Foto: Iz lične arhive
Čitav taj bivši svet u kojem sam jedva čekala da odrastem, sad mi se čini kao tuđi san – đački raspusti na prašnjavim vojvođanskim sokacima, roditelji još uvek mladi, drugari iz škole, od kojih mnogi sad žive u inostranstvu, crveni pasoš zemlje koji nam je služio za ponos.
Taj veliki svet pun ograničenja i principa sam posmatrala sa strahopoštovanjem i željom da mu pripadnem. Nisu postojali kompjuteri, internet, selfi ni turbo-folk. Odrastalo se uz Politikin zabavnik, Neven, Poletarac i Na slovo, na slovo. Držala se časna pionirska reč. Iako nam to nije uvek bilo pravo, poslušno smo starijima ustupali mesto u autobusu i vodili računa o tome „šta će komšija reći“.
Očevi su vozili fiću, stojadina ili tristaća. Majke su bile i brižne i stroge. U regalima su čuvale Srpsku književnost u sto knjiga. Nosile su „hladne trajne“ i Udarnikove najlon-čarape u boji kože.
Prisustvo se nije pokazivalo bukom, a na trotoaru se nije odmeravala snaga već se pravilo mesto onome ko je dolazio u susret.
Na ekskurzije smo išli u Sarajevo i Dubrovnik. Slušali smo Film, Azru, Prljavo kazalište, Pekinšku patku i Obojeni program. Krišom smo pušili sarajevsku drinu i pili liker, kruškovac.
Slavio se 29. novembar, a novogodišnje čestitke su se pisale rukom. Kupovale su se gramofonske ploče, razvijale i u albumima čuvale fotografije sa letovanja. A letovalo se na Hvaru ili u Istri. Zimovalo u Sloveniji.
Prvo inostranstvo je, po pravilu, bio – Trst, iz kojeg se vraćalo sa us top gornjakom, leviskama i Dubble Bubble žvakama, od čije su „slasti“ brideli zubi.
Nedeljom se išlo kod babe i dede na selo. U kuće sa visokim odžacima gde su svoja gnezda pravile rode; s velikim dvorištem i čardakom u njemu i hladom od starog duda. U kuće od zemlje sa dugačkim gonkom u kojima se, za svečano postavljenim astalom, i u tišini, služilo rinflajš i štrudle sa makom.
A onda je generacija naših savesnih majki i očeva počela da stari. Da nestaje nevidljiva, marginalizovana i potcenjena, da umire zajedno sa hvala i izvini, kao što se raspala država za koju su mislili da je večna.
Urvidek Slobodana Tišme i Neoplanta Lasla Vegela je postao „grad bez lica“.
Ostala je nostalgija za prošlim i – „d-mol“.
„Ravničarski veltšmerc“ u kojem pokušavaš da budeš u miru sam sa sobom.
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
