Foto: Kristijan Eker

Oška pijaca u Biškeku, glavnom gradu Kirgistana, nalazi se na raskrsnici između dva važna puta: jedan vodi ka južnim četvrtima grada i ka visokim planinama Tjen-Šana – čiji vrhovi zatvaraju pogled iz grada ka jugu – a drugi ka zapadu, ka gradovima Kara-Balti, Tarazu i Taškentu.

Pijaca se prostire sa svojim tezgama i preko prostora između raskrsnice, stiže čak do pruge Biškek-Taškent i do reke Al-Arča, koja je leti potpuno isušena, i sa mosta prikazuje onima koji je prelaze i koji žure na pijacu sve svoje najintimnije sramote: gomile plastičnih flaša, razbacane gume i različiti delovi automobila, ostaci veš-mašina, šareni komadi pamuka koji su se upleli u grane malih i retkih grmova i koji vijore na vetru.

Uokolo pijace guraju se automobili koji pretiču jedni druge bez ikakvog poštovanja saobraćajnih pravila.

Pešaci su veoma vešti u prelaženju ulice bez tragičnih posledica, obilaze kola kad moraju da se zaustave zbog pregustog saobraćaja; na kraju, pešaci stižu uvek sigurni na drugu stranu, kao brodolomci koji veoma dobro poznaju more i znaju kako stići do obale.

Planine na jugu, visoke po 5.000 metara, polako nestaju u magli i u smogu koji već od ranog jutra opkole i guše Biškek.

Leti, velika vlažnost se spoji sa automobilskim gasovima i na daljini, u mešavini smoga i magle, ostaju vidljivi samo snežni vrhovi planina, koji stoje metafizički, kao da su nebeski odrazi nekog drugog, dalekog sveta. Posle podne, zbog kondenzacije, na vrhovima se stvore beli oblaci, koji se polako šire, postanu sivi pa crni, spuštaju se brzo sa neba i gutaju planine.

Prekidaju tu crninu samo električni, plavkasti strujni udari munja, koje su toliko daleko da se ne čuje grmljavina; oblaci veoma retko stižu do grada, iako se ljudi nadaju da će da ublaže vrućinu, i nestaju polako, predveče, kad se snaga munja istroši.

Već uveče nebo je skroz plavo i noć sakrije planine.

Zimi, siva zavesa spušta se na grad: najveći deo kuća i dalje ima grejanje na ugalj, a posledica toga je da je Biškek stalno u smogu i da je često najzagađeniji grad na svetu.

Zagađenost može da se vidi i u obliku guste, sivo-crne magle koja je sveprisutna.

Original Article

Foto: Matea Milošević/Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Na današnji dan pre 110 godina, dnevni list „Mali žurnal“ je u svojoj rubrici „ženski svet“ objavio tekst o sve češćim razvodima brakova u Americi i o tome kako je savezna država Ilinois pokušala da reši ovaj problem.

Danas, razvod braka nije ništa neobično i razvodi su češći nego ikad, ali 1911. godine, čak i u Sjedinjenim Američkim Državama koje još od svog osnivanja važe za jednu liberlanu državu, na razvod se nije baš blagonaklono gledalo.

Početkom 20. veka razvodi brakova u SAD-u su postali češći nego ikada ranije, pa je Mali žurnal, u tekstu koji nosi naslov „Borba protiv jednodnevnog braka“, rešio da se pozabavi ovom temom.

Tekst počinje objašnjenjem kako se u različitim saveznim državama zakoni koji se tiču razvoda braka mogu drastično razlikovati. U pojedinim državama proces razvoda braka je brz i lak, dok u drugim predstavlja pravu peripetiju i bračni parovi moraju da prođu kroz veliki broj poteškoća ne bi li se konačno razveli.

Velika razlika u zakonima koji uređuju brak može biti i između dve susedne države, pa tako parovi iz države u kojoj je proces razvoda braka dug i komplikovan mogu jednostavno da pređu granicu i razvedu se u saveznoj državi u kojoj je taj proces mnogo brži i jednostavniji.

„Iz susedne države se u zavičaj vraća kao novorođeni mladić ili devojka, da što je moguće pre obnovi nesrećno ispali prvi bračni eksperiment“, piše novinar Malog žurnala.

Vlada savezne države Ilinois je rešila da ovoj praksi razvoda u drugim državama stane na put tako što je donela zakon kojim se svaki ponovni brak, kome nije prethodio razvod po zakonu savezne države Ilinois, proglašava nevažećim.

Ovaj zakon je izazvao veliko nezadovoljstvo među građanima i okratkerisan je kao drakonski. Broj brakova koji su poništeni ovim zakonom iznosi nekoliko stotina, a možda najveća posledica ovog zakona je to što je na hiljade dece odvojeno od svojih roditelja.

Zakon je izazvao i brojne druge neprijatnosti, poput vraćanja miraza, raskidanja ugovora, razdvajanja interesa koji su sklapanjem braka bili sjedninjeni i nastao je pravi haos što se tiče nasleđivanja imovine.

Ovaj krajnje nelogičan postupak vlade Ilinoisa je razljutio stanovinštvo koje je zahtevalo hitnu promenu ovog zakona kako ne bi došlo do još veće zbrke u porodičnim odnosima.

Celokupno izdanje i nastavak ove priče može da se čita na linku Narodne biblioteke.

List Danas svakoga dana prelistava glavne vesti na današnji dan pre 110 godina, tačnije 1911. godine. Predmet analize je dnevni list Mali Žurnal, koji danas ne postoji. Novine su izlazile u Beogradu kao informativni dnevni list od 1894-1915, godine i potom 1920 godine. Vlasnik i odgovorni urednik bio je Jovan Živković. Vremenom, list se razvijao i tematski širio: imao je dobru dopisničku mrežu, pratio je kulturni život i političke događaje.

Projekat je realizovan u saradnji i uz materijal iz digitalne arhive Narodne biblioteke Srbije.

Original Article

Fredi Merkjuri u spot "Living on my own"; Foto: PrintScreen/YouTube.com/Freddie Mercury Solo

Muzičar, tekstopisac i pevač grupe Queen, koji je prkosio konvencionalnim stavovima, Fredi Merkjuri preminuo je od pneunomije, na današnji dan 1991, u svojoj vili u Kensingtonu, u 45. godini života.

Svet se osamdesetih godina prošlog veka upoznao sa sidom, novom bolešću imunog sistema. Prenoseći se seksualnim putem vrlo brzo se proširila i među gej populacijom.

Prema rečima njegovog partnera Džimija Hatona, Frediju je bolest dijagnostikovana u aprilu 1987. godine.

Ovaj harizmatični, energični pevač snažnog vokala svoju bolest krio je od javnosti, pokušavajući da svoje najbliže zaštiti od medija, premda su neki od njegovih ljubavnika javno priznali da su oboleli.

Iako je godinama bolova, odbijao je da uzima lekove. Fizički izgled mu se promenio i izostajao je sa koncerata. Ipak, radio je i na izmaku snage, a kasnije su ostali članovi benda sređivali zvuk pesama.

Svog menadžera pozvao je, 22. novembra 1991, da da izjavu za javnost povodom svog stanja. Samo dan kasnije, i dan pre smrti, objavljeno je saopštenje u kojem je potvrđeno da je nekoliko godina pozitivan na HIV.

Sahranjen je 27. novembra. Iako godinama nije iskazivao religioznost, ceremoniju je obavio zoroastrički sveštenik. U skladu vere svojih roditelja Fredi je kremiran.

O tome šta se desilo sa pepelom ne zna se ništa, jer je testamentom obavezao bivšu verenicu Meri Ostin da se pobrine za pepeo i nikada javno ne saopšti šta je sa njim uradila.

Njegov partner Džimi Haton, sa kojim je proveo poslednjih sedam godina, nasledio je mali deo novca, dok je ogromno imanje i veliku svotu novca ostavio Ostinovoj. Testamenom je trajno zbrinuo i svoje roditelje i sestru.

Početkom 2013. godine na groblju u Zapadnom Londonu pronađena je ploča sa natpisom: „U spomen na Faroka Balsara 5. sept. 1946-24. nov. 1991. Uvek ću biti uz tebe svojom ljubavlju. M“. Fanovi su potpis slovom M povezivali sa Meri. Ipak, do danas nije zvanično potvrđeno da se urna sa pepelom slavnog pevača nalazi ispod te ploče.

Detinjstvo i beg od revolucije

Rođen je 5. septembra 1946. godine u Stoun Taunu, u tadašnjem Zanzibaru, današnja Tanzanija, kao Farok Bulsara.

Zanzibar je tada bio pod britanskom kontrolom, pa je Fredi rođen kao britanski građanin.

Njegovi roditelji, Bomi i Jer Bulsara, bili su Parsi iz regije Gudžarat. U Zanzibar su se preselili zbog Bomijevog posla. Imao je i mlađu sestru Kašmiru.

Veći deo detinjstva je proveo u Indiji, a u nekoliko navrata u medijima je nazivan najpoznatijom britanskom zvezdom azijskog porekla. Tokom školovanja pohađao je i časove klavira.

Porodica se u predgrađe Feltam, u Londonu, doselila 1964. godine, kako bi izbegli nasilje uzrokovano revolucijom za nezavisnost, u kojoj je na hiljade Indijaca i Arapa ubijeno.

Ime je promenio u periodu kada je svirao u srednjoškolskom bendu The hectics u Londonu, jer su svi članovi imali problema sa izgovaranjem njegovog pravog imena. Bio je i član drugih sastava.

Studirao je na Ajslvort politehnik (Isleworh polytechnic) fakultetu u Zapadnom Londonu, kao i umetnost i dizajn na Iling art (Ealing art) koledžu.

Od umetnika do muzičara

Bendu Smile, koji su činili gitarista Brajan Mej i bubnjar Rodžer Tejlor, pridružuje se u aprilu 1969. godine. Godinu dana kasnije pridružio im je se basista Džon Diken.

Ubrzo je promenio naziv benda u Queen, iako se ostali članovi nisu bili saglasni oko toga. Tada je službeno promenio i svoje prezime u Merkjuri.

Znanje iz umetnosti i grafičkog dizajna mu je pomoglo u osmišljavanju kraljevskog logotipa benda, koji se našao na dva omota albuma „A day in the races“ (1975) i „A night in the opera“ (1976).

Logo, pored toga što predstavlja stil, muziku i filozofiju benda, sadrži i lične identitete članova grupe, predstavljenih kroz njihove horoskopske znakove: dva Lava za Džona Dikona i Rodžera Tejlora, Rak za Brajana Meja i dve vile za Devicu, odnosno Fredija.

Dok feniks iznad slova Q označava simbol beksrajnog života, moći i strasti prema muzici i stilu koju su članovi benda imali.

Tokom jednog koncerta 1969. Fredi je olabavio nosače sa postolja za mikrofon, pa je nastavio da nastupa sa mikrofonom u rukama sa kojeg je visio donji deo postolja. To mu se dopalo, pa je od tada to često primenjivao na nastupima i tako ostao prepoznatljiv.

Pored mikrofona na polurastavljenom postolju, sa kojim je trčao i skakao po bini, prepoznatljiv je i po brkovima i kratko ošišanom frizurom.

Fredi je bio i kompozitor velikog broja pesama grupe, koje su dospele na liste najboljih numera, uključujući i najveće hitove kao što su „Bohemian rhapsody“, „We are the champions“, „We will rock you“ i „Crazy little thing called love“.

Menjao je ritmove i u pesmama kombinovao više žanrova.

Grupa je pratila Fredijev kreativni razvoj, pa tako njihovu muziku odlikuje više stilova među kojima su glam, hard, psihodelični i progresivni rok.

Kompozicije su se često sastojale iz pregršt akorda i strofa. Iako je bio dobar kompozitor, često je govorio kako jedva ume da čita note.

Najprodavaniji album grupe je kolekcija najvećih hitova „Greatest hits“ iz 1981, ali ujedno i najprodavaniji album u istoriji muzike sa preko 25 miliona prodatih primeraka.

Queen je prva klasična rok grupa koja je na svojim koncertima koristila video ekrane.

Na nastupima, pored toga što je pevao i igrao, svirao je klavir a nekada i gitaru.

Grupa je nastupala na oko 700 koncerata širom sveta. U Sao Paolu 1981. oborili su rekorde posećenosti. Prve večeri svirali su pred 131.000 ljudi, a sledeće za 120.000.

Takođe, značajan je i njihov koncert u Budimpešti, pet godina kasnije, na koji je došlo preko 80.000 posetilaca, što ga čini jednim od najposećenijih koncerata ikada održanih u Istočnoj Evropi.

Održali su koncerte u Aziji, Africi, SAD i širom Evrope, uključujući i tadašnju Jugoslaviju, odnosno Zagreb i Ljubljanu u kojima su nastupili 1979. godine.

Želja da bude na sceni sa Kraljevskim baleton ostvarila mu se 7. oktobra iste godine, kada su grupa i balet zajedno izveli pesme „Bohemian rhapsody“ i „Crazy little thing called love“.

Uporedo sa karijerom pevača u grupi Queen, Merkjuri je imao i veoma uspešnu solo karijeru.

Kao producent i solo izvođač sarađivao je sa brojnim imenima muzičke scene, među kojima su britanski muzičar Dejvid Boui i katalonska operska diva Monserat Kabalje.

Za pesmu „Living on my own“, koja je ujedno i najpoznatija pesma iz njegove solo karijere, snimio je provokativni spot, koji je prikazao za svoj 39. rođendan u Minhenu. U spotu se pojavljuju transvestiti, te je zbog toga izazvao oprečne komentare u javnosti.

Za ovu pesmu 1993. dobio je i posthumnu nagradu.

Njegov prvi, od dva solo albuma, „Mr. bad guy“ (1985) našao se u top 10 britanskih muzičkih lista.

Drugi, „Barcelona“ snimio je sa operskom pevačicom Monserat Kabalje. Naslovna pesma bila je hit u Velikoj Britaniji i Španiji, ali i himna Letnjih olimpijskih igara 1992. godine.

Kabalje ju je izvela pesmu uživo za vreme ceremonije, kao i 1999. pred početak UEFA finala Lige šampiona u Barseloni.

Ovo dvoje zvezda ušlo je u istoriju time što su, u jednoj pesmi, spojili klasičnu i rok muziku.

Pod pseudonimom Lari Lureks snimio je pesme „I can hear music“ i „Goin’ back“.

Obradio je numeru „Love kills“, koja se našla kao naslovna pesma filma „Besmrtno oružje“ (1993), prvobitno korašćenu za film „Metropolis“ (1984), dok je pesma „Hold on“ 1987. poslužila za film „Zabu“.

Snimio je i nekoliko pesama sa Majkl Džeksonom, kao što su „State of shock“ i „Victory“, ali nijedna od pesama nije zvanično objavljena nakon nastanka, iako postoje studijski snimci.

Poslednja pesma koju je snimio bila je „Mother love“ koja se nije našla na albumu „Innuendo“ (1991), već je objavljena četiri godine kasnije na albumu „Made in Heaven“. Snimanje je trajalo iz delova, a završeno je mesec dana pre njegove smrti.

Humanitarni koncert „Live aid“ održan je 13. jula 1985. na londonskom stadionu Vembli i na stadionu DžFK u Filadelfiji.

Ovaj koncert ujednio je čitavu planetu u cilju prikupljanja novca za gladne u Etiopiji, gde je, prema podacima Ujedinjenih nacija, nezapamćenom sušom između 1983. i 1985. bilo pogođeno oko osam miliona ljudi, a preminulo oko milion.

Muzički kritičari smatraju da je nastup grupe Queen, od 20 minuta, na ovom koncertu najbolji živi nastup svih vremena.

Procenjuje se da je preko dve milijarde gledalaca, u 72 države širom sveta, pratilo je prenos ovog koncerta.

Donacijama je sakupljeno oko 60 miliona dolara.

Akciji za pomoć Etiopljanima priključila se i tadašnja Jugoslavija, kada se oformio bend YU rok misija, koji su činili brojni izvođači, snimivši pesmu „Za milion godina“.

Poslednji koncert grupa je imala 9. avgusta 1986. godine u Nebvortu, dok je poslednji javni nastup pevač imao, 18. februara 1990. godine, na dodeli Nagrade Brit, kada je grupa Queen dobila počasnu nagradu za doprinos britanskoj muzici.

Spot „These are the days of our lives“ iz 1991. ujedno je i poslednje pevačevo pojavljivanje zabeleženo pred kamerama.

Na sceni i muškarac i žena

Njegov ekstravagantni način života, seksualna orijentacija i brojne afere, i dalje predstavljaju predmete mnogih muzičkih i kulturoloških diskusija.

Kako se igrao sa žanrovima, tako je iznova i iznova menjao svoj imidž. Bio je revolucionaran, kako u muzici, tako i u modi pa je jedan od prvih koji je poneo popularni androgeni stil.

Modu je razumeo i koristio ju je da bi njome upotpunio priču koju su pričale njegove pesme.

Nije pravio razlike u muškoj i ženskoj odeći. Nosio je ono što je smatrao da je, u tom momentu, imalo snagu da publici prenese njegovu poruku.

Imao je puno osobina koje se, danas, tipično vezuju za muškarce, ali je, isto tako, često isticao i svoju žensku stranu. To se najbolje moglo videti, pored njegovog izgleda, u pokretima na sceni i javnim nastupima.

Znao je kako da se postavi na bini i kako da se poigrava sa publikom. Na kraju koncerata često bi stavljao krunu sebi na glavu.

Privatni život

Privatno Fredi je bio skromna i stidljiva osoba, potpuno suprotno od onoga što je u neobičnim kostimima bio pred publikom na nastupima.

Retko je davao intervjue i cenio je svoju privatnost.

Tokom ranih sedamdesetih bio je u vezi sa Meri Ostin, sa kojom je živeo u Londonu. Sa Dejvidom Minsom, producentom Elektra rekordsa, 1975. otpočeo je vezu.

Tada je veza između Fredija i Meri okončana, ali su ostali bliski prijatelji. Nakon toga pevač je često isticao Meri kao njegovu veliku ljubav, a njihovu vezu kao brak.

Posvetio ju je i nekoliko pesama, od kojih je najpoznatija „Love of my life“.

Vezu sa Nemcem Vinfridom Kiršbergerom otpočeo je početkom osamdesetih, da bi 1985. ušao u vezu sa frizerom Džimijem Hatonom, sa kojim je proveo poslednje godine života.

Haton je nakon smrti muzičara objavio svoje memoare „Merkjuri i ja“, nakon čega je otišao u rodnu Irsku, gde je preminuo 1. januara 2010. od raka pluća.

Družio se i sa Kenijem Evertom, koji mu je pomogao u karijeri tako što je pesmu „Bohemian rhapsody“ koju je jednom čak 36 puta pustio na radiju u jednom danu.

U jednom trenutku bili su nerazdvojni. Evert je postao pevačev mentor, a zajedno su uživali u londonskom noćnom provodu, istraživali svoju seksualnost i korisitili droge.

Bio je i blizak prijatelj sa princezom Dajanom Spenser, sa kojom je posećivao londonske žurke. Postoji i priča da se Dajana jednom prilikom, na nagovor Fredija, prerušila u muškarca, kako bi sa njim posetila gej bar u Londonu.

Popularni pevač bio je i veliki ljubitelj životinja, naročito mačaka. Prema nekim izveštajima u jednom trenutku ih je imao deset, a pošto ih je smatrao članovima porodice svaka je imala božićnu čarapu koje je ispunjavao poslasticama i igračkama.

Svojoj miljenici Dilajli je čak posvetio i pesmu „Innuendo“, koja se našla na istoimenom albumu (1991) grupe, dok je, prethodno, svoj jedini studijski solo album „Mr. bad guy“ (1985) posvetio prvom paru mačaka Džeriju i Tomu, ali i Oskaru i Tifani, kao i svim ljubiteljima mačaka na svetu.

U testamentu je svojoj bivšoj verenici Meri Ostin ostavio je da brine o njima.

Fredi posle Fredija

Godinu dana nakon Fredijeve smrti članovi Queen-a i druge brojne zvezde okupile su se na „Fredi Merkjuri tribjut koncertu“ na stadionu Vembli.

Za samo tri sata, od puštanja u prodaju, svih 72.000 karata je prodato, a prihod od koncerta otišao je na pokretanje Merkjuri feniks trast (Mercury phoenix trust), dobrotvorne organizacije za borbu protiv side.

Na koncertu su nastupili Aksel Rouz, Elton Džon, Robert Plant, Džo Elitot, Lajza Mineli i mnogi drugi muzičari, a imao i glumački performans Elizabet Tejlor, koja je govorila o važnosti prevenciji od side.

Koncert je objavljen na dve VHS kasete, a u aprilu 2002, povodom 10 godina od osnivanja organizacije, drugi deo koncerta objavljen je i na DVD-u.

Remasterovana verzija koncerta pojavila se u septembru 2013. na DVD-u i Blu-ray-u.

Koncert je premijerno prikazan i na zvaničnom Jutjub kanalu grupe, u maju 2020, kako bi se prikupio novac za Fond solidarnosti za suzbijanje virusa Kovid-19. Bio je dostupan 24 časa.

Pevač je i danas zbog svoje uloge i uticaja deo rasprava u britanskoj javnosti.

Konzervativni krugovi osporavaju njegov značaj, prvenstveno zbog načina života i seksualne orijentacije, a zbog toga ni danas ne postoji njegov spomenik u Londonu.

Poštovaoci Fredijevog rada ističu da je popularni pevač, zajedno sa grupom Queen, učinio mnogo više za britansku popularnost tokom tih dvadesetak godina nego cela kraljevska porodica.

Pored oprečnih mišljenja, činjenica je da je Fredi Merkjuri prva rok zvezda azijskog porekla i prva persijska muzička super zvezda.

On danas ima spomenik u Švajcarskoj, u mestu Montre, gde je grupa osamdesetih imala studio, u kojem je Fredi proveo poslednje mesece svog života. Godišnje to mesto obiđe na hiljade obožavatelja, dok se svake godine u septembru održava svečanost povodom njegovog rođendana.

Grupa Queen je 2001. uvrštena u Dvoranu slavnih rokenrola, a 2002. su dobili zvezdu na Holivudskoj stazi slavnih.

Merkjuri se 2002. godine našao na 58. mestu BBC liste 100 najvećih Britanaca.

Godine 2003. Queen je postao prvi bend koji je uvršen u Kuću slavnih tekstopisaca, a dve godine kasnije posthumno Fredi je dobio nagradu Ivor Novelo u kategoriji Zapanjujuća kolecija pesama.

Azijsko izdanje magazina „Tajm“ (Time), 2006, proglasilo ga je jednim od najuticajnijih Azijata u proteklih 60 godina.

Kompilacija njegovih pesama objavljena je u Velikoj Britaniji, u septembru 2006, povodom njegovog 60. rođendana.

U izboru magazina „Roling stoun“ (Rolling stone), 2008. godine, našao se na 18. mestu na listi od 100 najuspešnijih pevača svih vremena.

Pesme „Bohemian rhapsody“ i „We are the champions“, 2004. i 2009. uvrštene su u „Gremi“ kuću slavnih.

Omiljena bolja pevača bila je žuta, a po njemu je nazvana i jedna sorta žutih ruža. Ali je i, povodom 70. rođendana, ovaj estravagantni persijsko-britanski pevač dobio i Asteroid 17473 Fredi Merkjuri.

Pevač je dobio i svoje voštane figure, uključujući i onu u muzeju „Madam Tiso“.

Dobio je i nekoliko biografskih knjiga od kojih su neke prevedene i na srpski.

Najveća rok zvezda svih vremena, ostaće upamćena po snažom vokalu. Frontmen kultnog benda bio je poznat kao tenor, a zapravo je bio bliži baritonu.

Naime, grupa čeških, austrijskih i švedskih naučnika je, 2016. godine, sprovela istraživanje, koje je objavljeno u naučnom časopisu „Logopedija, fonijatrija, vokologija“ (Logopedics phoniatrics vocology), na osnovu koga je Fredi Merkjuri najbolji pevač svih vremena.

Iako nisu testirali urbani mit po kom je pevač imao raspon glasa od četiri oktave, bazirali su se na šest intervjua i otkrili da je prosečna frekvencija njegovog glasa 117,3 Hz. Zaključili su da su se njegove glasne žice kretale brže nego kod drugih ljudi.

Film o grupi Queen „Boemska rapsodija“ (Bohemian rhapsody) snimljen je 2018. godine, u režiji Brajana Singera, i postao je jedan od najunosnijih muzičko-biografskih filmova sa zaradom od preko 903 miliona dolara. Naslovnu ulogu filma tumači američki glumac Rami Malek.

Film prati život Fredija Merkjurija od formiranja benda do njihovog nastupa na koncertu „Live aid“.

Iako je biografski film, on sadrži i neke scene koje se u stvarnom životu nisu dogodile.

Kao što su način na koji je bend nastao i kako je zapravo Fredi upoznao članove benda, ljubavni život pevača i to kada je Merkjuri dobio i zvanično objavio da ima sidu, ali i način na koji se grupa raspala.

Takođe, u filmu se prikazuje da je grupa na „Live aid“-u učestvovala nakon dugog perioda kada se nisu viđali, što nije istina budući da su godinu dana ranije izdali album i imali svetsku turneju.

„Boemska rapsodija“ dobila je brojne nagrade, uklučujući Zlatni globus za najbolji igrani film i najboljeg glavnog glumca u igranom filmu, ali i sedam nominacija za nagradu BAFTA od kojih je film pobedio u dve kategorije – za najboljeg glavnog glumca i za najbolji zvuk.

Na 91. dodeli Oskara osvojio je i četiri nagrade – za najboljeg glumca u glavnoj ulozi, najbolju montažu zvuka, najbolje miksanje zvuka i najbolju montažu.

Od 2020. godine deo ulice Hanvort Roud u predgrađu Londona, gde je živeo kao tinejdžer, nosi Fredijevo ime. Sa porodicom Fredi je živeo na samo nekoliko minuta šetnje od te ulice, na Gledstoun Aveniji 22, gde je 2016. postavljena spomen ploča.

Njegova muzička zaostavština i danas je aktuelna, a njegovo ime redovno se sreće na muzičkim Best of… listama širom sveta. Pesma „Bohemian rhapsody“ više puta je proglašavana za pesmu decenije, epoh i veka.

Popularnost mu je nakon smrti nije opala, čak je i porasla, a uticao je na brojna muzička imena poput Lejdi Gage i Robija Vilijamsa. Kontroverzan i avangardan, Fredi je promenio način pristupa muzici, pomerao granice i svojom energijom i harizmom dirnuo mnoge.

Jednom prilikom pevač je rekao „Neću da budem zvezda. Biću legenda“, što je zaista i postao.

Original Article

Foto: Privatna arhiva

Najveći graditelj u Anuradapuri bio je kralj Dutugemunu iz drugog veka pre naše ere.

Najlepša dagaba u gradu, Ruvanvelisaja, njegova je zaostavština.

Nije dočekao da je vidi završenu, pa su mu teško bolesnom pokazali platnene kulise kojima je bila prekrivena nedovršena stupa. Podignuta je na terasi, koju drže stotine kamenih slonova. Visoka je sto tri metra, a obim osnove je blizu trista metara.

Preko puta dagabe, kralj je sagradio manastir Lovemahapaja sa kamenom osnovom, devet drvenih spratova i krovom od bronzanih ploča („Bronzana palata“).

Od manastira je ostala samo šuma od hiljadu šesto kamenih stubova. Kralj je sagradio i najlepši bazen u gradu, obložen granitom, Kutum Pokuna („Blizanci“). U prvom veku naše ere, kralj Valagamba sagradio je dagabu Abajagiri, deo manastira za pet hiljada monaha. Ona je bila mesto gde je prvobitno pohranjen Budin zub, najsvetija relikvija budizma u Sri Lanki.

Najveću dagabu u Anuradapuri i jednu od najvećih građevina od cigala ikad podignutu, dagabu DŽetavnaramaju, podigao je kralj Mahasena, krajem trećeg veka naše ere. Kažu da je u nju ugrađeno toliko cigala – preko trinaest miliona komada – da bi se mogao sagraditi grad za dvadeset pet hiljada stanovnika.

Englezi su proračunali da bi se od njih mogao sagraditi zid od Londona do Edinburga visok tri metra! I tako, od kralja do kralja, dok osvajač iz južne Indije, Radžaradža, nije pokorio i razorio Arunadapuru, pred sam kraj prvog milenijuma. Prestonica je preseljena južnije, u Polonaruvu.

Original Article

Foto: Matea Milošević/Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Pre 110 godina u Malom Žurnalu je opisano sećanje jednog muškarca na prvu simpatiju u rubrici Ženski svet.

„Osmeh zagreva. Osmeh žene veći na bledom, detinjem licu stoje kao vatrena ruža“, počinje priču sada odrastao muškarac o momentu kada je imao 10 godina i prvi put ugledao devojčicu u koju se zaljubio.

Bio je novembar, bura je fijukala oko njegove seoske kuće i njegov stric je bio prisutan.

Stric je uzviknuo: „Evo ti je! To je tvoja vila!“

Tada je video prvi put kad su još bili deca.

Pet godina posle toga, sreo je tu istu devojčicu. I dalje mu je bila ljupka, mila i sveža kakvom je pamtio prvog dana. Posle toga je završila u duševnoj bolnici.

Autor priča tu situaciju 25 godina posle prvog susreta, u svojoj pustoj sobi daleko od svih.

Sobi koju, kako priča, prijatnijom čini sećanje na njegovu prvu ljubav. Ljupko lice te devojčice će za njega uvek živeti i ostati isto.

Celokupno izdanje i nastavak ove priče može da se čita na linku Narodne biblioteke.

List Danas svakoga dana prelistava glavne vesti na današnji dan pre 110 godina, tačnije 1911. godine. Predmet analize je dnevni list Mali Žurnal, koji danas ne postoji. Novine su izlazile u Beogradu kao informativni dnevni list od 1894-1915, godine i potom 1920 godine. Vlasnik i odgovorni urednik bio je Jovan Živković. Vremenom, list se razvijao i tematski širio: imao je dobru dopisničku mrežu, pratio je kulturni život i političke događaje.

Projekat je realizovan u saradnji i uz materijal iz digitalne arhive Narodne biblioteke Srbije.

Original Article