Foto: Branko Vasiljević
Zapanjujuće dugo, gotovo beskonačno, avion leti nad Sao Paulom. Prostrana predgrađa sa niskim kućama i stisnute favele zamenjuje šuma oblakodera svih mogućih oblika i visina, pre nego što smo se spustili na aerodrom udaljen dvadesetak kilometara od centra, a opet u gradu.
Pod nama bila je jedna od najvećih svetskih metropola. Pred nama je bila nedelja boravka u ovom gradu, koji je izazovan svojim prostranstvom, razmetljiv bogatstvom, opasan zbog siromaštva i šarmantan raznolikom arhitekturom, gužvom na ulicama i prvoklasnim muzejima.
S obzirom na lokaciju hotela, Uroš i ja smo počinjali dan u parku Ibirapuera, velikoj zelenoj oazi sa veštačkim jezerom.
Tu je car Dom Pedro proglasio nazavisnost Brazila od Portugalije, 1822. godine. Koloni doseljenika (Bandeirantes) koji su iz Sao Paula osvajali široke prostore Brazila u potrazi za robovima, zlatom i dijamantima, u parku je podignut pedeset metara dug spomenik.
Čuveni arhitekta Niemejer i pejsažista Burle Marks kreirali su umetnički deo parka, sa zgradama Bijenala i dva umetnička muzeja.
Daleko čuveniji muzej, Umetnički muzej Sao Paula (MASP) nalazi se na Aveniji Paulista, koja deli stari i novi deo grada i predstavlja poslovnu, finansijsku i kulturnu arterija grada.
Muzej je neobična konstrukcija naturalizovane Italijanke, Line Bo Bardi: stakleni blok koji leži na dve betonske grede dugačke sedamdeset četiri metara, podignute osam metara iznad tla i oslonjene na betonske stubove, koji daju okvir građevine.
Završen je 1968. godine i u njemu je smeštena bogata kolekcija uključujući i slike Rafaela, El Greka, Ticijana, Velaskeza, impresionista… i Hijeronimusa Boša („Iskušenje svetog Antonija“).
Istorijski centar Sao Paula pokazuje organski razvoj grada, uslovljen ekonomskim napretkom.
Period prosperiteta, vezan za proizvodnju kafe i bogate „barone kafe“, doneo je imitacije pariskih palata i građevina (Gradsko pozorište), a period industrijalizacije imitacije njujorških oblakodera (banka Banespa) i musolinijevske arhitekture (zgrada Mataraco).
Posleratni razvoj krunisan je dvema značajnim građevinama, palatom Italija, najvišom i palatom Kopan, najvećom u gradu.
Niemejerova palata Kopan je ogromna betonska talasasta konstrukcija, „grad u gradu“ sa pet hiljada stanovnika, i dugo je bila zaštitni znak Sao Paula.
Istorijski centar deli dolina nekadašnje reke Anhangabau („Dolina đavola“ na jeziku starosedelaca), na čijim je obalama grad osnovan 1554. godine.
Na taj događaj podseća niska kolonijalna zgrada Pateo de Kolegio, čiji su krilni delovi srušeni jer su smetali saobraćaju. Pored nje je novija Katedrala, kombinacija gotske i renesansen arhitekture, na lepom trgu oivičenom palmama.
Istorijski centar grada zanemaren je, pod socijalnim pritiskom siromašnijih. Kako izgledaju bogatiji delovi grada videli smo u kvartu Morumbi, preko reke Pinjeiro, prilikom posete muzeju
Fondacija Marije Luize i Oskara Amerikana. U okruženju velikog parka sa endogenim rastinjem, u modernističkoj zgradi predstavljena je umetnost i istorija Brazila.
Nismo stigli do obližnja „Staklene kuća“ Bo Bardi, još jednog primera modernističke arhitekture. Sa drugačijom strano metropolisa suočili smo se pored kompleksa Spomenika Latinskoj Americi, opet Niemejerovoj kreaciji.
Biblioteka, muzej, kontinentalni parlament i skulptura otvorene krvave šake, spušteni su u okruženje radničkog kvarta Bara Funda. U favele nismo smeli.
