Foto: Branko Vasiljević
Najlepši pejzaži Ugande su u njenom zapadnom delu, u kome se nalaze brojni nacionalni parkovi. Nad jednim od najvećih, nazvanom po kraljici Elizabeti, na obalama Džordžovog i Edvardovog jezera, nadnosi se moćni planinski lanac Ruvenzori, s najvišim vrhovima Afrike, koji izranjaju iz magličastog odsjaja tropskog sunca.
Oblast nacionalnih parkova proteže se do krajnjeg juga Ugande, do tromeđe sa Kongom i Ruandom.
Najbliži tromeđi je gradić Kisoro, okružen ugašenim vulkanskim vrhovima, planinskim jezerima Bunjonji i Mutanda, planinskim lancem Virunga, koji se spušta odEdvardovog jezera do jezera Kivu, ostacima tropskih šuma i obrađenim brdima.
Na centralnom trgu gradića nalazi se spomenik, natprirodna figura gorile. Kisoro je grad iz koga se može krenuti u posetu porodicama planinskih gorila. Staništa ovih gorila, najmalobrojnije vrste hominida – ima ih ukupno nešto preko hiljadu – nalaze se upravo u tropskim šumama tromeđe, na obroncima Virunge u sve tri zemlje, a sa ugandske strane i u prašumi Bvindi.
Moje odredište bilo je Bvindi neprohodni nacionalni park u najvišem delu prašume, iz koje su se dizali pramenovi magle posle prepodnevne kiše. Seoce Ruhiđi je jedno od mesta iz kojih se organizuju posete. Gorile žive u grupama, porodicama različite brojnosti, od pet do trideset članova, predvođenim najmoćnijim mužjakom, koji sa godinama dobija karakterističnu sedu dlaku na leđima („silverbek“).
U okolini Ruhiđe obitavaju, menjajući stanište u potrazi za hranom, tri porodice gorila, naviknute na posetu ljudi dok obavljaju svoje svakodnevne aktivnosti, koje se uglavnom svode na konzumiranje lišća i plodova – odrasli gorila može pojesti i do 20 kilograma hrane dnevno. Poseta porodicama gorila je strogo regulisana, o čemu vas vodiči upoznaju pre nego što zakoračite u prašumu. Gorilama ne sme prilaziti bliže od sedam metara, pošto su zbog visoke genetske sličnosti sa ljudima podložni istim bolestima.. U posetu porodici Oruzogo krenuli su i vodičkinja, nosač i čuvar sa kalašnjikovim.
Poseta je iziskivala hod po strmom i klizavom terenu, isprepletanom srušenim stablima, visokom travom i povijušama. Krošnje visokog drveća stvarale su polumrak. Nema označene staze i lako se može skliznuti desetak metara. Pridržavao sam se dugim štapom, jer hvatanje za bodljikava stabla nije bilo prijatno. Traženje
Oruzogovih je trajalo nekoliko časova. Našli smo ih u svakodnevnom poslu – oni su čak i ime dobili po biljci kojom se hrane. Porodica ima sedamnaest članova: tri silverbeka od kojih se glavni zove Bakvate, dva odrasla mužjaka, pet odraslih ženki, tri mladića, dva tinejdžera i dvoje dece. Svi imaju lokalna imena. Tinejdžeri su se verali po drveću, a Bakvate je bio okrenut leđima, okružen ženkama koje su čuvale decu. Izgleda da je imao za gorilu maksimalnih dvesta kilograma.
Sve žene i deca su njegova; kada ga zbog starosti zameni mlađi silverbek, ovaj ubija mladunce, kako bi prisilio ženke da rađaju njegove potomke. Reprodukcija se ipak ne ograničava na okvir porodice, jer deo odraslih mužjaka i ženki odlazi u druge porodice. Poseta Oruzogovima trajala je jedan sat. Zadovoljstvo je bilo skupo, ali je vredelo.
