Foto: Branko Vasiljević
Reka Luangva preseca istočnu oblast Zambije, prolazeći kroz najuži deo te zemlje između Konga i Mozambika, pre nego što s pridruži moćnoj Zambezi. U kišnoj sezoni, plavi veliki deo doline, otežavajući dolazak u malo pristupačne predele u njenom slivu.
Siromašan je to deo Zambije, sa malo stanovnika, ali je kraljevstvo afričkog „divljeg života“, prostor mnogobrojnih nacionalnih parkova. Na obale Luangve doveo me je upravo boravak u jednom od njih, „Nacionalnom parku Južna Luangva“. Ovaj park, površine 9.050 kvadratnih kilometara, koji obuhvata uglavnom njenu dolinu, jedan je od afričkih parkova sa najbogatijim životinjskim svetom.
Nedostaje mu nosorog da upotpuni „veliku petorku“, u koju su uključeni lav, leopard, nosorog, slon i afrički bafalo. Petorka je bila san mnogih lovaca, a danas amaterskih fotografa. Uvek mi je poneka izmicala u afričkim nacionalnim parkovima, ali ih na fotografijama imam sve.
Kapija Južne Luangve je selo Mfuve od nekoliko hiljada stanovnika. Pored njega se nalazi istoimeni aerodrom za manje avione, koji omogućava lakši pristup ovoj regiji, dosta udaljenoj od prestonice, Lusake. Mfuve je razuđen niz kućica od blata sa slamnatim krovovima u neograđenim dvorištima i nekoliko prizemnih zapuštenih zgrada, koje su prodavnice i barovi.
Po običaju, potražio sam seosku školu, sa skromnim poklonom olovaka. Škole u ovom delu Afrike su solidne dugačke zgrade, obično ukrašene muralima lokalnih umetnika. Većina učenika je u školskim uniformama; veoma su znatiželjni, slobodni da pitaju i neformalni u ponašanju. I ne samo učenici – naišao sam na srdačan prijem i kada sam se zaustavio da posetim jedno domaćinstvo ispod velikog baobaba. Ulaz u nacionalni park je čim se pređe most na reci, ispod koga se u vodi baškari ogromno krdo nilskih konja; u parku ih ima najviše u Africi.
Skromni lodž je na samoj obali Luangve. Ima nekoliko zidanih apartmana, pokrivenih slamom. Reka je duboko usečena u peščanu obalu i u sušnom periodu puna sprudova, kojima gospodare ptice, uglavnom rode i čaplje. Naselje rado posećuju slonovi i majmuni, koji imaju razrađenu strategiju za odvraćanje pažnje posetilaca, dok im kradu stvari.
Vodiči organizuju jutarnji, popodnevni i noćni obilazak nacionalnog parka, shodno navikama životinja u potrazi za hranom i vodom.
Nema preterane predostrožnosti, pa se može doći veoma blizu lavova, ali se bafalo posmatra iz relativne udaljenosti – to je moćna životinja, snažna i brza – može trčati brzinom od preko šezdeset kilometara na sat! Žirafe, zebre i antilope, od kojih su neke i endemske, relativno mirno podnose prisustvo ljudi, a najviše ih se plaši ona, „koju samo majka može da voli“, bradavičasta svinja.
U noćnom obilasku, sreli smo nilske konje, koji koriste mrak da bi pasli travu, jer se hrane na kopnu. Uveče ipak treba biti oprezan. Hteo sam da siđem na reku, da bih imao bolji vidik na čisto, raskošno nebo, mlečni put i južni krst. Jedan od čuvara me je vratio – nekada je u okolini Mfuvea živeo lav, koji je jeo ljude. Zlu ne trebalo.
