Foto: Pixabay/RitaE

Pjeskavice, ćevapi, kobasice, ćuftice, faširane šnicle, o musakama i punjenim paprikama da ne govorimo… samo su deo gastronomske ponude koja zavisi od mlevenog mesa.

Ne tako davno, domaćice kad nisu zna šta će – kupovale su mleveno. Kad su htele nešto izdašnije, zavijale su sarme: zimi od kiselog kupusa, u proleće od zelja ili vinovog lista, leti od raštana ili slatkog kupusa.

Iako bi se mnogi zakleli da su sva ova jela naša izmišljotina, nije tako. Turci su zaslužni za to što smo i mi počeli da meljemo, pardon seckamo meso i slažemo musake, punimo povrće. Dolme, kako bi se kazalo. Ipak, ostali smo lenštine. Samo u Sarajevu mogao sam da jedem sarmice od zelja napravljene tako da je norma da u jednu standardnu supenu kašiku može da ih stane – sedam komada! Probao i uverio se.

Kad sam koleginice za kafanskim stolom upitao kako li ih pune, dobio sam odgovor: „Ne znam, valjda pincetom.“

Ipak ima u mlevenom mesu i nekih naših dodataka. Standardno, kupuje se mleveno mešano: juneće i svinjsko. Nemam ništa protiv svinjskog, ali kuvana svinjetina mi ne prija. Eto, prosto. Više volim kada šmek da komad sušene mesnate slanine.

O ukusima ne vredi raspravljati. Svako zato ima pravo da bira po meri sopstvenog novčanika. Uostalom, ne tako davno, uveravali su me i da se izvanredan tatarski biftek da napraviti od svinjskog filea.

Ovde je ipak onaj standardni.

Uz neke novotarije kakve su torte ili kolači.

Mesni rolat

Kuvana govedina – 1 kg; puter – 250 g; kajmak – 250 g; senf – 1 kašičica; strugani ren – 1 kašičica; tabasko po ukusu; jaja – 6 kom; so; crveni luk – 250 g; so; biber

U receptu što sledi valja napraviti „fabrikat” (supu što se jede zna se kako) i „polufabrikat” (suvo goveđe meso koje valja učiniti sočnim). Dakle, oko pola kila govedine se izvadi iz supe, isecka na kockice, pa proturi kroz najsirtniju šajbnu mašine za mlevenje mesa. Ova masa je suva, ne da se mesiti, pa se u nju umeša još i pakla putera.

Da sve bude meko taman da može da se mesi. Posoli se i pobiberi po ukusu. Možda nekome izgleda čudno, ovo je tek kora za rolat.

Dakle, kora se, na aluminijumskoj foliji razvuče na debljinu prsta, pa ostavi da sačeka fil.

Četvrt kila kraljevačkog ili čačanskog kajmaka, onog postarijeg, treba umešati s kašičicom senfa i isto toliko struganog rena.

Ko voli da ga jelo štipa za jezik, nije zabranjeno povećati količine ljutog, čak i obogatiti tabasko sosom.

U ovo se još izrenda šest tvrdo kuvanih jaja, pa sve zajedno dobro promeša. Da masa postane ujednačena.

Ovaj fil se saspe preko kora, pa lepo i pažljivo uroluje, umota u onu istu aluminijumsku foliju, pa dobro rashladi, a pred služenje seče na šnite kao svaki rolat.

Tatarski biftek

Biftek – 600 g; crni luk – 1 glavica; žumanca – 2 kom; kapari – 15 kom; vuster sos; senf; konjak; tabasko; ulje; so; biber; puter; tost

Gastronomska mitologija veli da su Tatari živo meso čuvali ispod sedla dan-dva pre nego što su ga, takvog kakvo je onda postajalo, uvršćivali u jelovnik. Istorija medicine, pak, uči da Huni i Avari, koji su se hranili sirovim mesom, nikada nisu saznali za tuberkulozu i ostale teške bolesti. Dvadeseti vek je ovo samo usavršio: meso mora da ostane živo, ali začinjeno tako da dobije ukus kao da je skuvano.

Pre svega, komad bifteka valja da na ledu odleži dve, tri nedelje, a onda se malo više otopi. Onamo valja pripremiti dasku i veliki oštar nož što će neke podsetiti na sataru. Biftek se ukoso preseče napola, pa niz tako dobijenu kosinu meso više dere no seče niz vlakna.

Glavica crnog luka se isecka sitno, najsitnije, gotovo mikroskopski. Ne valja da se renda jer će tada pustiti sok. Pripreme se još dva živa žumanceta, kašika jakog dižonskog senfa, isto toliko vuster sosa, čašica konjaka, desetak komada kapara, ljutog tabasko sosa po ukusu, malo zejtina, soli i u prah satrvenog bibera. Ovo je količina za manji biftek, do jednog kilograma. Lepo vaspitanje zahteva da se s dve viljuške sve ovo sjedini pred gostima koji onda imaju priliku i da probaju, pa poprave recept: više zaljute, dodaju konjaka, vuster sosa…

Mezeti se na prepečenom hlebu namazanom puterom, a zaliva jakim crnim vinom.

Mesni kolačići

Mleveno juneće meso – 500 g; kisela pavlaka – 2 dl; crni luk – 1 glavica; beli luk – 3 čena; vegeta; senf; biber; ulje; so; tost-hleb

Pola kila junetrine, dva puta samlevene, samo valja dobro začiniti: jednom glavicom najsitnije iseckanog crnog luka, isto tako iseckanim belim, kašičicom vegete, kašičicom senfa, čašom kisele pavlake, tucanim biberom. Sve se još dobro promeša, a rerna zagreje na 250 stepeni.

Ovim namazom, koji valja da je židak, mažu se učetvoreni komadići tost-hleba (pa ovo su kolačići!), što se ređaju na pleh. Sve ostalo uradiće rerna za petnaestak minuta. Taman dok gosti uživaju u čašicama razgovora.

Torta od mesa

Mleveno juneće meso – 500 g; crni luk ili praziluk – 2 kom; mešana zelen (paškanat, šargarepa, peršun, celer) – 500 g; jaja – 3 kom; pavlaka – 2 dl; ulje; biber; so; tost-hleb; parmezan

Dva struka praziluka, ili dve glavice crnog luka, očiste se pa iseckaju na kockice. Posoli se i na tihoj vatri dinsta dok luk ne smekša. Očisti se još i pola kile šargarepe, zeleni i paškanata, izrenda pa pridruži luku. Kad je sve dovoljno smekšalo, doda se pola kile mlevenog junećeg mesa, po potrebi još dosoli, pobiberi svakako.

Prži se uz mešanje desetak minuta i to je gotovo.

Preliv se pravi od tri jajeta pomešana sa čašom milerama. Na dno posude za pečenje torti poređaju se, jedna do druge, kriške tost hleba, zalije filom, pa nalije prelivom, na kraju sve se još samo zapraši kesicom ribanog parmezana.

Peče se ne duže od pola sata u regularno zagrejanoj rerni, dakle na 225 stepeni.

Jede se odmah, jer ne valja kad se ohladi.

Zapečeni praziluk

Praziluk, beli deo – 500 g; mleveno meso – 250 g; mesnata slanina 100 g; jaja – 2 komada; pavlaka – 2 dl; ulje; biber; so

Praziluk je biljka čudnovata: može da bude dobar začin, a biva i glavno jelo. Ovako. Od pola kilograma praziluka se izdvoje samo beli delovi (zeleni se ostave, na primer, za čorbu ili pilav), očiste i operu, pa popreko iseku na dužinu od desetak centimetra.

Onda se svaki komad raseče i uzduž napola.

Pripremi se i kakvo đuveče, naulji, dno pokrije polovinom praziluka, prekrije mesom i zapraši tucanim biberom, poklopi drugom polovinom praziluka, pa suva mesnata slanina iseče na tanke režnjeve kojim će se sve prekriti.

Peče se, dobro zadihtovano, u rerni na 200 stepeni. Da se praziluk skuva u sopstvenoj pari. Pred kraj se sve zalije jednom čašom kisele pavlake umućene s dva jajeta.

Ćufte u sosu

Mleveno juneće meso – 500 g; kisela pavlaka – 2 dl; crni luik – 1 glavica; vegeta; senf; soda bikarbona; prezle; biber; ulje; so. Crveni sos: paradajz đus – 5 dl; crni luk – 1 glavica; origan, majoran, bosiljak… Beli sos: kisela pavlaka – 2 dl; ulje; so; list peršuna – 1 vezica

Kao i u prethodnom, meso se pomeša s glavicom najsitnije iseckanog crnog luka, kašičicom vegete, kašičicom senfa, čašom kisele pavlake, kašičicom sode bikarbone (ili praška za pecivo), tucanim biberom, a onda sve dobro promeša i zgusne prezlama, po potrebi dosoli pa ostavi u frižideru oko pola sata.

Kao i za grčke ćufte, oblikuju se kao ping-pong loptice, pa isprže na vrelom ulju i ostave da sačekaju sos.

Crveni: manja glavica crvenog luka se izdiunsta toliko da zacakli, a ne porumeni, pa ubaci pola litre paradajz đusa. Kuva se na laganoj vatri dok se ne zgusne kako treba, a onda po ukusu začini origanom, majoranom, bosiljkom…

Ili beli: brašno se proprži na ulju, naliva polako mlakom vodom, na samom kraju umeša se čaša punomasne kisele pavlake, i posoli po ukusu. Skloni se s vatre, pa umeša veza sitno iseckanog peršunovog lista.

Pečenje stefanija

Juneći but – 500 g; svinjsko mleveno meso – 500 g; zemička – 1 kom; crni luk – 1 glavica; jaja – 6 kom; mast; so; mleveni biber

Reč je o originalnom receptu (mi smo ga uprostili i napravili »trobojni rolat«), čuvenom pečenju, u Budimpešti popularnom bar onoliko koliko je to u Beogradu Karađorđeva šnicla. Ali, za razliku od Karađorđa za kojeg znamo ko je, o Stefaniji nam konobari u Pešti nisu znali ništa da kažu. Ako neko zna –neka se javi!

Meso od buta se dobro izlupa da se dobiju tanke šnicle. Samleveno svinjsko meso pomeša se s potopljenom i isceđenom zemičkom, sitno iseckanim lukom, mlevenim biberom, solju i jednim svežim jajetom. Sve ovo dobro se izmeša i namaže na šniclu. Pet tvrdo kuvanih jaja oljušti se i složi preko ovog namaza na sredinu šnicle.

Kao rolat, sve se umota, uveže koncem tako da fil ne curi, pa na umerenoj vatri pirjani na masti dok ne omekša. Servira se s prilogom po želji.

Leskovački ćevapčići

Juneći pauflek – 1 kg; ovčiji pauflek – 300 g; so; biber; crni luk; beli luk; aleva paprika; ljuta papričica

Veruje se da su u Leskovcu samo pljeskavice i ćevapčiće obogatili, pa je to bilo dovoljno da dobiju ime. Kakva nepravda, jer ako se zna da su ćevapčići ovde došli odande, onda će pre biti da smo mi ovaj specijalitet – osiromašili.

Ili, što je možda tačnije, prilagodili onima koji su kod »Orača« (nekadašnje mitske beogradske kafane) prve ćevape probali u dečjim kolicima, parkiranim pored stola u bašti sa belom rizlom.

Dakle, meso za leskovačke ćevapčiće ili leskovačku pljeskavicu pravi se isto kao i za najobičnije ćevapčiće, ali se dodaje sitno iseckan i usoljen crni luk, malo belog luka, malo aleve paprike i seckane, u sezoni sveže a van sezone sušene, opako ljute papričice.

Postupak pečenja je identičan kao za svake ćevape, odnosno pljeskavice.

Prizrenske ćuftice

Juneći pauflek – 750 g; ovčiji pauflek – 750 g; so; biber; beli luk; aleva paprika; peršunov list

U nekadašnjoj carskoj prestonici, u gradu na Bistrici, ćevapčiće nije pravio niko. Ni Srbi, ni Turci što su ovde bili čuvene odžak-baše.

Prvo je Turaka bivalo sve manje, onda su se i neki nazivi zagubili, na kraju su i Srbi počeli da nestaju, a šta je ostalo od širom Balkana poznate kuhinje, valjda još samo bog zna.

Meso se priprema na opisani način, ali odnos između junetine i ovčetine je žešći: jedan prema jedan. Još se priča da je sve to nekada bilo lepše jer se umesto junećeg koristilo bivolje meso. No, koje god meso da je, obavezno mora da bude od stomačnog dela, dakle paufleka. Samo tamo, naime, nalazi se ono vezivno tkivo što će kasnije omogućiti da se ćevapi na sam dodir viljuške ne trune i raspadaju na sastavne delove.

Testo se začinjava belim lukom, alevom paprikom i – seckanim listom peršuna.

Oblikuje se u ćuftice, što se onda stisnu da postanu kao male pogačice, pa peku regularno.

Grčke ćuftice

Juneći pauflek – 1 kg; jaja – 1 kom; so; biber; senf; soda bikarbona; bajat hleb – 300 g; ulje; brašno; crni luk – 1 kg; paradajz – 300 g

Slično najobičnijim ćevapčićima, sve je, zapravo, u izboru i pripremi mesa. Kilogram juneće porebrice ili paufleka se iseče kao za gulaš. Meso se usoli, promeša, poklopi mokrom krpom, pa ostavi na hladnom mestu da prenoći. Ujutru se samelje na sitnu rešetku, pa ovome doda jedna čaša usoljene vode. Mesi se uz dodavanje mlevenog bibera, jednog jajeta, senfa, kašičice sode bikarbone kao i tri kriške hlepa potopljene prethodno u vodu, pa dobro isceđene.

Naprave se ćuftice, kao ping-pong loptice, uvaljaju u brašno, pa ostave u frižideru sat-da, a za to vreme oljušti i isecka na rebarca crni luk, paradajz takođe oljušti i isecka na kockice.

U jednom tiganju se ćuftice standardno ispeku na vrelom ulju, u drugom izdinsta luk, pa pomeša s paradajzom i nastavi pirjanjenje dok višak tečnosti ne upari. Sada još samo sledi slaganje: na dno kakvog đuveča rasprostre se luk, odozgo poređaju ćuftice, pa u rerni samo malo zapeče.

Faširane šnicle

Mleveno juneće meso – 500 g; kisela pavlaka – 2 dl; crni luik – 1 glavica; vegeta; senf; soda bikarbona; prezle; biber; ulje; so

Koga mrzi da se sam bavi pripremanjem i mlevenjem mesa, taj kupi pola kila junetrine, dva puta samlevene, pa napravi ili faširane šnicle, ili ćuftice koje će završiti u crvenom ili belom sosu.

Dakle, meso se pomeša s jednom glavicom najsitnije iseckanog crnog luka, kašičicom vegete, kašičicom senfa, čašom kisele pavlake, kašičicom sode bikarbone (ili praška za pecivo), tucanim biberom, a onda sve dobro promeša i zgusne prezlama, po potrebi dosoli pa ostavi u frižideru oko pola sata.

Šnicle se oblikuju kao lepinjice, pa prže na vrelom ulju.

Ko bi da izvoljeva „lepinjice“ pohuje na bečki način: brašno, jaja, prezle, pa posluži s majonezom ili tartar sosom.

Pljeskavica u maramici

Juneći pauflek – 1 kg; ovčiji pauflek – 300 g; so; biber; svinjska maramica; kajmak

Kada je meso za najobičnije (ili leskovačke) ćevape pripremljeno, dalje je sve samo stvar mašte.

Za pljeskavicu u maramici valja samo imati još i dobrog kraljevačkog kajmaka i jedan poveći komad svinjske maramice.

Meso, pripremljeno na jak ili blag način, dobro se umesi pa istanji tanko, što tanje. Dve takve pljeskavice su mera za jednog gurmana, a dalje je samo valja složiti.

Jedna »šnicla« se namaže kajmakom, prekrije drugom, pa sve uvije u maramicu, i dobro zatvori sa svih strana da ne curi.

Pečenje je, kao i obično, stvar rutine i vatre.

Trobojni rolat

Juneći pauflek – 1 kg; jaja – 6 kom; so; biber; senf; soda bikarbona; bajat hleb – 300 g

Kratko podsećanje na pripremu mesa za grčko ćufte: kilogram juneće porebrice ili paufleka se iseče kao za gulaš. Meso se usoli, promeša, poklopi mokrom krpom, pa ostavi na hladnom mestu da prenoći. Ujutru se samelje na sitnu rešetku, pa ovome doda jedna čaša usoljene vode. Mesi se uz dodavanje mlevenog bibera, jednog jajeta, senfa, kašičice sode bikarbone kao i tri kriške hleba potopljene prethodno u vodu, pa dobro isceđene.

Ovo se opet ostavi, prekriveno vlažnom krpom, da samuje na hladnom mestu sat-dva, a za to vreme tvrdo obari pet jaja.

Dalje je sve predvidljivo: na aluminijumskoj foliji od mesa se razvuče kora, u sredinu postave jaja, sve uroluje, pa dobro zadihtuje aluminijumskom folijom. Peče se standardno, oko 45 minuta na 220 stepeni, folija razmota, rolat malo ohladi, pa iseku šnicle tako da sve postane trobojno: braon okolo, belo između, žuto u sredini.

Original Article

Foto: Shutterstock

„Jedan prsten da svima gospodari, jedan da za svima seže, jedan prsten da sve okupi i u tami ih sveže“, stihovi su koji se pojavljuju na prstenu koji je pre 20 godina napravio značajnu prekretnicu u žanru epske fantastike.

Danas se navršava 20 godina filma „Gospodar prstenova: Družina prstena“ Pitera Džeksona, koji je premijerno prikazan 19. decembra 2001.

Prvi deo filma, koji je osvojio Oskara u čak četiri kategorije i koji postoji, kao i cela trilogija, zahvaljujući romanima Džona Ronalda Ruela Tolkina, zauvek je promenio lice „popularne zabave“, uvodeći film i televiziju u novo doba epske fantastike.

Prema mišljenju, svakako velikog, dela publike i kritičara, upravo je ova trilogija zaslužna za utiranje puta kasnijim filmskim i serijskim ostvarenjima, kao što je „Igra prestola“ i „Veštac“.

U centru Tolkinovih knjiga i Džeksonovih filmova nalazi se Frodo Bagins, hobit koji dolazi u posed Jedinog prstena, svemoćnog komada nakita pod uticajem mračnog lorda Saurona. Frodo mora da odnese prsten u Mordor da bi ga uništili tamo gde je i iskovan, a u njegovoj potrazi prati ga grupa avanturista, različitih vrsta: čarobnjak, dva čoveka, tri hobita, vilenjak i patuljak.

Rođen 1892. godine, legendarni britanski pisac Tolkin postao je poznat kao otac književnosti epske fantastike – ali to mu nikada nije bila namera. Oksfordski don je pre svega bio ljubitelj jezika.

Dok je služio kao poručnik u Prvom svetskom ratu, Tolkin je skretao sebi pažnju sa monotonije rovovskog rata tako što je napisao delo, koje će kasnije evoluirati u „Silmarilion“, njegov doživotni opus o mitologiji i istoriji Srednje zemlje. Smatra se i da su Tolkinova iskustva u bici na Somi inspirisala njegove prikaze sumornog pejzaža Mordora.

Strastveni filolog, Tolkin je znao da izmisli oko 20 jezika za svoj svet koji se neprestano širio. Romani koji su iz njega proizašli, počevši od „Hobita“ i praćenih knjigama „Gospodar prstenova“, samo su stvoreni da „pruže svet za jezike“, prema rečima autora.

Tolkin je proveo 40 godina svog života dovršavajući knjige „Gospodara prstenova“.

„Družina prstena“ je konačno objavljena 1954. godine, kada je Tolkin već bio u šezdesetim godinama. Tokom godina, knjiga je postala druga najčitanija knjiga 20. veka, odmah nakon Biblije.

Vilenjački stihovi korišćeni u filmu nisu samo citirani direktno iz knjige, već su prepisani iz Tolkinovog rečnika za ovaj jezik.

Ekipa zbog koje danas imamo filmove, ipak, nije bila prva kojoj je ovaj poduhvat pao na pamet.

Engleski rok i pop bend iz Liverpula, komercijalno najuspešnija i kritički najpriznatija postava u istoriji popularne muzike, grupa „Bitlsi“ šezdesetih godina prošlog veka pokušala je da knjige dovede na bioskopska platna. Film je trebalo da režira Stenli Kjubrik, dok bi Pol Makartni glumio Froda, Ringo Star bi bio Sem Gemdži, Džordž Harison kao Gandalf, a Džonu Lenonu bila je predviđena uloga Goluma.

Ipak, sam Tolkin, a i Kjubrik, odlučno su rekli „ne“ tom projektu.

Isto tako, kada je Džekson počeo da snima svoj film, postojale su brojne verzije i varijante kako bi film mogao da izgleda. Nikolas Kejdž, Danijel Dej-Luis i Rasel Krou su na početku bili u užem krugu za ulogu Aragona, pri čemu je uloga na kraju pripala, najpre Stjuart Taunsendu, ali budući da je bio premlad, na kraju je pripala Vigu Mortensenu.

Šon Koneri, Patrik Stjuart i Kristofer Palmer su bili u užem krugu za lik Gandalfa, mada je Koneri odbio jer „nije razumeo scenario“. Dejvid Bouvi je želo da tumači lik Elronda Poluvilenjaka, Tim Kari i Džeremi Ajrons razmatrani su za lik Sarumana, Džejk Džilenhol je bio na audiciji za Froda, dok je Lijam Nison odbio ulogu Boromira.

Glumačka ekipa na kraju je sastavljena, a iako se nikada nisu sreli pre početka produkcije prvog filma, ubrzo su se zbližili, toliko da je osam glumaca istetoviralo broj devet na svojim telima vilenjačkim pismom. Džekson je, zbog svoje posebne uloge u ovom projektu, dobio broj 10.

Pokojni Kristofer Li, koji je igrao Sarumana, bio je doživotni obožavatelj „Gospodara prstenova“ i svake je godine iznova čitao knjige, a jednom je sreo Tolkina u baru u Oksfordu.

Redovno je posećivao šminkernicu i često je davao savete o tome kako bi stvorenja trebalo da izgledaju.

Vigo Mortensen je jednom prilikom rekao da je Li bio „kao duh Tolkina na setu.

Scenario je prepravljan svakog dana snimanja, a većinu ispravki su činili doprinosi glumaca koji su svi bili izuzetno uključeni u stvaranje svojih likova.

Ris-Dejvis, koji je igrao patuljka i samim tim tumačio ulogu jednog od najnižih članova družine, u stvarnom životu je visok zapanjujućih 1.85 centimetara i gotovo najviši glumac u ovoj ekipi.

Orlando Blum je samo dva dana nakon završetka dramske škole dobio ulogu Legolasa i dobio najbolju verziju doktorskih studija radeći na filmovima nastalim iz Tolkinovog pera.

Prema oceni mnogih, najposvećeniji član glumačke ekipe bio je Mortensen, koji se pridružio filmu u kratkom roku, po nalogu svog jedanaestogodišnjeg sina, a da nije bio upoznat sa Tolkinovim romanima.

Ubrzo je toliko ušao u svoju ulogu da je postao stručan mačevalac, nastupajući sa pravim čeličnim sečivom i noseći mač sa sobom sve vreme, čak i kada je večerao u lokalnim restoranima. I sam zaljubljenik u lingvistiku, za tu ulogu je naučio vilenjački.

Da bi stvorio scene gde su obračuni i borbe izgledali što realniji, Džekson je angažovao renomiranog koreografa za borbe Roberta Džejmsa Gilberta Andersona, bivšeg olimpijskog mačevaoca koji je takođe nadgledao i podučavao mačevanje glumaca u filmovima „Princeza nevesta“, „Gorštak“, „Maska Zoroa“ i „Beri Lindon“.

On je takođe bio čovek iza maske Darta Vejdera u duelima sa Lukom Skajvokerom u filmovima „Zvezdani ratovi“.
Filmovi „Gospodar prstenova“ postali su sinonim za Džeksonov rodni Novi Zeland, a kroz film su provučeni raznoliki pejzaži ove ostrvske zemlje kao lokacije za Tolkinovu Srednju Zemlju.

Grad Hobiton je nastao punu godinu dana pre početka snimanja kako bi izgledalo kao da se radi o stvarnom mestu.
Filmovi su toliko podstakli lokalnu ekonomiju da je nacija postavila zvaničnog ministra Gospodara prstenova.

Danas turisti mogu da obiđu avanturistički park „Hobiton“ izvan grada Matamata, gde su „hobitske rupe“ iz filma ostale netaknute. Dve različite verzije Bilbovog i Frodovog doma u Bag Endu, izgrađene su za proizvodnju — jedna u prirodnoj veličini za hobite i minijaturna verzija za Gandalfa.

Oblačenje glumaca bio je čak i veći poduhvat od pripremanja samog seta: prema IMDB-u, kostimograf je zaposlio 40 krojačica da kreiraju 19.000 kostima za film. Za vilenjake je napravljeno 1.600 pari šiljastih ušiju od lateksa i za hobite 1.800 dlakavih stopala.

Ukupno je napravljeno preko 12,5 miliona plastičnih prstenova da bi se napravili lažni lančani oklopi. Dva člana ekipe su imala zadatak da ručno povežu prstenove kako bi pomogli u izradi kostima.

Još jedna zanimljivost tiče se upravo poznatog prstena. Venčani prsten koproducenta Rika Porasa bio je šablon za izgled Prstena koji se koristi u filmu.

Reditelj Piter Džekson dao je jedan od prstenova korišćenih u filmu Elajdži Vudu, a drugi Endruu Serkisu, koji je igrao Goluma, kada je snimanje filma završeno. I Vud i Serkis su mislili da su jedini koji poseduju prsten.

Prvi film iz trilogije „Gospodar prstenova“ zaradio je više od 800 miliona širom sveta kada je objavljen i pomogao je da inspiriše novu generaciju ljubitelja epske fantastike.

Film je ostao u deset najboljih filmova u Sjedinjenim Američkim Državama 13 nedelja nakon objavljivanja.

Originalna verzija filma trajala je ukupno četiri sata i trideset minuta.

Trilogija je osvojila ukupno 17 Oskara u periodu od samo nekoliko godina.

Uprkos tome što je tematika iz domena epske fantastike, tokom godina stvorila se tendencija gde Tolkinov svet vodi alternativni život zasnovan na istorijskim događajima.

Trilogija je bila (a i danas je) popularna ne samo zbog svog maštovitog pripovedanja, već i zbog toga što je bila neverovatno ispred svog vremena.

Original Article

Ilustracija: Dr Otto Wilhelm Thomé/ commons.wikimedia.org

Hrastovi (lat. Quercus) su rod listopadnog i zimzelenog drveća, ređe žbunja, iz porodice bukvi (Fagaceae). U rodu je opisano oko 300 vrsta, U Srbiji su najčešči lužnjak, kitnjak i sladun, a pojedini primerci, koje stanovništvo poštuje od davnina kao „zapise“ stari su po nekoliko vekova.

*Opis*: Listovi su naizmenično spiralno raspoređeni, eliptično-objajasti, po obodu duboko režnjeviti, ređe nazubljeni. Cveta i lista istovremeno. Muški cvetovi su zelenkasti, grupisani u rastresite rese, a ženski su pojedinačni ili u cvastima. Plod je jednosemena orašica. Raste na Apeninskom i Balkanskom poluostrvu i u Maloj Aziji

*Kao lekoviti deo biljke koristi se*: Osušena kora (Quercus cortex). Prikuplja se u rano proleće, pre olistavanja ili u jesen, po opadanju lista i to samo sasvim glatka kora, sa mladih stabljika, letorasta ili grana

*Hemijski sastav*: Kora hrasta sadrži 8-20% kondenzovanih tanina

*Upotreba*: Aktivni sastojci kore hrasta deluju na skupljanje tkiva i virustatično. Koristi se kod upala kože i sluzokože usta i grla, za ispiranje, ne duže od dve nedelje.

*U narodnoj medicini se koristi: Kao čaj protiv proliva (ne duže od 3-4 dana), najčešće od hrasta lužnjaka (na ilustraciji)

*Ograničenja u upotrebi: Kupke se ne smeju primenjivati kod povreda veće površine kože ili sluzokože, kod vlažnih ekcema, srčane insuficijencije (III i IV stadijum), hipertenzije (IV stadijum) i febrilnih stanja. Ne preporučuje se kod dečjih proliva.

Način pripreme i upotrebe čaja: Unutrašnja upotreba: Kafenu kašiku kore hrasta preliti šoljom (oko 200ml) hladne vode, sud poklopiti i ostaviti preko noći. Ujutru čaj procediti. Ovu količinu čaja popiti u toku dana na gutljaje. Spoljašnja upotreba: Kafenu kašiku kore hrasta prokuvati sa pola litre vode, procediti i koristiti za grgljanje. Za obloge i kupke 20g (7 kafenih kašika kore hrasta) preliti sa 1l vode, zagrejati i pustiti da vri 10 minuta, pa procediti.

Original Article

Foto: Matea Milošević/Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Dnevni list „Mali žurnal“ pre 110 godina piše o nebrizi o narodnim školama.

Opstanak narodne škole zahteva korenitu reformu zakona o narodnim školama, ali se čini da Ministarstvo Prosvete o tome ne vodi računa, te da gigantskim koracima srlja u propast,piše Mali žurnal.

Sve nedaće i nevolje se iz dana u dan povećavaju, a glavni strah je u tome da potomstvo u letopisima može čitati jednog dana kako je postojao pokušaj kod njihovih predaka da se stvori jedna ustanova sa zadatkom da vaspitava narodni podmladak a pod imenom „narodna škola“.

Cela javnost je želela da se izvrši pomenuta reforma, ali je Vlada imala hitnije stvari da iznese pred Narodnu skupštinu.

To su bili: Zakon o uređenju Državne Štamparije, carinski zakon, zakon o kaldrmarini, zakon o banjama i mineralnim i toplim vodama, zakon o izmenama i dopunama u zakonu o štampi, zakon o vanrednim kreditima za 1911. godinu, zakon o starinama, zakon o dobrotvornim zadužbinama, izmene u zakonu o postupku sudskim i građanskim parnicama, zakon o stečaju i zakon o vanstečajnom sudskom ravnanju, izmene u zakonu o ustrojstvu sudova i predlozi o razgrupisanju opština.

Iako su svi zakonski predlozi koji su u tom momentu bili izneti pred Narodnu skupštinu potrebni za funkcionisanje države, po tadašnjem mišljenju javnosti za žaljenje je što se među njima nije našao i predlog o izmenama u zakonu o narodnim školama.

Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.

List Danas svakoga dana prelistava glavne vesti na današnji dan pre 110 godina, tačnije 1911. godine. Predmet analize je dnevni list Mali Žurnal, koji danas ne postoji. Novine su izlazile u Beogradu kao informativni dnevni list od 1894-1915, godine i potom 1920 godine. Vlasnik i odgovorni urednik bio je Jovan Živković. Vremenom, list se razvijao i tematski širio: imao je dobru dopisničku mrežu, pratio je kulturni život i političke događaje.

Projekat je realizovan u saradnji i uz materijal iz digitalne arhive Narodne biblioteke Srbije.

Original Article

Foto: Privatna arhiva

Sve je počelo zahvaljujući Gospodinu Mišu, prvoj napravljenoj figuri.

Preturajući po plakaru gde se nalazi gomila mojih stvari, knjiga koje sam ilustrovala, crteža i projekata, stripova – naletela sam na fasciklu sa starim i zaboravljenim ilustracijama u kojoj je bio i crtež miša u viktorijanskom odelu. Ideja da ga materijalizujem došla je od moje ćerke. S obzirom da sam dosta rano savladala tehniku šivenja i modelovanja, avantura je počela. Vratiti se u prošlost ponekad i nije tako loše – kaže za Danas Zorana Keser Petrović, hend mejd umetnica, ilustratorka i autorka kultnih crtanih filmova.

Stilovi s kraja 19. veka i početka 20. veka su je oduvek privlačili, a sa primesom steam punka i dark academy za nju su prosto neodoljivi.

– Sve to sam pokušala objediniti dok sam dizajnirala svoj logo – kaže Zorana.

Ona u svim svojim kreacijama kombinuje istančani dizajn, scenografiju, kostimiranje i lutkarstvo. Inovativnost i istrajnost u svim ovim veštinama zajedno je ono što je kulminiralo u njenom brendu Zorana Keser Art Labor, sa fokusom na kvalitet, unikatnost i neponovljivu, filigransku detaljnost koji će garantovano privući svačiju pažnju i oplemeniti enterijer u kom su njeni radovi udomljeni.

Zorana je višestruko nagrađivani animator i dugogodišnji ilustrator dečjih knjiga i udžbenika, što njeno iskustvo apsolutno izdvaja od drugih kolega u ovakvom kreativnom poslu. Toplo savetujemo da proučite njene rukotvorine ukoliko ste u potrazi za potpuno ručno rađenim i šivenim lutkama i ukrasima za vaš prostor, izrađenih od probranih materijala, tkanina, vezova i prefinjenih elemenata inspirisanih modernim vizuelnim identitetom u kombinaciji sa viktorijanskim stilom i steampunk akcentima, u savršenoj meri personalizovanih bez ijedne primese kiča ili napadne dekorativnosti, koja je nažalost preplavila naše tržište hend mejda, ali to svakako nije Zoranin slučaj.

Ovo su lutke i ukrasni elementi koje želite da u isto vreme zadržite za sebe ali i da poklonite za Božić, Novu godinu, rođendan, svom detetu, koje će jednog dana iste darovati svom detetu, jer je kvalitet izrade visokog standarda i izdržljiv, a dizajn poetičan na bezvremen način koji će se poklopiti uz svačiji ukus i godište, jer je nenametljiv, izrazito autentičan i zapamtljiv, stvoren sa velikom pažnjom i brigom.

– Sve počinje od skice kroz koju razrađujem ceo proces izrade. Najlepši, mada ponekad i najteži deo je izbor materijala, dešava se da napravim više odličnih kombinacija i tu nastane problem – za koju kombinaciju se odlučiti. Prilikom izrade, u velikoj meri koristim stare tkanine i starinske predmete jer obogaćuju delo, daju mu šarm i autentičnost. Trudim se da zaboravljene stvari nađu svoje mesto u onome što radim – priča nam Zorana.

Istraživanje je važan proces kao i rad, biti i umetnik i zanatlija. Tako je i nastao naziv Art Labor.

– Ne pravim samo jedno isto delo. Trudim se da razvijam proces izrade, da stalno dolazim do novih ideja, novog dizajna i novih kreacija – kaže Zorana, čiji je prepoznatljivi stil već izazvao veliko interesovanje putem interneta kao i na art marketima.

– Doslednost je ono neophodno što kreativna ličnost poseduje u svojim radovima. I u poslu hendmejda umetnik stalno uči i iznalazi nešto novo. Kroz taj proces dolazi do načina svog izražavanja, svog stila i prepoznatljivosti. Zatim, kvalitet i umešnost izrade. Svaki trenutak stvaranja se prosto oseti i vidi u gotovom proizvodu. Samim tim i kupac će uvidom i prepoznavanjem kvaliteta više ceniti nečiji trud i rad. Bar se nadam tome.

Kaže da je možda teško ostati veran svom ličnom izrazu u eri ekspanzije monotonije, veštačkog minimalizma, stalnom falsifikovanju tuđih ideja i sistema vrednosti u kome se pravi kvalitet sve ređe prepoznaje i mahom pogrešno meri kupljenim „lajkovima“ na društvenim mrežama.

– Ali, meni to lično nije teškoća. Ostala sam verna sebi svih ovih godina i u animaciji i u ilustraciji i definitivno ostajem verna sebi i u hend mejdu. Tačno je da je monotonija i veštački minimalizam sve prisutniji, često to nazivam trgovinom tuđih proizvoda i ideja. Međutim, prave kupce je nemoguće prevariti i upravo njima težim – kupcima koji prepoznaju emociju, trud i kvalitet – objašnjava Zorana.

Gde pratiti

Radove Zorane Keser Petrović možete pratiti na Facebook stranici Zorana Keser Art Labor i Instagram stranici Žzoranakeser_artlabor. Na Novogodišnjem marketu na Dorćol platzu izložiće svoje radove pa svratite 25. decembra.

Original Article

Foto: sve fotografije preuzete iz knjige Onufrija Hilandarca "Svetogorski kuvar – Kulinarske priče o svetogorskom životu" izdanje "Laguna")

Kao plod petnaestogodišnjeg prikupljanja svetogorskih recepata i prigodnih priča iz života svetogoraca nastala je knjiga „Svetogorski kuvar s pričama“ igumana Onufrija (Vranića).

Autor je, kako ističe u posveti, ovim svojim delom želeo da približi Svetu Goru svima onima koji nisu u mogućnosti da je posete, a pre svega „našim sestrama i majkama koje su othranile buduće svetogorske monahe“.

Godinama pripremajući monašku hranu u skladu sa drevnim hilandarskim recepturama, otac Onufrije Hlandarac je posvećeno istraživao raznovrsnost trpeze drugih monaških zajednica na Svetoj Gori. Diveći se istovremenoj jednostavnosti pripreme, bogatstvu ukusa i okrepljujućoj snazi svetogorskih jela, upijao je i doživljaje i znanja koji su se prelili izvan granica kulinarskih iskustava i pretvorili se u otkriće detalja iz života svetogorskih monaha koje je preneo u svoj jedinstveni kuvar.

U ovoj nesvakidašnjoj knjizi monah Onufrije je sabrao više od 140 izuzetno lako primenjivih recepata i stotine fotografija načinjenih isključivo za potrebe „Svetogorskog kuvara“. Otkrivajući bogatstvo ukusa kao jedno od „skrivenih blaga“ mističnog sveta Atosa Onufrije Hilandarac je svoj kuvar podelio na odeljke: hleb i pite, jela sa jajima i sirom, čorbe, variva, jela od ribe, plodove mora, salate (uz namaze i prelive), slatkiše, pića i začine (i začinsko bilje koji se u svetogorskoj kuhinji obilato koriste).

Ovako koncipiranim delom Onufrije Hilandarac želeo je da čitaocima u Srbiji približi svakodnevni način života i rada monaške zajednice na Svetoj Gori.

– Zbog višegodišnje otuđenosti od crkve kod našeg naroda ljudi u mantijama, pogotovo monasi se još uvek doživljavaju kao nešto strano ili čudno. Baš zbog te pogrešne predstave o monaštvu, oni ne očekuju da se ljudi u manastiru šale ili smeju, ističe on napominjući da je već video i komentare na internetu tipa – zar će sada „popovi“ da nam „pišu“ i kuvare.

Zašto da ne, smatra on, podsećajući da se upravo navršava punih 166 godina od izlaska iz štampe prvog srpskog kuvara čiji je autor bio baš jeromonah Jerotej (Draganović) iz Krušedola, kuvar na dvoru patrijarha Josifa (Rajačića) u Sremskim Karlovcima.

– Kod nas je to izgleda još uvek novina ali već kod Grka postoje na stotine izdanja kuvara monaha sa Svete Gore i mnoga od njih su još odavno prevedena na svetske jezike poput engleskog i ruskog, dodaje on.

U našem dodatku „Prijatno“ predstavićemo samo neka od njih koja spadaju u svakodnevnu ishranu atoskih monaha.

Eliopsomo (hleb s maslinama) manastirski

0,5 kg oštrog pšeničnog brašna

0,5 kg mekog pšeničnog brašna

kvasac

15 g soli

25 g soka od paradajza

0,5 dl maslinovog ulja

5 dl vode

malo bibera

20-30 zelenih maslina (uklonite kožicu i košticu, presecite svaku na pola)

4 zelene paprike, sitno isečene

Zamesiti testo kao i obično. Isecite ga na četiri dela. Pritisnite lagano, da dobijete oblik lepinje. Pospite po testu masline, biber i paprike. Urolajte ga u male vekne. Stavite vekne u podmazan pleh, da narastaju u rerni na niskoj temperaturi, ili van rerne, na toplom, kao i obična testa. Zatim pecite 30-40 minuta, na 200°?.

Pre pečenja razmutite sok od paradajza u vodi i premažite vekne uz pomoć kuhinjske četke ili komada platna. Zahvaljujući paradajz soku hlepčići će dobiti lepu boju.

Papaneza

(hleb s prazilukom – posna varijanta)

0,5 kg kukuruznog brašna

0,5 kg pšeničnog brašna

2 kesice suvog kvasca

4 deblja praziluka (samo beli delovi)

8 strukova mladog luka ili vlašca

pregršt peršuna

pregršt mirođije

2 dl maslinovog ulja

so

U jednoj činiji izmešajte peršun, mirođiju, mladi luk (ili vlašac) i praziluk i posolite. Neka odstoji tako pomešano, da se međusobno izmešaju arome.

U drugoj činiji pomešajte sve vrste brašna. Izmešano brašno zamesite mlakom vodom, dodajući istovremeno kvasac i so. Dodajte u testo sastojke iz druge činije. Mesite dok se sve dobro ne rasporedi. Testo treba da bude retko, jer kukuruzno brašno zahteva više tečnosti.

Uzmite pleh i podmažite ga uljem. Pospite i malo kukuruznog brašna, da bi se sprečilo lepljenje. Izručite testo u pleh i raširite ga ravnomerno. Njegova debljina ne bi trebalo da prelazi 1 santimetar.

Zagrejte rernu, nakratko, na 50°?, da testo naraste. Zatim pecite, oko sat vremena, na 200°?.

(Mrsna varijanta)

Pored sastojaka iz posne varijante, dodajte oko 300 g feta sira koji ste prethodno grubo izgnječili. Dodajte i umućena jaja sa maslacem. Pošto ste dodali jaja, onda nije potreban kvasac, kao ni kukuruzno brašno. Ako je sir suviše slan, izostavite i so.

Ukoliko želite, u testo možete dodati i druge biljke (spanać, zelje…).

Kunudopita

(pita od karfiola)

1 karfiol, veći (obaren)

brašno

limunov sok

so

biber

voda

ulje

U vangli za mešenje (dublja vangla) izgnječite viljuškom obareni karfiol. Dodajte brašno, malo vode, limunov sok, so i biber. Dobro izmešajte da dobijete kompaktnu, gustu masu.

Postoje dve mogućnosti. Možete smesu izručiti u podmazan pleh i peći u rerni kao pitu, hleb. Druga mogućnost je da uzimate smesu kašikom i pržite je u vrelom ulju, kao uštipke.

Čorba od tikvica

0,5 kg tikvica

4 šargarepe

1 koren celera

2 praziluka (beli deo)

3 glavice crnog luka

3 krompira

2 supene kašike tahinija

sok od paradajza

so

sok od 2-3 limuna

Najpre oljuštite i operite tikvice, šargarepu, krompir i celer. Očistite i praziluk. Sve iseckajte na kockice i stavite u ključalu vodu da se kuva. Kada ponovo provri, dodajte so i sok od paradajza. Manju količinu povrća iz čorbe ubacite u blender i sameljite.

U zasebnoj činiji umutite tahini sa sokom od limuna, a kada se sjedine, dodajte uz neprestano mešanje kašiku po kašiku bujona. Izručite dobijenu smesu u čorbu. Dodajte i mleveno povrće iz blendera, kako biste njime zgusnuli čorbu.

Supa od ikre i plodova mora

2 kašike ikre

1 pakovanje škampa

1 pakovanje kraba

celer (i list i koren)

1 šargarepa (sitno isečena)

2 krompira (sitno isečena)

3 sveža paradajza (samlevena) ili sok od paradajza

2 glavice crnog luka (sitno isečene)

2 čaše minestre (testenina za supu u obliku pirinča)

ulje

sok od limuna (sipati neposredno pred serviranje čorbe)

U lonac napunjen vodom, sipajte sve sastojke, izuzev ulja, limuna i minestre. Neka dobro vri. Kada krompir i celer postanu mekani, dodajte ulje, sok od limuna i minestru. Ako volite slanije, koristite crveni kavijar umesto obične ikre.

Minestru možete zameniti rezancima koje imate na raspolaganju.

Artičoke na carigradski način

10 artičoka

6 sitnijih glavica crnog luka

1 veza mirođije

3 šargarepe, srednje veličine

7 manjih krompira

1 kašika brašna

so

biber

maslinovo ulje

limunov sok

Oljuštite artičoke i rukom ih premažite limunovim sokom. U dublju posudu nalijte hladnu vodu i dobro je posolite. Artičoke potopite u slanu vodu.

Neki kuvari utrljavaju so zajedno sa limunovim sokom. U tom slučaju artičoke se potapaju u čistu, hladnu vodu, bez dodate soli.

Očistite luk i isecite na četvrtke. Oljuštite i operite krompir.

Očistite šargarepu i isecite svaku na četiri dela, radi lakšeg kuvanja.

Sipajte vodu u lonac, onoliko koliko je potrebno da prekrije sve. Kada voda počne da vri, ubacite u nju artičoke, luk, krompir, šargarepu. Mirođiju prethodno ubacite u mrežicu za začine, ili u pamučnu vrećicu, kako se ne bi rasula. Kada je tako pripremite, onda i nju ubacite u lonac da se kuva. Artičoke slažite uz pomoć varjače, tako da nagore bude okrenuto mesto gde je odsečena stabljika. Kada sve to provri, dodajte ulje, limunov sok i so. Čim otpočne ključanje, izvadite mirođiju i bacite je.

U manju posudu sipajte malo hladne vode i dodajte u nju kašiku brašna. Dobro umutite brašno viljuškom, da ne ostanu grudvice. Kašikom sipajte bujon (u kom su se kuvale artičoke) i mutite dok ne postane vodeno. Kada postane dovoljno vodeno i bez ikakvih grudvica, ovu tečnost polako sipajte preko artičoka da se svuda ravnomerno razlije.

Kuvajte dok se sos ne zgusne i sav višak vode ne uvri. Pri samom kraju, dodajte biber po želji.

Bamije

1 kg bamija

1 dl maslinovog ulja

2 glavice crnog luka (iseckanog)

3 čena belog luka (iseckanog)

1 supena kašika peršuna

1 supena kašika mirođije

1 supena kašika soka od paradajza

so i biber

sirće

Najpre očistite i operite bamije, a zatim ih prelijte sirćetom i ostavite da tako odstoje dvadesetak minuta. Isperite ih i ostavite u đevđiru da se cede. U dubljem, većem tiganju propržite crni luk na ulju, u koji ćete dodati i beli, da se i on uprži. Sipajte u tiganj jednu šolju vruće vode, sok od paradajza, peršun i mirođiju. Ubacite i bamije i sve to promešajte. Smanjite temperaturu i ostavite da se krčka oko 30 minuta, odnosno dok ne uvri tečnost.

Bob

1 kg boba

2 dl maslinovog ulja

3 veće glavice crnog luka (iseckanog)

origano

so i biber

sok od 2 limuna

Veče pre kuvanja oštrim nožem odstranite crnu tačku sa svakog zrna boba. Zatim ga potopite u mlaku vodu da prenoći. Ujutru ga procedite i ubacite u lonac s hladnom vodom. Stavite na vatru da se kuva. Kada provri, prospite vodu, bob ocedite i prelijte ključalom vodom. Dodajte luk, da se kuvaju zajedno. Kada se luk skuva, dodajte origano, ulje, sok od limuna, so i biber. Kuvajte dok voda ne uvri, da bob postane gust.

Paprikaš od karfiola

1 kg karfiola

2 veće glavice crnog luka (krupnije sečenog)

3 čena belog luka (iseckanog)

1 supena kašika sitno isečenog peršuna

1 supena kašika sitno isečene mirođije

1 supena kašika paradajz-paste

1 šipka cimeta

3 lista lovora

2 dl crvenog vina

so i biber

Očistite i operite karfiol, a zatim ga iskidajte na cvetove i ostavite u đevđir da se malo ocedi. Na ulju propržite crni luk. Kad postane staklast, dodajte i beli luk. Potom sipajte jednu čašu vruće vode, paradajz-pastu i ostale sastojke, izuzev vina. Neka vri pet minuta, a onda ubacite i karfiol. Stavite poklopac na šerpu i neka krčka pokriveno oko 40 minuta. Nekoliko minuta pre nego što sklonite jelo sa šporeta sipajte vino.

Medenjaci oca Milutina (posni na vodi)

1 kg brašna

600 g šećera

2 kašike meda

20 g sode bikarbone

4 dl vode

Pomešajte sve sastojke i zamesite testo. Brašnjavim rukama uzimajte po malo testa i oblikujte medenjake. Poređajte ih u tepsiju na pek-papir i pecite na 180°?.

(sve fotografije preuzete iz knjige Onufrija Hilandarca „Svetogorski kuvar – Kulinarske priče o svetogorskom životu“ izdanje „Laguna“)

Tri izdanja i prevod na ruski

Knjigu „Svetogorski kuvar – Kulinarske priče o svetogorskom životu“ izdala je 2015. godine izdavačka kuća „Laguna“. Pre dva meseca Kuvar Onufrija Hilandarca doživeo je treće izdanje. Knjiga je prevedena i na ruski jezik i u Rusiji već ima dva izdanja.

Pozdravno slovo u knjizi o kulturi ishrane u hrišćanstvu napisao je vladika šumadijski Jovan a recenzenti knjige su: Dušan Milovanović, istoričar umetnosti, doktor Dragan Vasiljević, direktor Instituta za javno zdravlje Kragujevac, i doktor Nebojša Arsenijević, u to vreme direktor kragujevačkog Kliničkog centra.

Životopis Onufrija Hilandarca

Iguman Onufrije (Dragan Vranić) rođen je u Kragujevcu 1978. godine. Posle završene petorazredne Bogoslovije na Cetinju, 1998. godine odlazi na Svetu Goru Atonsku. Nakon dve godine iskušeništva zamonašio se u srpskoj carskoj lavri manastiru Hilandaru. Na Vavedenje 2000. godine, po blagoslovu carigradskog patrijarha g. Vartolomeja, rukopoložen je u Hilandaru u čin đakona od strane mitropolita Amfilohija. Episkop budimljansko-nikšićki Joanikije rukopoložio ga je 2005. u jeromonaha, a uzveo u čin igumana 2009. godine. Studirao je teologiju i istoriju umetnosti, a sem „Svetogorskog kuvara“ objavio je knjige: „Otuđena dobra“ o hilandarskim metosima i „Svetogorski bogoslužbeni ustav“. Neko vreme bio je iguman Sarinca a poslednje decenije arhimandrit Onufrije je služašči jeromonah u Manastiru Prenosa moštiju Svetog Nikolaja u Drači kraj Kragujevca.

Original Article