U Srbiji živi oko 3 odsto populacije sa intelektualnim poteškoćama. Uglavnom su nevidljivi, ili ih posmatramo s predrasudama. U Pančevu ih doživljavaju na pravi način: bez razlika i osude. Oni mogu sve.
Lazar Sretenović se bavi sportom, glumi, peca, kreativan je i obožava društvo. Trudi se da socijalne, pravne, tehničke i ljudske barijere prevazilazi svakodnevno. Sanja i nada se, baš kao i svi mi, rešava probleme, raduje se. Retko tuguje. Ono što ovog mladog čoveka i njegove drugare čini posebnim su stalan osmeh i pozitivna energija. Ne prate ih nedostatak samopouzdanja, usamljenost i nerazumevanje okoline…
Bilo bi drugačije da nisu članovi pančevačkog udruženja “Na pola puta”, gde sve čine da ih nauče kako da obezbede svoja prava, a osnovno je da su ravnopravni građani svoje države bez obzira na stepen invaliditeta. Da, Lazar, Jelena, Milana, Nemanja… osobe su sa intelektualnim poteškoćama.
Bez razlika i osude
U Srbiji živi oko 3 odsto populacije sa intelektualnim poteškoćama, svesni ste i sami da su uglavnom nevidljivi, ili ih posmatramo s predrasudama. U Pančevu ih, zahvaljujući udruženju, ali i samom gradu i državi, koji ih svesrdno pomažu, doživljavaju na jedini ispravan način: bez razlika i osude.
Da osobe s ovim poteškoćama mogu gotovo sve ako malo pomaknemo sopstvenu svest i prestanemo da ih stavljamo u okvire koje, često, ni oni bez nekog umnog nedostatka ne mogu da zadovolje, vrlo dobro znaju roditelji, porodica, stručnjaci različitih profila. U Pančevu su, na sreću, saznali svi zahvaljujući Zorki Popadić: sa grupom roditelja, eksperata i entuzijasta osnovala je 2005. udruženje jer nije htela da dozvoli da njena ćerka Jelena, s dijagnozom autizma (danas ima 30 godina), kao i drugi mladi sa intelektualnim poteškoćama ostanu bez mnogih životnih i socijalnih sadržaja koji su privilegija onog “većinskog” dela društva.
– Ljudi su krili svoju decu, moju ćerku ceo grad zna! Bila sam i mama i socijalni radnik i terapeut. Ali to nije bilo dovoljno. Uz pomoć stručnih lica sa drugim roditeljima sam izgurala mnogo toga. Jelena je kao mala uzbunjivala publiku kad sam je vodila da gleda Branka Kockicu, danas bez problema idemo u pozorište, gledamo balet. Spremamo se da obiđemo Narodni muzej u Beogradu.
Ako neko osobe sa intelektualnim poteškoćama još uvek posmatra (a ima ih) kao one koji “ne mogu” i “ne znaju”, trebalo bi da proviri u Malu kućnu zajednicu. Članovi pančevačkog udruženja svakodnevno borave u dva stana (uskoro će biti na raspolaganju i treći), navikavaju se na odvojenost od roditelja, održavaju higijenu, idu u nabavku, plaćaju komunalne usluge. Pripremaju i obroke, popodnevne kulinarske mudrolije s Lidijom Cvijović su pravo zadovoljstvo.
Uče nas ljudskosti
Sport obožavaju, slave rođendane, izlaze u kafiće, idu na izlete. Pevaju, putuju, glume, pojedini i svoj hleb zarađuju, a kad proniknete u lepezu njihovih mogućnosti shvatate i da vole, da su verni prijatelji, nisu proračunati i iskreni su kako samo oni umeju da budu. Mogu da budu i izuzetno kreativni, svojim rukama prave takve stvari koje mi nekad ne možemo ni da zamislimo! Često njima obraduju sugrađane, njihovi ručni radovi stigli su i do Bugarske, izloženi su u Varni.
Mnogim stvarima mogu da nas nauče, a pre svega – ljudskosti. Na terenu su borbeni, ali iznad svega poštuju fer-plej, raduju se svakoj medalji, kao i ostali, ali ne gledaju uspeh kroz materijalno.
Male kuće život znače
– Pravo na život u zajednici temeljno je pravo svakog čoveka. Vođeni tim imperativom, zajedno s gradom i državom aktivno sprovodimo projekat deinstitucionalizacije i transformacije domova socijalne zaštite. Putem organizovanog stanovanja, sa ambicioznim stručnjacima i volonterima formirali smo i mobilni tim podrške. U našim “malim kućama” članovi udruženja su započeli novi život. S vršnjacima se druže, uče, pokazali smo da zajedno zaista možemo mnogo više – ponosna je Marina Kurilj, izvršna direktorka udruženja “Na pola puta”.
Da su u Pančevu uspeli osobama sa intelektualnim poteškoćama da unaprede život, nesporno je. Njihovim stopama krenuli su i u Vlasotincu i Užicu. Nažalost, Srbija, uz BiH i Albaniju, još uvek u većini ima domove, institucije u kojima borave ravnopravni građani našeg društva. Između vizije i stvarnosti je dug put, glavna prepreka u realizaciji brojnih projekata koji znače sve ovim osobama i njihovim porodicama ili starateljima su lokalne samouprave. Pokušaji osnivanja kućnih zajednica u Beogradu su propali, ne finansiraju se, a roditeljima džepovi nisu bez dna. Isto je i u drugim opštinama. U Pančevu su i te kako svesni da osobe sa intelektualnim poteškoćama imaju pravo da steknu sve predispozicije za samostalan život. Zato, alal vera, Pančevci, a vi drugi – ugledajte se na njih!
Život je lep
Marina Kurilj: Učimo ih da budu ponosni na sebe i svoje živote i tada će ih i drugi videti kao svetlost. Oni postoje, imaju jednaka prava, jednake potrebe, želje i snove kao i svi. Svojim idejama i predlozima mogu svima nama da doprinesu iz nekog njihovog ugla. I oni znaju da je ovo zemlja i za njih. Uostalom, čujete ih i sami – svi kažu da je život lep!
Mislite o tome!
Osnaživanje osoba sa intelektualnim poteškoćama osnova je rada udruženja “Na pola puta”. Uče se da samostalno izražavaju svoje mišljenje, da imaju mogućnost slobode izbora, radnog angažovanja, da sami sebe zastupaju. Stanovanje uz podršku ublažava i pitanje roditelja i staratelja šta će biti s njihovim detetom kad njih više ne bude. Ovakva alternativa porodičnom okruženju najbolji je odgovor. Njihov rad prepoznala je i Evropa, nagrađeni su za svoj projekat.
(Branka Mitrović, Foto: Privatna arhiva)
Kurir
Autor:
Kurir
