Od pamtiveka stanovnici sela Činotimbe imaju svoj vodopad koji nazivaju „Dim koji grmi“.
Selo se nalazi na blagoj uzvišici ispod koje se isplela mreža klisura reke Zambezi.
Vidik prema reci je ravnica koja se proteže sve do horizonta, ispunjena sitnim raštrkanim gustim rastinjem na kalaharskom pesku.
Reka je razlivena u plićake oko šumovitih ostrvaca.
Na mestu gde Zambezi iznenada nestaje i gubi se sa vidika diže se oblak belog dima od kapljica vode.
To mesto su Viktorijini vodopadi, jedno od najvećih svetskih prirodnih čuda.
Odatle, iz prve klisure, reka ulazi u niz od šest zmijolikih klisura, lica nekadašnjih vodopada, koje je reka sukcesivno formirala kako se probijala kroz bazaltnu podlogu sve dok nije formirala današnji izgled vodopada.
Kroz deset hiljada godina vodopadi će se pomeriti stotinak metara uzvodno, na ivicu sledeće pukotine u bazaltu.
Vodopadi su postali opšta svojina kada ih je ugledao 1855. godine čuveni istraživač Dejvid Livingston, oduzevši im lokalno ime u korist engleske kraljice Viktorije.
Svojevrsni vlasnik ove teritorije početkom dvadesetog veka, bogati Sesil Rouds, po kome su se nekad zvale dve države, čiju granicu dele vodopadi, doveo je železničku prugu tik uz vodopade i sagradio impozantan most, srećno uklopljen u pejsaž klisura.
Izgrađen je i veliki hotel na obodu sela, koji i danas pleni arhitekturom i romantičnim položajem, s koga se ispod dalekog oblaka naslućuju vodopadi.
Dolazak turista nije mnogo promenio život sela.
Seoske ulice su od utabane crvene zemlje, a jedino popločan je seoski trg, promenada meštanki s kišobranom kao obaveznim modnim detaljem.
I mesto na kome sam sa meštanima probao odlično lokalno pivo.
Pijaca nudi ono malo skromnih namirnica, koje se ovde koriste – korenje kukuruza, raznobojni pasulj, krompir, tikve.
Oko pijace su zanatske radnje pretrpane delovima za automobile, starim cipelama i nameštajem.
Okolne uličice su ogromna buvlja pijaca.
Silazak na obalu Zambezija daje pravu sliku veličanstvenih vodopada.
Milioni litara vode obrušavaju se preko raseda dugog skoro dva kilometra, a visokog sto metara, čineći ogromnu neprekidnu vodenu zavesu kada je kišna sezona, posebno u martu.
Kada je snaga vode manja, ostrvca na rubu raseda dele je na niz manjih vodopada, isto toliko impresivnih: Đavolov katarakt, Glavni vodopad, Potkovica, Dúga, Fotelja, Istočni katarakt.
Ali i tada se dno reke ne vidi od magle kapljica u kojima se formiraju raskošne duge.
Kapljice prate posetioca duž uske staze koja ide po ivici raseda, do mesta na kome na nju izlazi i gde se otvara vrtoglavi pogled u dubinu klisure.
Pored staze formirana je, u ovom suvom predelu, samonikla tropska bašta, koja ima i svoje stanovnike, koloniju babuna. Ne smeta im što su stalno mokri.
Lepota Viktorijinih vodopada izaziva na ponovni susret.
Popodnevni obilazak otkrio je novu impresiju, različitu od prepodnevne. Kao da je snaga vode bila veća, a zavesa od kišnih kapi gušća. A onda sam, posle nekoliko godina, ponovo došao i opet je bilo drugačije; iako su vodopadi isti, kapi vode koje ih čine nikada nisu iste.
