Imate li povišene masnoće u krvi: KAKO TO PROVJERITI NA STOPALIMA?

Posted by: Aura Redakcija

in SIGNALI TIJELA

Visok holesterol je jedan od glavnih uzroka kardiovaskularnih bolesti. Višak ove supstance u krvi takođe može uticati na pojavu srčanog udara. A kako znate da imate visok holesterol?

Pored testova krvi, postoji još jedan pokazatelj visokih vrijednosti ovih masti, a vide se na stopalima. Sa hiperholesterolemijom, ispod kože se mogu formirati masne naslage, zvane ksantomi. Mogu se pojaviti bilo gdje na tijelu, ali najčešće se javljaju na stopalima.

Ove “izbočine” ispod kože obično su meke, svrbe, a ponekad čak i bolne, a njihova veličina se kreće od vrlo malih, do prečnika preko 7 cm. Međutim, u većini slučajeva visoki nivo holesterola nije praćen ovim uočljivim znacima upozorenja.

Ljekari ističu da pravilna ishrana može pomoći u smanjenju lošeg holesterola.

“Smanjenje unosa zasićenih masti i njihova zamjena nezasićenim mastima odličan je način za smanjenje nivoa holesterola”, objašnjavaju stručnjaci iz Heart UK -a.

Zasićene masti su masti koje se nalaze u maslacu, masti, masnom mesu i siru. I kako stručnjaci primjećuju, riba je dobar izvor zdravih nezasićenih masti, posebno omega-3 masnih kiselina.

Broj pregleda:
38

2021-08-30
Aura Redakcija

EPA/Sergey Dolzhenko

Neophodno je uvesti određene izmene u ishrani pre vakcinacije protiv Covid-19, a pre svega je potrebno izbaciti namirnice koje sadrže šećer kako bi se smanjio rizik od neželjenih efekata, rekao je za Sputnjik ruski gastroenterolog Nikita Harlov.

Veoma je važno da se na vreme odreknemo slatkiša s obzirom da se prilikom povećanog nivoa šećera u krvi vakcinacija teže podnosi, naveo je on.

– Slatko bi trebalo da bude zabranjeno pre vakcinacije, jer će šećer u krvi biti viši, a to znači da će čovek teže podneti vakcinaciju – izjavio je Harlov.

To se isto odnosi i na sve proizvode koji sadrže veliku količinu ugljenih hidrata, kao što su krompir, kaša i hleb koji takođe povećavaju šećer u krvi, pojasnio je Harlov.

Lekar je posavetovao da se pre vakcinacije dva puta smanji i unos voća. On smatra da je najštetnije da se neposredno pre i posle vakcinacije jedu banane, grožđe i dinje. Izuzetak su citrusi, pa se limon, limeta i grejpfrut mogu jesti.

Pored proizvoda koji dovode do povećanja nivoa šećera u krvi potrebno je da se izbegavaju sve namirnice koje mogu izazvati alergiju, nastavio je lekar.

– Ne sme se jesti nikakva nova hrana, već je potrebno jesti ono na šta smo navikli, pa čak i određena marka kobasice ili mleka. Ne smeju se praviti nikakvi eksperimenti i konzumirati egzotični proizvodi – podvukao je Harlov.

Udar za imuni sistem može biti i velika količina hrane koja se unosi, upozorio je on.

EPA-EFE

Novi C.1.2 soj koronavirusa koji je identifikovan u Južnoj Africi je, kako kažu naučnici, mutirao više od svih do sada poznatih sojeva.

Novi soj koronavirusa – C.1.2 pronađen je u Južnoj Africi i nekoliko drugih zemalja, i zabrinjava jer bi mogao da bude zarazniji od ostalih i otporan na vakcine, piše u novom istraživanju južnoafričkog Instituta za zarazne bolesti. Istraživanje i dalje očekuje kompletnu recenziju.

Naučnici su prvi put detektovali soj C.1.2 u maju ove godine, zaključivši da je “naslednik” soja C.1, što je čudno pošto je C.1 poslednji put detektovan u januaru. Novi soj je “značajno mutirao” u poređenju sa C.1 i te kako je odmakao u mutaciji u odnosu na originalni virus koji je otkriven u Vuhanu, kao i od svakog dalje otkrivenog soja.

Studija je otkrila dosledno povećanje broja genoma C.1.2 u Južnoj Africi na mesečnom nivou, koji je porastao sa 0,2% genoma u maju na 1,6% u junu, a zatim na 2% u julu, slično povećanju sa postojećim beta i delta sojevima.

Naučnici su dodali da su potrebne dalje analize da bi se razumeo tačan uticaj mutacija i utvrdilo da li novi soj ima “konkurentsku prednost” u odnosu na delta soj.

Tanjug

Od početka pandemije, antibiotici su važna terapija u lečenju koronavirusa, a za najbolji efekat, treba ih pravilno uzimati.

– Kod korone, sada je najčešći delta soj, treba pratiti kliničku sliku, greška je u svakom slučaju davati antibiotike, pošto oni mogu još veću štetu napraviti organizmu. Treba uraditi krvnu sliku, a u zavisnosti od CRP-a – kad je CRP povišen, veći od 6, kad je povišena sedimentacija, niži leukociti, tad uključujemo antibiotike – objašnjava dr Dragan Miljković, lekar opšte prakse i ukazuje na nekoliko grupa antibiotika koji se koriste u lečenju koronavirusa.

– Ukoliko ide ka upali pluća, daju se antibiotici iz grupe hinolona, oni se doziraju na 12 sati po 500mg tokom pet dana. Ako nisu pluća ugrožena, ali je opšte stanje loše, gornji disajni trakt upaljen, onda se daju makrolidi, na primer hemomicin, koji se tokom šest dana uzimaju jednom dnevno 500 mg. Teža klinička slika zahteva longacef intravenozno, jednom dnevno 2g tokom pet dana, zajedno sa kortikosteroidima, odnosno, ako je obostrana upala pluća, meropenem, takođe intravenozno, tri puta na osam sati – kaže dr Miljković.

Vitamini, probiotik, aspirin

Antibiotik, prema njegovim rečima, zahteva polivitaminsku potporu i to: D vitamin od 1000IU do 4000IU; cink od 20-40mg; vitamin C od 1000mg oralno, a kroz infuziju i 2-3g.

Obavezna je i zaštita želuca uz antibiotik, a za to se prepisuje probiotik, koji čuva crevnu floru, i neki od gastrorezistentnih lekova za zaštitu od čira na želucu.

– Uz to, ako temperatura krene da raste, treba je skidati paracetamolom, ne brufenom, a u zavisnosti od D-dimera uključuje se i aspirin -dodaje Miljković.

Naznačava da antibiotik treba piti sam, nipošto uzimati “punu šaku lekova” odjednom, već ih rasporediti sa bar pola sata razmaka.

Namirnice koje (ne) treba unositi

Što se tiče antibiotika, mnogi i ne čitaju detaljno uputstvo, već ga jednostavno uzimaju u određeno vreme po instrukcijama lekara. Ipak, postoje neka pravila uz koja će najbolje delovati.

– Moj savet je da se prvo uzme probiotik, pa hrana, pa antibiotik- kaže Miljković.

“Antibiotici vole tečnosti, dakle treba ih piti sa dosta vode, sobne temperature, ili čajeva, ali ne i sa mlekom ili jogurtom, tad treba sačekati dva-tri sata”.

Miljković savetuje i da se, kad je hrana u pitanju, smanji unos ugljenih hidrata.

– Treba unositi više masti, proteina, mesa, sireva i generalno jača hrana, da bi se organizam izborio i ojačao sopstveni imunitet – ističe.

Što se voća tiče treba izbegavati grejpfrut, a treba biti oprezan i sa namirnicama bogatim magnezijumom.

Pexels.com

Glavobolja, nervoza, čudni zvuci u stomaku, ali i manjak koncentracije su sve posledice gladi.

Dok neki ljudi mogu da izdrže nekoliko sati između obroka – to nije situacija kod svih. Postoji nekoliko razloga zašto ste stalno gladni, a može se raditi o manjku proteina, masnoća ili vlakana, ali i stresu.

1. Ne jedete dovoljno proteina

Za kontrolu apetita su proteini važni, ali će i osigurati da duže vremena možete da ostanete siti i unesete manje kalorija u organizam. Deluju tako da pružaju osećaj sitosti, daju organizmu znak da je sit i smanjuju lučenje hormona koji stimulišu glad.

U jednoj studiji je 14 muškaraca s viškom kilograma, koji su unosili 25 odsto kalorija od proteina, doživelo to da se želja za kasnovečernjim obrocima smanjila za 50 odsto, u u poređenju s grupom koja je jela manje proteina. Uz to je prva grupa prijavila da su manje osećali glad tokom dana i imali su manje opsesivnih misli o hrani. Jaja, meso, riba, jogurt, orasi sadrže puno proteina pa ih ne zaobilazite.

2. Ne spavate dovoljno

Osim za celokupno zdravlje, i za vašu liniju je potrebno da spavate dovoljno. Kvalitetan san će uticati i na smanjenu proizvodnju hormona gladi, dok će neispavanost učiniti suprotno i zato je moguće da ćete biti gladni ceo dan. Dovoljno sna će i obezbediti dovoljan nivo leptina, hormona koji kontroliše apetit. Pokušajte da odspavate 8 sati kako biste iskoristili sve dobrobiti ostatka dana.

3. Jedete previše ugljenih hidrata

Procesuirani ugljeni hidrati nemaju vitamine, minerale niti vlakna. Upravo i zbog manjka vlakana, telo će ih procesirati jako brzo i zato ćete u kratkom vremenu osetiti glad. Isto tako, oni mogu prouzrokovati povišenje nivoa insulina, hormona koji je zaslužan za prenos šećera u ćelije.

4. Jedete premalo masnoća

A upravo su one odgovorne za osećaj sitosti, posebno zato što se sporo vare i ostaju u želucu duže vreme. Dakle, ako jedete malo masnoća, moguće da ste zato stalno gladni. Jedna je studija upravo ovo dokazala, gde su ispitanici koji su jeli malo masnoća stalno osećali glad.

5. Ne pijete dovoljno tečnosti

Osim što će voda doneti puno dobrobiti za zdravlje, ona će vas i zasititi ako je pijete pre obroka. U jednoj studiji posmatrano je 14 osoba koje su pile čašu vode pre obroka i zaključilo se da su uneli i do 600 kalorija manje od onih koji nisu pili vodu. Ako ne pijete često vodu, moguće je da ćete biti stalno gladni.

6. Zaboravljate na vlakna

Glad je posledica manjka vlakana u organizmu. Vlakna će uticati na otpuštanje hormona koji smiruje apetit i sigurno ćete dugo biti siti jer je potrebno puno vremena da se razgrade u želucu. Postoje različite vrste vlakana, i neka su bolja od drugih, pa su tako i studije pokazale da su topiva vlakna puno bolja kada je u pitanju sprečavanje osećaja gladi od netopivih. Odličan su izvori ovas, sladak krompir, pomorandže…

7. Jedete “s nogu”

Ubrzan način života često znači i obroke “s nogu”. Iako na taj način možete uštedeti na vremenu, verovatno je da ćete pojesti više i da ćete jesti ne tako zdravu hranu, a to sve vodi do prekomernog unosa kalorija i naravno debljanja. Kako biste izbegli ovu naviku, pokušajte da osetite svaki zalogaj, sedite dok jedete, ne gledajte TV i ne razgovarajte.

8. Puno vežbate

Ko vežba, taj i troši puno kalorija, a posebno se to odnosi na one koji to rade često i koji biraju vežbe visokog intenziteta. Oni imaju i brži metabolizam, što znači da se troši i više kalorija kada osoba leži ili sedi, a to je i razlog zašto ste često gladni.

9. Pijete previše alkohola

Alkohol je poznat po tome da stimuliše apetit, a studije su pokazale da bi to mogla da bude posledica rada hormona, posebno ako se pije pre obroka. Osim što ćete od njega biti gladni, verovatno ćete jesti nezdrave namirnice.

10. “Pijete kalorije”

Ako pijete puno sokova ili svako jutro započnete uz smoothie, možda ćete biti gladni ceo dan, a jedan je od razloga što tečnost puno pre prođe kroz želudac od čvrste hrane. Uz to se puno kraće unose u organizam pa ćete imati potrebu da pojedete još nešto.

11. Pod stresom ste

Sve se svodi na nivo hormona koji se nazivaju glukokortikoidi čiji broj raste kada smo pod stresom. Kada je njihov nivo uvek povišen, može povećati šanse da se određene ćelije pretvore u masne ćelije, što naravno može uzrokovati debljanje, stoji u studiji.

12. Uzimate određene lekove

Neki će lekovi pojačati osećaj gladi, a mnogi od njih uključuju antipsihotike, antidepresive, lekove za stabilizaciju raspoloženja. Smatra se da i lekovi za dijabetes, poput insulina, mogu povećati osećaj gladi. Ako mislite da upravo lekovi muče i vas, porazgovarajte s lekarom.

13. Jedete brzo

Upravo brzina kojom jedete može uticati na osećaj gladi pa su i brojne studije pokazale kako ćete jesti više. Pokušajte se osvestiti kako jedete. Kada jedemo s punom svešću, jedemo sporije i možemo više uživati u istoj ili manjoj količini hrane. Budući da se usmeravamo na telesne osećaje, verovatno ćemo ranije primetiti da smo siti.

Takođe, možemo uočiti emocije koje obično prethode želji za hranom ili koje prethode prejedanju. S druge strane, kada jedemo na svoj uobičajeni način – često nismo svesni koliko brzo jedemo ili malo žvačemo jer istovremeno gledamo televiziju. Zbog toga jedemo dok god ima hrane ispred nas, nezavisno od toga da li smo se najeli ili da li smo uopšte bili gladni.

14. Medicinsko stanje

Često stalna glad može biti i posledica neke bolesti, kao na primer dijabetesa, ubrzanog rada štitne žlezde. Manjak šećera u krvi isto tako može povećati osećaj gladi, ali tu su i depresija, anksioznost i PMS, piše Ordinacija.

pixabay.com

Uvek je važno brinuti se o imunitetu, a posebno sada za vreme pandemije. Ako se trudite da ga ojačate, ova pića bi trebalo da izbegavate.

Kupovna kafa s mlekom raznih ukusa

Restorani brze hrane, između ostalog, u ponudama često imaju i kafe s mlekom koje imaju još i neki dodatni ukus poput voćnih sirupa. Ta pića prepuna su šećera, i možda će vam brzinski dati dozu energije, ali ne deluju dobro na imunitet.

Naime, istraživanja sugerišu da sav taj dodatni šećer podstiče upalne procese u telu, a samim tim i povećava rizik od nekih bolesti.

Alkoholna pića

Alkohol, pogotovo ako se konzumira stalno, slabi funkciju imuniteta da brzo izbaci bacile iz organizma. Moguće je i da ljudi, koji imaju problema s alkoholizmom, imaju veći rizik od razvijanja respiratornih problema, pogotovo gornjih disajnih puteva.

Gazirana pića

On nisu loša samo za vašu liniju, loša su i za imunitet. Ovde je ponovo problem u dodatnom šećeru, ali i natrijumu. Oba su iritantni za imunitet i mogu uzrokovati upalne procese.

Voćni sokovi

Oni su takođe izvor velike količine šećera, posebno glukoze i fruktoze. Fruktoza podstiče skladištenje masnoća u telu i utiče na hormone, zbog čega smo gladniji. Glukoza, pak, podiže nivo šećera u krvi.

Pexels

Uobičajenog radnog dana, ako ste poput većine ljudi, ne budite se prirodno već vam verovatno zvono budilnika prekida san. U zavisnosti od toga kada ste otišli na spavanje, koji je dan u nedelji i koliko ste duboko spavali, možda nećete znati gde se nalazite i zašto se čuje taj pakleni zvuk zvona ili muzika sa telefona.

Zatim izbacite ruku i pritisnete dugme za odlaganje, poznati “snooze”, i utišate buku bar za nekoliko trenutaka. Samo još pet minuta, mislite. Onda možda, još par minuta.

Mnogi misle da ovim odlaganjem alarma za „samo još pet minuta“ sna, daju sebi nekoliko dodatnih minuta da saberu misli i dođu k sebi, ali ovim u stvari još više otežavaju proces buđenja. Ako uspeju ponovo da utonu u san, mozak će im se verovatno opet prebaciti na početni ciklus spavanja, što je najgora tačka za buđenje – i biće nam sve teže da se probudimo i osećaj nenaspavanosti će biti jači.

Inercija sna

Jedna od posledica iznenadnog i preuranjenog buđenja je fenomen koji se naziva inercija sna. Ova pojava je prvi put imenovana 1976. godine i odnosi se na period sanjivosti između buđenja i potpunog razbuđivanja kada se osećamo kao ošamućeni. Što nam je san naglije prekinut, to je inercija sna veća.

Iako možemo imati osećaj da nam nije potrebno mnogo vremena da se razbudimo i da naš mozak lako prelazi iz režima sna u budno stanje, proces je u stvarnosti daleko postepeniji. Naše moždano stablo (deo mozda odgovoran za osnovne fiziološke funkcije) aktivira se gotovo trenutno. Ali našim kortikalnim regijama, posebno prefrontalnom korteksu (delu mozga zaduženom za donošenje odluka i samokontrolu), treba više vremena da „upali sve lampice“.

U tim ranim trenucima neposredno posle buđenja naše pamćenje, refleksi, sposobnost izvršavanja osnovnih matematičkih zadataka i budnost i pažnja su na veoma niskom nivou. Čak i jednostavni zadaci, poput pronalaženja i uključivanja prekidača za svetlo, predstavljaju izazov. Kao rezultat toga, naše odluke u tim trenucima nisu ni racionalne ni optimalne.

U stvari, prema Kenetu Rajtu, neuronaučniku i stručnjaku za hrnobiologiju, „Kongnitivne sposobnosti su najbolje nekoliko sati pre uobičajenog vremena za spavanje, a najgore neposredno posle uobičajenog vremena za buđenje“.

Uhvaćeni u inerciju sna, mogli bismo da učinimo i nešto što ne bi trebalo. Da li ćemo pritisnuti dugme za odlaganje zvonjave ili ne, to je prva odluka koju donosimo, zato i nije čudno što nije dobra.

Koliko traje inercija sna

Pojedina istraživanja su došla do zaključka da inercija sna može da potraje dva sata, pa i duže. U jednoj studiji u kojoj su praćeni ljudi tri dana zaredom, istražvači sna Čarls Čezler i Megan Dževet i njihove kolege sa Harvardske medicinske škole otkrili su da je inerciji sna potrebno od dva do četiri sata da potpuno nestane.

Učesnici eksperimenta su imali subjektivan osećaj da su posle 45 minuta bili potpuno razbuđeni, ali njihove kognitivne sposobnosti se nisu u potpunosti povratile nekoliko sati. Ni doručak, tuširanje ili uključivanje svih svetala da bi se postigla maksimalna jutarnja osvetljenost, nisu doprineli da se poprave rezultati. Bez obzira na sve, našem mozgu je potrebno mnogo više vremena nego što bismo mogli očekivati da se potpuno povrati u budno stanje.

Usklađivanje unutrašnjeg budilnika i „društveni džetleg“

Kad se prirodno probudimo, na primer vikendom, činimo to uglavnom na osnovu dva faktora: količine spoljašnjeg svetla i kako nam je podešen naš unutrašnji budilnik – našeg cirkadijalnog ritma. Unutrašnji časovnik nije savršeno u korelaciji sa spoljnim, tako da svakodnevno koristimo spoljašnje pokazatelje, takozvane „cajtgeberse” (zeitgebers), kako bismo izvršili fina podešavanja koja imitiraju promene svetlosti i mraka koje se dešavaju tokom cele godine.

Razliku između stvarnog, društveno propisanog vremena buđenja i prirodnog, biološki optimalnog vremena buđenja, nešto je što Til Reneberg, profesor hronobiologije na Univerzitetu „Ludvig-Maksimilian“ u Minhenu, naziva „društvenim džetlegom“.

To nije mera trajanja sna, već vremena spavanja: Spavamo li u vremenskim okvirima koji su najbolji za naše telo?

Prema najnovijim Renebergovim procenama, na osnovu baze podataka dobijene posmatranjem više od 65.000 ljudi, otprilike trećina stanovništva pati od ekstremnog društvenog džetlega – prosečne razlike od preko dva sata između njihovog prirodnog vremena buđenja i njihovog društveno obaveznog vremena. Od nešto blažeg oblika, od najmanje jednog sata, pati 69 odsto ljudi.

Reneberg i psiholog Mark Vitman otkrili su da hronična neusklađenost biološkog i društvenog vremena za spavanje ima visoku cenu – povećane upotrebe alkohola, cigareta i kofeina, a svaki sat društvenog džetlega korelira sa otprilike 33 odsto većim rizikom od gojaznosti.

„Praksa odlaska na spavanje i buđenje u ‘neprirodno vreme’“, tvrdi Reneberg, „Mogu biti jedan od najvećih faktora visokog rizika u savremenom društvu“. Kako navodi, loše vreme spavanja toliko opterećuje naš sistem da je to jedan od razloga zašto radinici koji rade noćne smene češće obolevaju od raka, potencijalno fatalnih srčanih oboljenja i drugih hroničnih bolesti, poput metaboličkog sindroma i dijabetesa.

Presudno je vreme odlaska na spavanje

Druga studija, koja je ispitivala postignuća učenika medicinske škole, otkrila je da je vreme odlaska na spavanje, više od dužine ili kvaliteta sna, uticalo na to koliko su se učenici dobro pokazali na času i kakav su rezultat ostvarili na testovima. Nije bilo važno koliko su dugo spavali ili da li su sebe videli kao „jutarnje tipove“ ili ne. Glavna razlika je bila vreme odlaska na spavanje – i kada su se probudili. Loše je spavati premalo, ali takođe je loše, a možda još i gore, probuditi se po mraku.

Na sreću, učinci inercije spavanja i društvenog džetlega izgleda da su reverzibilni.

Kada je profesor Kenet Rajt zamolio grupu adolescenata da otputuju na jednonedeljno kampovanje, otkrio je upadljiv obrazac – za manje od sedam dana, nestali su negativni obrasci sna koje je prethodno primetio.

U danima koji su prethodili putovanju Rajt je utvrdio da je ispitanicima telo počinjalo da oslobađa hormon sna, melatonin, dva sata pre spavanja, oko 22.30. S druge strane, prestanak lučenje hormona se događao posle buđenja, oko 8 sati ujutro. Posle kampovanja, ti obrasci su se značajno promenili.

Kod ispitanika se nivo melatonina povećavao oko zalaska sunca, i smanjivao se neposredno posle izlaska sunca, u proseku 50 minuta pre vremena za buđenje. Drugim rečima, ne samo da je vreme napolju, u odsustvu veštačkog svetla i budilnika, ljudima olakšalo san, već im je bilo lakše i da se probude. Ritmovi spavanja subjekata istraživanja počeli bi da se pripremaju za buđenje – odmah nakon izlaska sunca, tako da su, kad su ustali, bili daleko budniji nego što bi inače bili. Inercija spavanja je uglavnom nestala.

Kako da se oslobodimo „društvenog džetlega“

Rajt je zaključio da je naša rana jutarnja ošamućenost rezultat melatonina koji se luči – činjenice da, pod trenutnim uslovima društvenog džetlega, hormon nastavlja da se rasipa dva sata nakon buđenja.

Kad bismo bili u mogućnosti da bolje sinhronizujemo san sa prirodnim svetlosnim obrascima, bilo bi nam mnogo lakše da se probudimo. I to u stvari ne bi bilo ništa neobično, jer do uvođenja standardizacije vremenskih zona tako se i živelo.

Na primer, početkom 19. veka, Sjedinjene Države su imale 144 odvojene vremenske zone. Gradovi su imali svoje lokalno vreme uglavnom ustanovljeno tako da podne odgovara vremenu kada je Sunce u zenitu. Tako da kada je na Menhetnu bilo podne, u Filadelfiji je bilo pet minuta do ponoći.

Ali 18. novembra 1883. godine utvrđene su četiri standardne vremenske zone. Za železnicu i trgovinu ovakav vremenski raskorak je bio nepraktičan. Do 1884. godine cela zemaljska kugla je bila podeljena na 24 vremenske zone.

Povratak na lokalne vremenske zone čini se kao apsolutno nemoguć poduhvat u savremenom svetu. Ali ko zna šta bi se moglo dogoditi ako bi ljudi počeli da rade bez tog jutarnjeg dvočasovnog zastoja, tokom kojeg su njihove kognitivne sposobnosti samo senka njihovih pravih mogućnosti?

Prirodno buđenje, bez prisile alarma, usklađeno sa ritmovima svetlosti i našeg biološkog časovnika, možda je najbolji način da se osiguramo da ćemo, kad se potpuno probudimo, maksimalno iskoristiti sve potencijale našeg uma.