Foto: Wikipedia
Put vijuga i provlači se između stena sa neobičnim stanovima; imaju samo ulaznu stranu. Vrata, prozori, stepenice i ostatak – ukopan je u tuf (lavu)! Uz to sledi priča o momku koji nagovara devojku da se uda za njega:“Ako pristaneš, izdubiću ti još jednu sobu!“ „Hoću al’, ako mi izdubiš i ostavu i policu i pregrade!“
Pašina dolina je nizija sa bezbroj formacija visokih preko 30 metara koje narod nazva ‘dimnjaci’. A izgled! Kako je moguće da svi imaju isti izgled?, pitam očarana veličanstvenim prizorom. Razlika u letnjoj i zimskoj temperaturi je:+40 stepeni leti i -20C stepeni zimi zimi!
Stene su meke, pucaju, krune se, kiše i sneg speru višak i gromade postepeno postaju džinovske figure fantastičnog oblika. – široko stabilno postolje se postepeno sužava i prerasta u tanak i visok vrat beličaste boje sa tamnom kapicom na vrhu. Mnogi od ovih dimnjaka su dvorogi, trorogi (kao tročlane porodice), ima ih u grupi od pet, dvanaest, dvadeset, a tu su i retki ‘individualci’.
Zbog gotovo iskonskog mira u kojem se može čuti samo cvrkut – ovo mesto nazivaju i Dolina ljubavi.
Teško je napustiti Paša-ba što se kao igla uvuče u svest i ostaje doživotno. Sa slikom čudesno-lepog vraćamo se i prolazimo pored zaseoka, naselja u stenama i – nikad viđenih hotela!
Jedan od najluksuznjiih i najskupljih, takođe ukopan u lavi, ima izgled pećine sa hrapavim prozorima, i zemljanim podom. Ko ga odabere boraveći u ‘pećinskoj sobi’ često pomisli da je kod Kamenka i Kremenka! Začudo, takvi dolaze svakodnevno i sa svih strana sveta!
Stručnjaci kažu da je oblast Zelve, jedna od najlepših tačaka Kapadokije. Stešnjena u procepu između krečnjačkih stena sa bezbrojnim pećinama, odajama, stanovima i crkvama – Zelve je oduvek bila najsigurnije mesto za skrivanje hrišćana od najezde rimskih i arapskih osvajača. Uzana staza krivuda između dva visoka brda sa ukopanim svetilištima i ranohrišćanskim freskama.
Na centralnom delu je crkva. Na vrhu zvonika je i krst i i polumesec što govori da su na ovom mestu živeli hrišćani i muslimani. Zajedno i u miru. Hrišćani su proterani iz Turske, a Muslimani ostali sve do 1950 godine.
Ućhisar je visoka špicasta gromada i prirodno utvrđenje nad anadolskom ravnicom. Nekada, ovim predelom niko nije mogao proći neprimećen zbog nadzora nad putem koji je povezivaoTursku sa Istokom.Trgovci su plaćali harač, a posebno su kontrolisani karavani – važne karike na čuvenom Putu svile.
