Tek izašli iz čamca u mokroj odeći, sa slepljenom kosom od vlage i obućom koja škripi izbacujući vlažne klobuke, ulazimo u mirišljavi, superluksuzni autobus.
„Drumski hotel sa pet zvezdica“ kliznu novom asfaltnom trakom. Lokalni vodič pozdravlja nas dobrodošlicom i saopštava da je reka Mekong prirodna granica između tri države, a da smo dolazeći iz Laosa, upravo stupili na teritoriju Tajlanda, zapravo krajnji sever zemlje.
Ova, isključivo planinska oblast prekrivena džunglom, godinama je bila zanemarena. Dugo izolovana od plodnog i naprednog juga, odnosno Bangkoka, tretirana je kao neinteresantna severna provincija do koje se moglo stići isključivo rečnim putem ili na slonovskim leđima utabanim stazama kroz džunglu… Putovanja u to vreme trajala su nedeljama, pa čak i mesecima – sve do dvadesetih godina ovog veka (no, o tome ćemo kasnije kada zaronimo u srce severa).
Danas se avionom za nepun sat može stići do grada u koji upravo ulazimo.
A to je Čiang Rai ili ‘ruža severa’ – koja je bila prestonica Sijama kako se nekada nazivao Tajland.
Prednje staklo našeg autobusa na gornjoj ivici ima plavu senku što daje privid da je nebo uvek modro. I kad je oblačno, iluzija ostaje.
Jutro kada smo krenuli bilo je istinski plavo i bez oblaka (monsunska ćud).
Put krivuda između zelenih brda. Pojavljuju se sela sa negovanim dvorištima i kućama. Neke su raskošne kao vile, druge, skromnije, napravljene od smeđe tikovine i trske. Imaju prostrani trem sa rezbarenim ogradama koje predstavljaju dobrostojeće vlasnike. Kao da mi čita misli, Soni, naš tajlandski vodič, sa svojim tako netajlandskim imenom, kaže:
„U našoj zemlji nema gladnih. Na jugu posebno, a sada, ni ovde, na severu. Svi živimo pristojno. Naši ljudi prvenstveno se bave poljoprivredom, uz to i raznim zanatima. Sever Tajlanda, za razliku od jugoistoka, nema ruda ni dragog kamenja ali, proizvodnja pojedinih kultura dostigla je vrhunac tako da uveliko izvozimo pirinač, drvo, ribu…“
