Uživanje u vrtu Mažorel

4

Foto: Pixabay/ Bernd Schray

Vrt je osnovao, odnosno zemljište kupio 1923. godine francuski slikar Žak Mažorel (Jacques Majorelle), koji je odmah nakon I svetskog rata, iz rodnog Nansija u Francuskoj stigao u Maroko.

Marakeš ga je odmah očarao. Ovde je pronašao neiscrpnu inspiraciju i opijen divnim bojama grada, rešio je da tu sebi napravi dom. Unutar poseda koji je kupio, podigao je nekoliko zgrada i kulu – slikarski atelje, ali njemu najvažnija, bila je botanička bašta, njegova „katedrala oblika i boja“.

Usled finansijskih problema, jer održavati vrt bilo je skupo zadovoljstvo, umetnik je bio primoran da ga otvori za posetioce 1947. godine, ali razvod i dugotrajno lečenje nakon saobraćajne nesreće krajem pedesetih, doveli su ga do finansijskog kolapsa. Tako je Mažorel morao napustiti svoje imanje 1961. godine, a umro je već sledeće, u rodnom gradu, ne oprostivši se pošteno od svog voljenog Marakeša.

Iv Sen Loran rođen je u Francuskom Alžiru i otuda njegova duboka simpatija prema Orijentalnim dezenima i formama.

Sa deset godina, kreirao je haljine svojoj majci i sestrama, a sa sedamnaest se obreo u Parizu gde će odmah prepoznati njegov talenat i ubrzo ga upoznati sa velikim Kristijan Diorom. Godine 1957. Dior je proglasio 21-godišnjeg mladića svojim naslednikom, što je zapanjilo mnoge, specijalno zbog toga što je Kristijan imao samo 52 godine.

Iste godine mogul francuske mode umire, a mladi Loran postaje glavni dizajner čuvene kuće Dior. Slavan i bogat, sa svojim prijateljem Pjerom Beržeom (Pierre Berge), Loran dolazi prvi put u Marakeš 1966. godine i igrom srećnog slučaja, poznanici ga vode u vrt Mažorel.

Zapušten, ali i dalje impresivan, odmah se svideo Parižanima i oni mu se vraćaju skoro svakog dana. Zgranuti pričom o projektu da se bašta uništi i na njenom mestu podigne hotelski kompleks i rešeni da to na svaki način spreče, skoro nehotice postaju njegovi vlasnici.

Početkom 1980ih, vrt već poseduje stotinak novih biljnih vrsta, 20 baštovana i automatizovani sistem za navodnjavanje, dopunjen sa nekoliko prelepih fontana.

Kada je 2008. godine Loran umro u Parizu, njegovo telo je kremirano, a pepeo je po njegovoj želji rasut po ružičnjacima vrta u kome je nešto kasnije podignut spomenik velikanu francuske i svetske mode.

Rimski stub donet iz Tangera stoji na postolju na kome na maloj keramičkoj ploči pise samo: Yves Saint Laurent.

Poseta bašti je neverovatno, neočekivano zadovoljstvo i bolje bi bilo da se ne spremate i unapred čitate o njoj. Nespremnog posetioca zapljusne takav ushit da je to prosto neopisivo.

Čitav koloplet nesvakidašnjih boja i zvukova, žubor divnih fontana, jezerca prekrivena ogromnim, mesnatim listovima lokvanja i cvetovima ljiljana, bambusi koji su stvorili čitavu šumu, vrt sa kaktusima najrazličitijih oblika… Kroz sve to rastinje vijuga crvenkasti put od pečenih cigala, ukrašen velikim i malim saksijama obojenim u vrišteće primarne boje, žutu, plavu i crvenu.

Duboko u zelenilu, u najudaljenijem uglu imanja, nalazi se vila Oaza, danas muzej Berberske umetnosti, zgrada električno plave boje, sa vitkim belim stubovima, nekada atelje velikog umetnika…

Odlomak iz knjige „Bukirano“.

Autor je kreator dalekih putovanja u agenciji Odeon World Travel.

Original Article