Foto: Branko Vasiljević
Na malom ostrvu, dva kilometra dužine i trista metara širine, na ulicama posutim peskom, tiska se šarenilo žena, muškaraca, bosonoge dece i turista. Između njih su kraljice ulica, koze.
One se bore s ljudima za hladovinu ispred niskih zgrada i rublja svih mogućih boja, koje se suši na ulicama. Između njih probijaju se vozila „kolektivnog prevoza“ – fantastično oslikani autobusi u koje se ulazi kada se može, a silazi gde treba.
Sigurni su, jer nose imena muslimanskih svetih ljudi i obavezan natpis zahvalnosti Alahu. Ko se ne žuri, može grad prepešačiti ili se voziti kočijama.
Okolne zgrade se polako krune, jer teško podnose podsaharsko sunce i vetar, koji naizmenično dolazi iz pustinje i s okeana.
Nose već vekovno breme, sa izbledelim bojama i naherenim balkonima ukrašenim balustradama od kovanog gvožđa.
Nema visokih zgrada, peščano ostrvo ih verovatno ne bi ni izdržalo; skromna je zgrada nekadašnje kolonijalne uprave, kao i katedrala, koja obeležava južni, hrišćanski deo grada i centralna džamija, zaštitni znak severnog, muslimanskog dela.
Ali se u toj mešavini ljudi i životinja oseća radost življenja; u nju ste neprimetno uvučeni srdačnošću stanovnika. Oni još uvek čuvaju nekadašnje gospodstvo, bez obzira na očigledno siromaštvo.
Ako se zapitate kako uspevaju da ga podnesu, odgovor je na drugoj obali reke, suprotnoj od one sa koje ste na ostrvo došli, preko pola kilometara dugačkog gvozdenog mosta.
Okean se vidi s balkona zgrada. Između reke i okeana pruža se kilometrima dug peščani sprud, jedva stotinak metara širok; zove se Berberski jezik. Da nema njega, Senegal bi se ulio u more mnogo pre Sen Luja.
Naselili su ga ribari, i danas je Guet Ndar najživopisniji kvart grada. S njegove obale ribari odlaze na okean, a na obali ih čeka masa žena i dece; ulov je osnova borbe protiv siromaštva.
Kao i na ulicama, tako i na obali ne možete napraviti ni jednu fotografiju a da ona nije puna života. Samo, ovde su u pozadini ribarski čamci, isto tako fantastično oslikani i sa svetim imenima i porukama; more ne treba potcenjivati.
Ako okean održava život grada, on mu i preti uništenjem. Sve je više ribara, a manje ulova.
Svake godine talasi odnesu nekoliko metara obale, a naseljenost spušta nivo grada. Sen Luj strepi za budućnost, ali može biti ponosan na prošlost. Dobio je ime po francuskom svetom kralju.
Bio je glavni grad Senegala kao francuske kolonije i cele francuske Zapadne Afrike.
Kroz njega su prolazila bogatstva afričkog zaleđa: zlato, gumarabika i slonovača, ali se trgovalo i robovima; ova užasna trgovina velikih razmera prestala je tek sredinom devetnaestog veka.
U to vreme je i značaj Sen Luja počeo da opada, jer nije imao luku pogodnu za velike brodove. To što je skrajnut na periferiju doprinelo je da sačuva staru arhitekturu, način života i neobični šarm.
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
