Turska: Radost življenja na Bosforu

4

I baš to krstarenje Bosforom od vajkada je pružalo zadovoljstvo da se izbliza „pilji“ u Istanbul, kuću po kuću, mahalu po mahalu, da ga se izdaleka vidi kao predstavu što se stalno menja. U kontrastima svetla, kao one senke u Karađoz pozorištu, treperave i uzbudljive, mistične i nedokučive.

Jelena Dimitrijević, ta prosvećena žena koja je život posvetila putovanjima i koja je volela i razumela Orijent, napisala je u svom romanu „Nove “ 1912. godine: „Carigradski kaici lepši su od venecijanskih gondola, prijatniji su za oko, veseli su, jer su beli, išarani raznim živim bojama, a sedišta su im obično crvena, jedra bela. Koliko je lepo u Bejlerbeju predveče. Na obali nebrojeno stoličica bez naslona i nebrojano hanuma sasvim otvorena lica, s belim muslinom preko kose, pa puše i gledaju u Bosfor, u vodu ili pogledom dočekuju i ispraćaju male lađe, koje ovde zovu „prosjaci“ zato što sad otidu na rumelijsku stranu, sad na anadolsku i stanu u mala pristaništa kakvog lepog sela bosforskog, da prime putnike, tako po vas dragi dan, kao prosjaci od kapije do kapije. Na azijskoj strani je više gramofona nego defova. Neobično osećanje naiđe na čoveka kad se noću, u jaciju, u noćnoj tišini pomeša glas kakve evropske operske pevačice s glasom mujezina! Na ovoj strani odakle nam se sunce rađa, čije kuće i džamije prema sunčevim večernjim zracima trepte kao u plamenu, žene su zadovoljne, slušaju gramofon ili pevaju nove turske pesme na stare arije s veselim srcem“.

Abdulhak Hisar koji je proveo detinjstvo u vili na Rumelihisaru, a mladost u Parizu, u knjizi „Mesečina nad Bosforom“ govori o posebnoj „bosforskoj civilizaciji“. Zadovoljstvo ili melanholiju izaziva „deonica tišine“ u kojoj pisac opisuje navike i okupljanja u noći pod mesečinom na Bosforu da se sluša muzika sa neke barke i posmatra mesečeva svetlost i njena igra od srebra u vodi. Slikar Meling objavio je u 19. veku knjigu sa svojim crtežima „Živopisno putovanje po Istanbulu i obalama Bosfora“. Očaran ili začaran ostao je tu 18 godina. Piše: „Bosforski čempresi utiskuju se u panoramu Istanbula uvek sa snagom i prefinjenošću. Ti čempresi koji su nezaobilazni junaci tradicionalne islamske bašte u islamskoj umetnosti stoje na slikama Bosfora baš kao u persijskim minijaturama kao dostojanstvene tamne mrlje koje prizoru daju poetsku melodiju“.

I evo me, sedim na terasi čajdžinice „Mimar Sinan“ na brežuljku Sulejmanije s pogledom na Bosfor. Pokraj mene jedna od najveličanstvenijih građevina sveta, sultan Sulejmanova džamija i u njenoj senci turbe njenog graditelja, mimar Sinana, jednog od najvećih arhitekti u istoriji. Istambul kao arhipelag kvartova. Bosforom plove brodovi svih veličina, u svim pravcima. Rešad Ekrem Koču u jedinstvenoj „Enciklopediji Istanbula“ zapisao je : „Od kada znam za sebe brojim brodove što prolaze Bosforom“. Najčuveniji kolekcionar razglednica Hasta, 30 godina je posvetio sakupljanu fotografija svakog broda koji je prošao Bosforom. I Orhan Pamuk, sa prozora svoje roditeljske kuće, crtao je brodove. I zapisao: „Posebna je ljubav prema brodovima. Ona koju u Veneciji osećaju prema vaporetu. Svaki berberin drži na zidu okačenu fotografiju nekog broda“.

Original Article