Foto: Pixabay/TeeFarm
Impresionirani ovim gestom, Mihael i ja ostadosmo zagledani i začuđeni, dobroćudno i – verovatno pomalo tupavo – nasmejani. Postade nam odjednom jasna ljubav Švajcaraca prema svojoj domovini, njihovo poverenje u sopstveno društvo: poverenje koje se katkad, posmatrano spolja, graniči sa naivnošću. Jedna danas neuobičajena, začuđujuća vrsta patriotizma. U maloj i imućnoj zemlji stare i direktne demokratije, nijedan, pa ni najviši, predstavnik autoriteta, a kamoli kondukter nacionalne železnice, nije klasni neprijatelj, nego „jedan od nas“, izabran da služi drugima. I sama država je organizovana tvorevina tih švajcarskih „nas“. Kao „jedan od nas“ su se poneli i naš kondukter i železničar koji je u Lucernu našao moju zaboravljenu kartu.
A Mihael i ja, iako nismo otišli u lečilište duše s pogledom na alpske vrhove, nađosmo jedno malo, iako sasvim drugačije, lečilište u vozu za Sankt Galen.
Obalom Jezera četiri kantona prođosmo pored Kisnahta, mesta iz sage o Viljemu Telu, obiđosmo planinu Rigi, popesmo se do prevoja Zatel i ostavismo iza sebe Biberbrug. Ovaj deo puta sam od ranije poznavao, ovde je počinjala terra incognita. Kod Pfefikona se spustismo do južne obale Ciriškog jezera. Od magli koje su nas iz Lucerna ispratile ovde nije bilo ni traga. Prema istočnoj Švajcarskoj mamilo nas je sunce. Na drugu stranu jezera vodila je brana, sagrađena na moreni iz ledenog doba. Voz skoro beše stigao do severne obale, kad ugledasmo nešto što nam je delovalo kao neka panevropska fatamorgana: mala, tiha mediteranska luka, nalik na raznobojno i pomalo zbijeno ligursko selo. Oko nje švajcarske građanske kuće, stabilne i kitnjaste u isto vreme; francuski srednji vek u liku neme srednjovekovne tvrđave iznad grada. I konačno – kruna Alpa.
Na lepotu se u Švajcarskoj navikne, no odavno me ne dirnu ovakav pogled na sklad prirode i punoću istorije: možda od onda kada sam prvi put ugledao upravo sam Lucern, moj švajcarski domicil. Obećah sebi da ću Rapersvil – jer to je bilo ime ovog gradića – posetiti prvom sledećom prilikom. Prođosmo tako kroz još jedno lečilište duše i nastavismo za Sankt Galen.
Kao i u Lucernu, građevine Sankt Galena, prestonice Istočne Švajcarske, za broj su veće nego što nam se čini primerenim. Prolazimo kroz uobičajeni špalir banaka i restorana, zatim kroz ulice starog grada i ubrzo dolazimo do katedrale, nekadašnje samostanske crkve. Kao i pred manastirom Ajnzideln, ustuknuo sam pred dimenzijama poznog sanktgalenskog baroka, rokokoa i klasicizma, pred velelepnošću hrama. Iznenađujuća je ovde, u Švajcarskoj, zemlji trezvenog građanstva, njegovog neuzbuđujućeg blagostanja, njegove tihe intimnosti i zadovoljne nepreteranosti. Iako je ovo arhitektura alpskih vrhova južne Nemačke, Austrije i Švajcarske, čujem u njoj pesmu rimskog sredozemlja, osećam miris pomorandži, vidim sunce Italije, pretočeno u građevine severnih Alpa.
