanja da su loši kao osobe pa zato greše i prave štete, a ne zato što još nisu u stanju razumeti kontekst u kojem se nešto dogada, nisu prisutni i koncentrisani na ono što cine ili nisu naucili konstruktivnije i adekvatnije oblike ponašanja.
Uz one koji su uviek spremni sebe za nešto okriviti, postoje i ljudi koji se toliko boje osecaja krivice da se neprestano opravdavaju, prebacuju svoj osecaj krivice na druge ljude ili izazivaju osecaj krivice kod drugih. Cesto je podloga takvom ponašanju životno iskustvo krivo optužene osobe koja nije mogla dokazat svoju nevinost, ili život uz osobe koje su olako liepile oznaku KRIV. Svojom odbranom one danas pokušavaju ublažiti stare ozlede, zaboravljajuci da loptanje krivicom ne rešava probleme, vec im samo daje dodatnu težinu.

Strah od greške

U velikim porodicama, u kojima su se deca morala boriti za pažnju i ljubav svojih roditelja, cesto se razvija i strah od greške. Prisutno je stalno takmicenje za roditeljsku pažnju jer roditelji nemaju dovoljno vremena.

Strahu od greške dodatno pridonose iskustva u kojima su roditelji detetove loše postupke kažnjavali porukama ne volimo te ili ostavicemo te ako se budeš loše ponašao. Zbog tog straha uložit ce energiju da razvije osobine i ponašanje koje autoriteti cene.

Zavisno od tipa poruka koje su primali kroz detinjstvo, deca mogu usvojiti verovanja da izazivaju patnju svojih roditelja ili drugih ljudi ako kažu Ne!, ako osecaju drugacije od njih ili imaju drugacije stavove, ako izraze neprihvatljive emocije ili traže nešto za sebe. Tada ce otpisati cieli niz svojih mogucnosti samo da se ne bi osecali krivima.

Život s autoritetima koji su neprestano kritikovali prema svojim ekstremno strogim kriterijima najdirektniji je put za formiranje ljudi uviek spremnih da optuže druge. Hteli to ili ne, i sami su preuzeli njihove kriterijume procene. Kad bi ih primienili na sebe i svoje postupke, doveli bi se do uništenja. I zato ih usmeravaju prema drugim ljudima.

Takvi su ljudi vrlo strogi. Svaki i najmanji propust drugih smatraju velikim griehom, dok svoje neadekvatne postupke uopste ne primjecuju. Doživljavamo ih kao cepidlake i progonioce, a oni zapravo sve to cine kako bi pobegli od svog unutarnjeg progonioca. Ponekad je potrebna prilicna mentalna akrobatika, puno izmišljanja, redefiniranja stvarnosti, opažanja samo onih elemenata koji se uklapaju u njihovu pricu i neverojatna upornost da bi dokazali da je njihovo, najcešce potpuno netacno videnje, ispravno.


Treci je oblik odbrane potiskivanje osecaja krivnice i zadrzavati je u sebi. Iako sebi ne žele priznati da su odgovorni za neku štetu ili propust, energija i adrenalin stvoreni njihovom emocijom u telu moraju se potrošiti. Neki ih troše transformisuci osecaj krivice u emociju koju smeju izraziti. Muškarci ce je cešce pretvoriti u ljutnju, bies i mržnju, a žene u tugu, strah i ljubomoru. I tako, umesto da otplate svoj dug sanirajuci ucinjenu štetu i uceci adekvatnije oblike ponašanja, oni se kažnjavaju izazivajuci umor, debljinu ili iscrpljenost, bol i konacno bolest u svom telu. Tako griža savest može stvarno nagristi naš organizam.

Osecaj krivice postaje zamka sopstvenog razvoja i kada se opterecujemo greškom koju je lako ispraviti. Više energije potrošimo muceci sebe pitanjima Kako ti se to moglo dogoditi? i Zašto nisi? nego ispravljanjem greške. Ponekad ono što mi smatramo propustom ili štetom, ošteceni uopce nece tako doživeti. Zato je mudro proveriti koliko nekome znaci ono za što se mi okrivljujemo. Npr. razbijete poklon neke simpaticne osobe u tudoj kuci, a domacica vas izljubi jer se sama to nije usudila uciniti.

Kako iskoristiti osecaj krivice da naam bude bolje

Adekvatan je onaj osecaj krivice koji se javlja kad je zbog našeg propusta ili postupka stvarno nastala šteta ili je stvarno izneverena neka važna moralna norma. No, da bi njeno prihvacanje vodilo k prestanku neugode i ponovnom uspostavljanju unutrasnjeg mira, potrebni su ne samo razumevanje onog što se dogodilo, vec i adekvatni postupci. Možemo govoriti o nekoliko koraka:

Prvi je provera da li stvarno postoji šteta, koliko ona znaci oštecenome i da li smo je stvarno mi prouzrocili. Negativan odgovor na bilo koju od tih mogucnosti automatski iskljucuje osjecaj krivice.

Drugi je priznati sebi i oštecenome svoju odgovornost. Priznati sebi znaci biti svestan da je zbog našeg propusta ili pogreške šteta ucinjena, patnja prouzrocena ili mogucnost propuštena. Priznati drugome znaci pokazati da nismo zli i da saosecamo s onima koje je snašla posledica našeg cina. To je ujedno pokazatelj da prihvacamo moralne norme i pridržavamo ih se. Priznavanje odgovornosti poziv je na pomirenje i odustajanje od osvete.

Treci je nadoknaditi štetu i dogovoriti se o nacinu kako ublažiti posledice. No, sama nadoknada štete bez izražavanja saosecanja izraz je arogancije. Ona ce oštecenog još više povrijediti. Npr. vozac pregazi necijeg psa i bezosjecajno mu gura novce za ljubimca koji je oštecenome nenadoknadiv. To je gest kojom pokazuje da ne poštuje osecaje oštecenoga.

Cetvrti je korak u celom procesu najvažniji. On podrazumijeva UCENJE. Da bi bilo moguce, nužno je razlikovati sebe kao dobro i moralno bice, od svojih postupaka koji katkad, zbog brzopletosti, nepromišljenosti ili neznanja, mogu bili loši. I upravo zato što smo mi kao osobe OK, možemo menjati svoja neadekvatna ponašanja.

To je naš licni put prema MIRU I MUDROSTI. Uz njih ce se osecaj krivice pretvoriti u ODGOVORNOST za našu buducnost i buducnost onih koji nas okružuju.