Foto: Pixabay/Photosforyou
Još je starogrčki lekar Arete savetovao: „Letargične bi trebalo izložiti svetlosti i prepustiti ih njegovom zračenju“. Jer večiti umor – iako se spava više nego inače – bezvoljnost i loše raspoloženje u hladnim zimskim danima, simptomi su koji su poznati i davno pre nego što je to dobilo svoj pomodni naziv Seasonal Affective Disorder (SAD). Običnim rečnikom rečeno, to je zimska depresija. I nije malo ljudi koji bi se najradije kao medved zavukli negde i spavali sve do lepših dana.
A ne greše ni oni koji u ovim danima spontano posežu za (toplom?) čokoladom: u njoj se nalazi prilična količina aminokiseline triptofana, koji se u našem mozgu pak pretvara u serotonin, takozvani „hormon sreće“. Taj hormon i inače nastaje sunčanih dana, zbog obilja svetla.
Henrik Oster sa Instituta za neurobiologiju univerziteta Libek ukazuje da je problem između ostalog i to što mi silom prilika zimi palimo svetlo i po danu i po noći – i tako narušavamo unutrašnji ritam našeg tela. „Tada ne funkcioniše sinhronizacija našeg tela s dobom dana. To pokušavamo da korigujemo tim veštačkim svetlosnim signalom u terapiji svetlom“.
Ko još hoće napolje po ovakvom vremenu?
Uobičajena rasveta koju imamo kod kuće ili u kancelariji neće postići taj efekat. Doduše, najbolje bi bilo i po zimi dan provoditi na otvorenom, jer i po tmurnom, zimskom danu zapravo ima dovoljno svetlosti da bismo živnuli.
Ali zima je, i ko još hoće da dan provede na hladnoći?
Zato se pokazalo da svetlosna terapija pomaže. A reč je o svetlosti i od 10.000 luksa. Inače, ne bi trebalo preterivati: dovoljno je provesti pola sata pod takvom svetlošću i nipošto ne gledati u izvor svetla. Najbolje je takvu terapiju sprovesti ujutro, odmah nakon buđenja. Možda tek „uz put“, na primer uz doručak.
Medicinska istraživanja potvrđuju da se naš unutrašnji sat u velikoj upravlja s dva hormona: prvi je kortizol i on je u stanju da naše telo „digne na noge“ – i onda kad smo uzbuđeni, ali i ujutro kad se budimo.
Drugi je melatonin, „hormon spavanja“ – a on je već i hemijski osetljiv na svetlost.
„Kad ustanemo po noći i upalimo svetlo, onda se i naš nivo melatonina veoma smanjuje, već za nekoliko sekundi“, objašnjava Oster. Zato je važno da nam noću ne smeta svetlo. A svetlosnom terapijom se na gotovo prirodan način upravlja i tim hormonima.
Iako „zimska depresija“ bez ikakve sumnje pogađa i mlade, istina je da ovi dani posebno teško padaju starijima. Često je njihov čitav „unutrašnji sat“ problematičan, a njihov noćni san često je isprekidan.
„Fragmentiran“, kako kaže Oster. Rezultat je utisak da im nikada nije dovoljno sna, bez obzira koliko vremena proveli u krevetu.
Ne za sve, ali za većinu nas…
I tu svetlosna terapija može da pomogne: medicinari su postavili takve uređaje u više staračkih domova i mnogima je uspelo da poprave taj ritam, odnosno da telo zna kada je dan, a kada noć. Naravno, najgore što tom „unutrašnjem satu“ može da se uradi jeste da se stalno bulji u ekran, bilo televizije ili računara. Terapeuti su se naslušali iskustava osoba koje tvrde da „uz televizor odmah zaspu“. To može da bude tačno s obzirom na televizijski program, ali to neće biti san koji će doneti odmor.
Naravno, terapija svetlom nije lek protiv svega, a za neke može da bude i štetna: na prvom mestu su to oni koji ionako imaju neke probleme s očima, a već po prirodi šećerne bolesti koja može da vodi i do oštećenja vida, dobro je i da takvi bolesnici ipak malo prošetaju po prirodi, pa makar i po sivom, zimskom svetlu. I prilikom uzimanja antibiotika mogu se pojaviti neželjene posledice, a nije preporučljiva ni kod nekih ozbiljnih psihičkih oboljenja.
No u svakom slučaju bi topli zraci sunca – ili bar takvog veštačkog svetla kod depresije – trebalo da budu prvi izbor. To je mnogo bolje nego da se posegne za nekim antidepresivom. Naravno, s izuzetkom čokolade. Samo, setite se: sunce ne deblja.
