Pariz: Srednjovekovna „love story“

4

Pariz: Srednjovekovna "love story" 1Foto: Iz lične arhive

Konsijeržerija, na primer, gde je nekad bio zatvor čije su zidove „gledale iznutra“ mnoge istorijske ličnosti; neke su, kao Marija Antoaneta, odatle odvedene na trg Konkord, da stave glavu pod giljotinu. Ili Palata pravde sa svojom lepom ogradom i širokim zlatnim kapijama, i Kapela Luja IX (1214 – 1270), s vitražima čija lepota nikad nije nadmašena.

A kad se sa siđe na Quai aux Fleurs (Kej cveća), treba zastati kod zgrade broj 11 na čijem je mestu bila kuća u kojoj su, 1180. godine, živeli Abelar i Eloiza, što i piše na mermernoj ploči iznad čipkaste crne kapije.

Zanimanje za njihovu dramu i njihovu prepisku nije zamrlo, a i kako bi kad je to jedna od najromantičnijih i najsurovijih priča o zabranjenoj ljubavi.

Eloiza je živela kod ujaka, sveštenika katedrale Notr Dam. Školovala se, učila latinski, jezik uglednih ljudi tog doba. Pjer Abelar, filozof, pesnik i teolog, bio je „Aristotel XII veka“, vodeći intelektualac, savršen govornik, profesor – a uza sve to lep i harizmatičan.

Ujak je bio srećan kad je prihvatio da podučava Eloizu.

Abelara je očarala njena lepota i mladost – imala je tada 18 -19 godina, a on još toliko. Pisao joj je. Odgovorila mu je. Ponovo joj je pisao. Ponovo mu je odgovorila. Počeo je da dolazi ujakovoj kući sve češće i da ostaje sve duže. Citiram Marka Tvena, koji je u svom putopisu prenosi odlomak iz jednog Abelarovog ranog pisma: „Knjige stoje otvorene pred nama, ali mi češće pričamo o ljubavi nego o filozofiji, poljupci više silaze sa naših usana nego reči…“

Tako je počelo, a završilo se užasno. Eloiza je zatrudnela, pobegli su u Abelarevo rodno mesto, negde u Bretanji, tajno su se venčali, rodila je sina…

Dala mu je ime Astrolab. Bizarno, ali govori o majci i njenom zanimanju za nauku. Jer astrolab je bio astronomski instrument korišćen u proučavanju nebeskih tela. Kako je primetio neki bloger, to je isto kao kad bi neka savremena žena svom sinu dala ime Ajpod!

Ujak se osvetio. Trojica unajmljenih ubica provalila su u Abelarov stan i kastrirala ga. Preživeo je, ali nije ostao u Parizu; u jednom mestu na Seni osnovao je manastir Paraclete (Utešitelj), koji će kasnije zaveštati Eloizi.

Eloiza je otišla u Aržantej, nedaleko od Pariza, i zamonašila se. (U Muzeju Orsej videli smo „Most u Aržanteju“, treperavu sliku Kloda Monea.) Dvanaest godina nije ništa znala o Abelaru. A kad je on čuo gde se ona nalazi, započeta je prepiska koja je trajala do njegove smrti, 1142. Njena su pisma počinjala sa „Svom jedinom posle Hrista“, njegova sa „Verenici Hristovoj“; ona se potpisivala kao „njegova jedina u Hristu“, on kao „sluga istog Isusa Hrista“.

Eloiza je umrla 22 godine posle Abelara. Sahranili su je pored njega ispunivši joj poslednju želju. Preneti su 1819. u zajedničku grobnicu na najpoznatijem pariskom groblju Per Lašez.

Njihova pisma, prevedena s latinskog, prvi put su štampana u Francuskoj, u XVII veku. Neka su objavljena i kod nas, u antologiji „Anđeo iza ogledala“.

Abelar svoj život opisuje u „Historia Calamitatum“ (Istorija mojih nevolja), jednom od prvih autobiografskih dela u istoriji srednjovekovne Evrope.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.

Učlani seOriginal Article