Nema čoveka koji se barem jedanput nije zapitao koji je smisao života. Ko smisao života nije tražio, taj nije ni živeo, ali ko ga jeste tražio taj nikada nije bio dovoljno srećan. Čovek ni ne zna šta je prava sreća, zapravo svako o sreći ima različito mišljenje: zavisno o životnom dobu, kulturi, staležu, materijalnom bogatstvu, ljubavi… Istina je da kada je čovek srećan, tada je istinski dobar, a to stanje će postići kada prestane da meri sreću prema drugim ljudima i njihovoj sreći, dajući svom životu pečat sopstvene prirode i ličnog ukusa.
A, da li je sreću moguće izmeriti? Da, jeste! To tvrdi docent na Ekonomskom fakultetu u Osjeku dr sc. Anita Freimann i to posredstvom „ekonomije sreće“, discipline na kojoj se zasnivala njena doktorska disertacija. U razgovoru s njom pokušaćemo da definišemo pojam „ekonomija sreće“.
Otkad se primenjuje indeks sreće u ekonomiji sreće na svetskom nivou, primećene su promene u pozitivnom smeru, ljudi su zadovoljniji i produktivniji, što opet ima pozitivan učinak na ekonomiju tih država kazala je Anita Freimann. Sve više ekonomista i naučnika se bavi tim konceptom, proučavajući šta je to što ljude čini srećnim, zadovoljnim, motivisanijim, kao i načine na koje se mogu omogućiti određeni uslovi da se oni tako osećaju. Moj cilj jeste da kroz ekonomiju sreće učinim nešto za svoju zemlju Hrvatsku i kroz blagostanja i indekse sreće ukažem na to kako država može da poveća kvalitet života, stavljajući naglasak na lokalizaciju ekonomskih aktivnosti.
Kada je saznala da fokus njenog interesovanja već postoji u Osijeku, prihvatila je izazov kao veoma interesantno područje. S obzirom na to da je psihologija, naročito sreća kao njen pojam, uvek interesovala kao tema, odlučila je da im se bezrezervno posveti.
U Srbiji i Hrvatskoj smo svedoci da se veliki broj mladih ljudi iseljava u okolne zemlje, što nam govori da nešto ne štima sa kvalitetom života, odnosno sa ekonomijom istakla je Anita Freimann. Uglavnom se državne ekonomije zasnivaju na bruto domaćem proizvodu (BDP). Međutim, već na početku istraživanja shvatla sam da je on besmislen i da nije merilo blagostanja već čiste proizvodnje. Njime se meri nivo materijalnog bogatstva jedne države, što očigledno nije element koji bi njeni građani prihvatili kao merilo vredno pažnje. Otkriti ekonomiju sreće najpre je značilo videti šta ne valja sa dosadašnjim merama koje kvantifikuju ekonomiju. Potom, valjalo je otkriti kako da se dođe do novih mera koje će stvarno pokazati kako ljudi žive, okrenuti se nekim alternativnijim pristupima, odnosno fokusirati se na ono što narod želi.
Tu nastupa ekonomija sreće, bazirana na dvema pozitivnim stranama. Kako je pojasnila dr Freimann, sa jedne strane, aktivnosti se rade kroz indekse sreće, koji služe da prikažu životno zadovoljstvo, predstavljajući stvarno stanje na konkretnom području, a sa druge strane najbolje je raditi ih na lokalnom nivou.
To može da se radi pomoću upitinika, današnjih raznih pametnih aplikacija koje omogućavaju naučnicima da iz svojih laboratorija prate svakodnevnu sreću građana pojasnila je Anita Freimann. Ljudi koji kreiraju politiku trebalo bi da se pobliže upoznaju sa konceptom sreće i poslušaju glas građana šta misle o tome. Osnovala sam Institut za sreću, na čijim osnovama i radimo takva istraživanja. Pomažemo lokalnim zajednicama seminarima za lokalne lekare, načelnike i sve predstavnike politike, kako bi se upoznali sa ovim konceptom i dobili viziju šta ona predstavlja i koliko je značajna, s obzirom na to da i Evropska komisija radi na zakonodavnom predlogu, kojim će morati da se mere sreća i zadovoljstvo građana, na nivou lokalne i nacionalne vlasti.
Uglavnom, nezadovoljstvo ljudi nastaje kao posledica takozvane „zone komfora“. Prema relevantnim podacima, ima oko 65 odsto „nemislećih“ ljudi, odnosno onih ljudi koji svakodnevno žive u fazi ponavljanja, ne menjajući navike. Razlog tome jeste borba za egzistenciju i generalno nezadovoljstvo, tako da pojam sreće postaje tek „misaona imenica“.
Anita je u svemu tome prepoznala sebe i rešila da poradi na sebi, bazirajući se na dva ključna životna pitanja: „Šta ja jedem? Šta mene jede?“ Do pre nekoliko godina, bila je zarobljenik društva, kao i većina ljudi, a otkad je rešila da promeni svet, shvatila je da bi najpre morala da menja sebe. Tako je nastala knjiga „Hrabrost na putu sreće 12 izazova napuštanja zone komfora i kreiranja sretnog života“.
Život mi je bio skockan, ali u meni nešto nije štimalo i nisam se osećala zadovoljno, prosto sam osećala da ne živim svoju svrhu priznala je Anita Freimann. Tako sam krenula u sopstvenu transformaciju. Kao rezultat mog rada na sebi, nastala je i knjiga koja govori o mom iskustvu i izazovima sa kojima sam se suočavala na svom putu. Knjiga je drugačija, potsticajna, pisana je da bude neka vrsta interaktivnog priručnika za život kojem se uvek rado vraćate, u zavisnosti šta vas konkretno „žulja“, u nekom trenutku.
Kroz 12 izazova napuštanja zone komfora i kreiranje sretnoga života, Anita započinje putovanje objašnjenjem šta je uopšte zona komfora i kako nas iracionalni strahovi spečavaju da izrazimo hrabrost i suočimo se sa svojim strahovima, jer na taj način postajemo najbolja verzija sebe.
Mislim da su izazovi univerzalni, manje više svi se sa njima suočavamo, a knjiga je specifična po tome što sadrži preko 200 QR kodova, vodeći čitaoce kroz materijale koji su meni pomogli dok sam ja istraživala sreću nastavlja priču Anita Freimann. Ukratko, knjiga se sastoji iz tri dela. Suština je u tome kako održati zdrav i vedar duh: ponekad je dobro biti zdravo sebičan i da je ključno živeti u sadašnjem trenutku. Takođe, ima reči i o tome koliko je dobro praktikovati „dijetu ekrana i medija“. Tako oslobađamo vreme koje i jeste ključni element za spoznaju o sebi i o dilemama šta hoćemo, šta želimo, čiji život živimo… Duhovna potraga je treći izazov. On odgovara na pitanje šta znači biti reliogozan, a šta duhovan, jer ljudi često mešaju ta dva pojma, spajajući ih u jedno, što svakako nije isto.
U knjizi se govori i o veoma bitnom svakodnevnom opuštanju uma, kako bi on počeo da se puni pozitivnim naponima i postao zdrav i radostan. Nauka je pokazala da dnevno više od 100.000 misli u glavi znatno opterećujuće čoveka.
Jako je važna meditacija, disanje ili bilo koja druga tehnika koja će umiriti um jer tek tada spoznajemo sebe zaključuje Anita Freimann. Vrlo važni su zdravi odnosi u porodici, jer roditelji često odgajaju decu iz pozicije straha i brige, a ne ljubavi, što decu čini bolesnom. To se zove „energetski vampirizam“. Kažu da smo mi, zapravo, čista kombinacija prošlih pet generacija i sve što znamo o životu radimo kroz sferu roditeljskog uticaja, jer su nas tako naučili. Bitno je da odgojimo sretno i zdravo dete, koje razmišlja svojom glavom i kome bi trebalo omogućiti izbore da kreira vlastiti život po sebi. To je izazov inspirativnog roditeljstva.
Kako savetuje doktorica sreće, na putu ka sreći veoma je bitno imati istinsko partnerstvo. To jeste težak izazov, naročito ako čovek sa nekim ima dugogodišnje prijateljstvo. Zato bi trebalo definisati ko su nam zaista prijatelji i kome želimo da damo najvažniji resurs koji imamo vreme! Ostale, nepoželjne jednostavno i kulturno trebalo bi odstraniti iz svog života. Važniji putevi ka istinskom osećaju sreće su gajenje ljubavi prema sebi i briga o fizičkom telu, jer je ono naše vozilo. Ono se najbolje napuni energijom konzumacijom energenizovane hrane i žive vod.
Važno je ljude osvestiti, kako bi počeli da razmišljaju o tome šta ih jede iz okruženja, kao i šta oni jedu, jer to dvoje moraju biti u skladu, kako bismo bili zdravi rekla je Anita Freimann. Ako jedemo super hranu ali smo istovremeno pod stresom, razbolećemo se. Isto važi i u obrnutoj proporciji. Vrlo je važno to dvoje izbalansirati. Ja sam u tim svojim silnim promenama promenila i ishranu, tako da sam pre četiri godine probala da ubacim malo više smutija. Malo po malo, moja ishrana počela je da se bazira na sirovoj hrani.
To bi značilo da osnov ishrani čine samo voće, povrće, klice i orašasti plodovi, što se savremenom čoveku, modernog doba, čini neprihvatljivo. Njegova navika u ishrani bazirana je na industrijski prerađenoj hrani, punoj aditiva i različitih dodataka, koji ga čine zavisnim.
Odlično sam se osećala, imala sam viška energije i sve mi se dešavalo kao po knjigama koje sam pročitala ubedljiva je Anita Freimann. Kasnije sam počela da eksperimentišem sa pravljenjem konkretnih obroka, što je rezultiralo pokretanjem radionica, na kojima smo pripremali sirove obroke. Za pripremu sirovog načina ishrane neophodno je svega 15 minuta i nekoliko uređaja poput blendera, multipraktika, dehidratora, seckalice kao i sokovnika. Mogu se pripremiti čuda od hrane koja su ukusna i sita, a pri tom veoma zdrava i to bi ljudima trebalo predstaviti. Otkrivajući sirovu ishranu, izbacila sam meso i počela da pravim pite od jabuka, čokolade, torte, gumene bombone, sve vrste slatkiša, sarme, ćevape, pice, lazanje, supe, aromatizovane vode, smutije, kreme, namaze, hleb, krekere… Ama nema toga što ne možete… To je ono čime se bavimo na tim radionicama.
Kako kaže doktorica sreće, kada tako pripremamo hranu i u kombinaciji sa energetski čistim životom, kad vodimo brigu o onom šta mi jedemo i šta nas jede, onda to vodi do sretnog života i unutrašnjeg mira. Međutim, to nije proces preko noći, kao što ni problemi ne nastaju preko noći. Navike jeste teško menjati ali nije nemoguće. U prvom korako potrebno je sebe ohrabriti, pogledati se iskreno u ogledalu. U razgovoru sa sobom nalazi se ključ života. Od toga, prvog koraka kreće svaki naredni. Kada osetimo da možemo tu osobu iskreno da pogledamo i reći joj da je volimo, da smo sami sebi bitni i na prvom mestu, onda počinje put transformacija koji nije lak. Niko nije ni rekao da će biti lak. Ali vredan, svakako da! Jer, rezultanta transformacije, koju je naučnim radom u svojoj knjizi i radionicama sreće definisala dr Anita Freimann i koja počinje prvim korakom, ima sadržaj koji život znači.
BDP ne može da bude merilo sreće
Uglavnom se državne ekonomije zasnivaju na bruto domaćem proizvodu (BDP). Međutim, već na početku istraživanja shvatla sam da je on besmislen i da nije merilo blagostanja već čiste proizvodnje. Njime se meri nivo materijalnog bogatstva jedne države, što očigledno nije element koji bi njeni građani prihvatili kao merilo vredno pažnje u definisanju ekonomije sreće.
Šta jedemo, a šta jede nas
Važno je ljude osvestiti, kako bi počeli da razmišljaju o tome šta ih jede iz okruženja, kao i šta oni jedu, jer to dvoje moraju biti u skladu, kako bismo bili zdravi. Ako jedemo super hranu ali smo istovremeno pod stresom, razbolećemo se. Isto važi i u obrnutoj proporciji. Vrlo je važno to dvoje izbalansirati.
