Foto: Branko Vasiljević
Živeti u surovom okruženju, na prosečnoj visini od četiri hiljade metara, nije nimalo lako, ni za skromno rastinje na golim brdima, a kamoli za čoveka.
Na početku upoznavanja sa životom Tibetanaca stoje dva sveta mesta u Lasi – Potala i DŽohang, kao i manastiri u blizini.
Ma koliko bili upućeni u budističko učenje, teško možete da razlikujete mnoga obličja Bude, bodisatvi i učitelja budizma, mitoloških demona, lama, kao i ličnosti iz istorije Tibeta.
Oni se pojavljuju u lavirintima bezbrojnih prostorija i hodnika, obojeni živim bojama i pozlaćeni, prekriveni brojanicama i svilenim tkaninama katama, koje im daruju vernici, osvetljeni svećama koje su uronjene u velike komade putera od jaka, najznačajnijeg pomagača u životu Tibetanaca.
Vernici se tiho klanjaju božanstvima.
Kolektivna molitva monaha zvuči kao tiho zujanje pčela, ali u dvorištu manastiru Sera možete biti gost njihove glasne i žive rasprave o budizmu, praćene uzvicima i tapšanjem.
Oni mesecima strpljivo prave raskošne mandale – predstave budističkog kosmosa – od raznobojnog peska.
Potala je danas muzej, mauzolej prošlih dalaj-lama, koji dominira Lasom sa svojih trinaest spratova i crveno-belom strukturom.
Na krovu su tibetanske zastave pobednika u obliku stubova i kineska zastava.
Ispred, na trgu oko spomenika, uveče se odvija svojevrsni performans – uz zvuke muzike iz zvučnika plešu stotine kineskih stanovnika Lase.
Dok mi je to na trgu u Ksianu u centralnoj Kini izgledalo lepo, u Lasi mi je bilo suvišno.
DŽohang je najsvetiji manastir na Tibetu.
On je uronjen u Barkor, stari deo Lase i mesto je okupljanja hodočasnika iz svih krajeva visoravni.
Unutar manastira, oni se mole pred statuom DŽobo Rinpoče, relikvijom starijom od Lase.
Ispred hrama, mole se padanjem ničice – prostiranjem po kamenim pločama na ulazu i izvodeći koru oko manastira.
Kora je šetnja u kojoj se vernici obavezno kreću u smeru kazaljke na satu, vrteći u rukama brojanice ili male točkove sreće i tiho izgovaraju budističke molitve i mantru.
Neki od njih i koru izvode stalnim prostiranjem, ne ustajući s pločnika. Jedina koja ide u suprotnom smeru je patrola kineskih vojnika, od kojih jedan nosi na leđima aparat za gašenje požara – budistički monasi su jedno vreme praktikovali samospaljivanje, a i u samom manastiru je pre dve godine izbio požar.
Kori se možete pridružiti da biste videli Tibet u malom, pošto hodočasnici dolaze iz svih krajeva visoravni.
Tibetanke iz gradova nose duge kapute i šešire; one sa sela folklornu odeću sa obaveznim pregačama.
I jedne i druge nose bogati nakit: tirkizne ogrlice ili niske upletene u dugu crnu kosu i krupne komade korala i ćilibara, a oko pojasa gou – srebrnu kutiju s relikvijama.
Muškarci nose koralne ili ćilibarske ogrlice – na pijaci u Barkoru dozvolili su mi da pratim razmenu dragocenih ukrasa. U dokolici, na pijaci igraju igru bacanja kocki (u sitan novac), pod budnim okom obližnje policijske stanice.
