Foto: Wikipedia

Japanci slabo ostvaruju međusobne kontakte i retko posećuju jedni druge zato što nemaju vremena – taj narod provede na poslu toliko vremena da bukvalno ne stigne ni da osnuje porodicu. Za tako ozbiljan korak moraju da se dovijaju na razne načine.

Jedan od njih je stari klasičan i romantičan; kada se dvoje sretnu, i tog časa se toliko zaljube da odmah odu na venčanje (retkost!).

Ukoliko se tako nešto ne dogodi ništa brak se sklapa preko posrednika(prijatelja, drugarice ili navodadžike).

Nekoliko mladih nam je reklo rekli da im je najatraktivniji i interesantniji susret (zabavljanje, brak) – preko maramice! Evo kako to izgleda.

Pauza za ručak koristi se obično u nekom od restorana u koji predhodno reklamni agent svakodnevno na svaki sto ostavi uzorak svog proizvoda.

U ovom slučaju je to papirnata salveta (maramica) u dve boje – za muškarce je plava, a za devojke ružičasta. Obe u gornjem uglu imaju sličicu telefonske slušalice.

Kada prezaposleni i umorni Japanac dođe, utoli glad i predahne, na kraju posegne za salvetom.

Mnogobrojni će ispod minijaturne slike telefonske slušalice ispisati broj svog telefona (to isto napisaće i umorna službenica na svojoj maramici).

Ukoliko na to mesto sedne, a sigurno da hoće, osoba suprotnog pola, uzeće ponuđen broj nepoznatog ili nepoznate i otići do prve javne govornice. )

I eto prilike da se ostvari prvi kontakt, zakaže mesto susreta, ugovori venčanje, a potom je na redu Narita aerodrom i medeni mesec…

Original Article

Foto: Irina Sejdhanova

Vegan sam postala početkom leta pre četiri godine. Sve mi je bilo super – puno voća, povrća i nikakvih problema oko ishrane nije bilo.

Međutim, što više su se bližili zimski praznici to nervoznija sam postajala. Uopšte nisam imala pojma, kako obogatiti trpezu i kako je učiniti zdravom, ukusnom i zabavnom za sve člane porodice, pogotovo za one najmlađe. Ne bih da vam pričam na šta mi je ličio novogodišnji sto te godine. Naravno, svaki mesec sam napredovala u spremanju veganskih jela i sad već imam listu prijatelja ko bih želeo kod mene na ručak.

Živo se sećam kako mi je bilo u početku teško i zato želim da pozovem sve koji su zainteresovani da postanu vegani na Vegan Izazov 22 prijavom preko vegan-izazov22.com

Ovaj projekat idealno je osmišljen za lagani i opušteni prelaz na zdravu i etički stranu života. I tajming je savršen – start je već 17 decembra, taman ćete stići da pokupite sjajne recepte za praznike. Naši mentori i učesnici darežljivo dele proverene i zdrave recepte, koje će savladati i kuvar početnik.

Osim recepta dobićete odgovore na sva pitanja u vezi sa unosom proteina, vitamin, o suplementaciji, o vežbanju na biljnoj ishrani, o etičkim aspektima.

Posebno smo ponosni na društvenu atmosferu tokom Izazova i van njega – mentori pružaju podršku svima bez izuzetka i nikog ne ostavljaju bez pažnje. Više od 5.000 ljudi već je prošlo kroz Izazov, neko od učesnika čak je postao i mentor novih izazova, tako da je dobio priliku da širi priču o veganstvu dalje.

Još jednom želim da pozovem sve koji su zainteresovani da se hrani zdravo, ukusno, raznoliko i crulty free na Vegan Izazov 22. Dođite i obogatite vašu ishranu izvrsnim jelima bez životinjskih proizvoda. A od mene dobijate na poklon recept posne Jaffa torte bez gluten.

Za modlu od 20 cm

Svetli biskvit:

• 160 g smese bezglutenskog brašna;
• 100 g šećera od trske
• 50 g bademovog brašna (ili mlevenih badema/oraha);
• 125 ml ceđenog soka od pomorandže;
• 140 g banana;
• 50 ml istopljenog kokosovog ulja;
• 1 kašićica praška za pecivo;
• 1/2 kašićice sode bikarbone;
• 1 kašika rendane kore od pomorandže;
• 5 ml ekstrakta vanile.

Prvo spojite sve suve sastojke i lepo prosejte sve zajedno. Zatim umutite sok, ulje i bananu blenederom i spojite obe smese. Mešajte lopaticom; testo neće biti tečno ali je bitno da ga lepo rasporedite po modli. Ako koristite silikonsku, samo je podmažite malo uljem. Ako imate metalnu onda na dno stavite pek papir a zidove pokrijte uljem. Pecite u prethodno zagrejanoj do 180 C rerni 40 min. Pre nego što budete vadili pustite da se potpuno ohladi.

Tamni biskvit:

• 130 g smese bezglutenskog brašna;
• 100 g šećera od trske
• 30 g kakaa u prahu;
• 50 g bademovog brašna (ili mlevenih badema/oraha);
• 150 ml ceđenog soka od pomorandže;
• 140 g banana;
• 50 ml istopljenog kokosovog ulja;
• 1 kašićica praška za pecivo;
• 1/2 kašićice sode bikarbone;
• 1 kašika rendane kore od pomorandže;
• 5 ml ekstrakta vanile.

Postupak je apsolutno isti kao i kod svetlog biskvita.

Biskvit isečete na dve kore. Svaku koru natopite sirupom od pomorandže.

Za sirup vam treba 350 ml soka i 100 g šećera od trske ili agavinog sirupa. Promešajte sve, pustite da prvovri i kuvajte na tihoj vatri desetak min.

Sad spremamo fil:

• 200 ml ceđenog soka od pomorandže;
• 200 ml agave;
• 400 ml (1 konzerva) masnog kokosovog mleka;
• 60 g gustina;
• 45 g kokosovog ulja;
• ekstrakt pomorandže opciono.

Promešajte sve sastojke štapnim blenderom osim gustina i stavite na medium vatru. Gustin rastvorite u 2-3 kašike hladne vode.

Kad smesa za fil bude bila na ivici da provri, tankim mlazom sipajte u nju gustin i mešajte non-stop. Kad počne da se zgušnjava, sklonite s vatre i nastavljajte da mešate.

Ostavite fil da se ohladi. On će se zgrudvati malo, ali nije ništa strašno. Pre prebacivanja u poslastičarsku kesu samo ga još jednom izblendirajte.

Fil podelite na tri dela i sklopite tortu. Gornja kora treba da ostane bez fila. Ostavite u frižideru preko noći.

Čoko krem:

• 250 g kokosovog krema (tvrdi deo iz konzerve mleka);
• 125 g crne čokolade;
• 50 g kokosovog šećera;
• mrvica soli;
• 5 ml ekstrakta vanile.

Otopite sve na pari, izblendirajte i stavite u frižider da se stegne. Pazite da ne stoji previše dugo inače biti jako tvrdo. Ako se ipak jako stvrdnulo, ostavite pola sata na sobnoj temperaturi i izblendirajte ponovo.

Ova količine biće dovoljna da pokrijete celu tortu. Ako želite još i čoko ruže preko, onda duplirajte sastojke.

Irina Sejdhanova je jedna od mentorki na Vegan izazovu 22

Original Article

Foto: Z.S.M.

Sve drugo (a, nije da nema) na stranu ali Šumadija je možda najpoznatija po proizvodnji domaće rakije.

I sve to što po podrumima vri, kuva, peče se i prepeca jednom godišnje može da se pokaže i iskaže na godišnjem Šumadijskom festivalu rakije, koji po drugi put u Hotelu „Kragujevac” organizuju Asocijacija proizvođača rakije „Šumadijska rakija” i Gradska turistička organizacija „Kragujevac”.

Tako je bilo i juče gde se na ovom „rakija – šoukejsu” predstavilo dvedesetak proizvođača najpoznatijeg nacionalnog žestokog pića (i, „brenda”) iz samog srca Srbije ali i šireg regiona.

„Oj, rakijo lepi razgovore, šest jezika iz tebe govore”, odjekuje sa razglasa dok brojni posetioci, poznavaoci, stručnjaci i još brojniji poštovaoci uzimaju čašice za degustaciu i kreću od štanda do štanda. A, ima se šta i prodegustirati.

Tu je šljivovica iz Šljivovca (okolina Kragujevac) porodični legat Lukića i rakija iz Rakije (zaseok Gledića) čiji izvozni koreni sežu kada je porodica Đusić u pitanju daleko skoro vek i po.

Pa „Zavet” (star pet godina i duplo više) iz Čumića i „Dostojna” iz Kutlova destilerije „Čolić” sa spektrom punude od šljivovice, preko viljamovke, dunjevače, jabukovače, kajsijevče pa sve do medovine (može i kao aperitiv i ili dižestiv) koje se ne bi postideli ni naši (pra)preci Stari Sloveni.

Podrum „Pevac” iz Cvetojevca (iz Beograda ali sa proizvodnim pogonom u kragujevačkom Cvetojevcu) sa svojim „Zlatnim pevcem” ali i autentičnim konjakom „Debeljko” (po prezimenu tehnologa Debeljakovića) odležalim pet godina i olplemenjenim aromama zelenog oraha, vanile i narandže. Čudo.

Sve to uz meze, svakakve vrste, od suvog mesa i pršuta, svih vrsta sireva (prednost dimljeni ili sa ljutom paprikom) do voća, urmi i naravno, samih šljiva, kao što promocija rakijske kulture i zahteva.

Promocija rakijske kulture i tradicije

Zalogajčić na čačkalicu, pa nazad u akciju. „Dar visova” baš sa pomenutih iz Ramaće sa svojom standardnom ponudom „zlatnom” od 15 godina, klasičnom šljivovicom od tri ali i kajsijom od četiri godinice. Oj rakijo moja mučenice, od tebe mi porumeni lice, šaljivo podseća goste Ilija Stepanović iz kragujevačkog „Abraševića” preko mikorofono sa prigodnim (na)zdravicama.

Za Bojana Pavlovića, direktora GTO Kragujevac rakija je kod nas i lek, antiseptik i anestetik ali definitovno ono što najviše impresionira turiste i strane goste. Za njih ali i domaće posetioce ovog regiona kragujevačka Turistička organizacija stalno organizuje rakijske ture Šumadije.

Takođe iz Cvetojevca i porodični podrum „Dramić” sa svojim ljutim prepečenicama od tri do 30 godina a tik do njih „Kaluđerka” od autohtone vrste kruške iz sela Vlakča kod Stragara i destilerije „Kolarević”. Fino.

Čuje se u daljini pesma Zvonka Bogdana „Ko te nema, taj te sanja” a stih se može primeniti i na samu festivalsku temu i zvezdu dana – rakiju.

Iz Žirovnice na manifestaciji je Podrum „Stari hrast” sa najboljom selekcijom rakije (imaju i vina, kao i „Pevac”) a bez pretenzije da glumio selektora izdvajamo šljivovicu („spoj majčinske blagosti i očinske kontrolisanosti). Od ostalih „čalnova porodice” iz žiirovničke starohrastne famije tu su i rakje od kruške, kajsije, dunje…

Za „Gružansku nit” iz knićanskog Guberevca brend i zaštitni znak je šljiva, prepečenica stara devet godina (preporučljivo je da bude rashlađena i servirana na podrumskoj temperaturi – primil k znanju), dok je za „Staklo mont” (firma po kojoj se zove i destilerija) to rakija od dunje „Jesenje zlato”.

Kad smo već kod „zlatne” ponude tu je i „Vučija zlatna” (šljiva i kajsija) odležala pet godina sa 23 karatnim (jestivim zlatom). Odista zlata vredna rakija subotičkog „Simeksa” sa Segedinskog puta.

Sem šljivovice i rakija od kajsije, dunje, kruške i jabuke, posetioci Šumadijskog festivala mogli su da probaju ovaj nacionalni alkoholni brend i u verzijama od katariona, bosiljka, „pijano voće” (ivanjička „Florina”).

Pa opet potpuri Zvonka Bogdana i „A, što ćemo ljubav kriti” koje posetioci manifestacije prepevavaju na licu mesta „kad ja volim tebe piti”, meze i nastavak promotivnih degustacija.

Destilerija „Staničić” iz Trstenika posvetila je svoj prajm proizvod pradedi Radoju, dok „Respekt” iz Aleksandrovačke župe po tradcionalnoj recepturi i dvostrukoj destilaciji sem šljive, dunje i kajsije, nudi i specijalite rakoju od maline. I sve to ima i malim pakovanjima – bočicama. Milina. Njihov logo je „Živeli” što posetioci rado prihvataju.

Pak destilerija „Jardli” iz Brusnika (okolina Zaječara) radi isključivo za izvoz (Island, Norveška, Danska, Nemačka, Engleska… u planu je i Kina), a vlasnik i osnivač Nenad, pomognut sinom Veljkom ne bez ponosa ističe da kompletno proizvodnju dunja (leskovačkih) za njihovo piće obezbeđuju sa porodičnih zasada ove voćke.

Tajna zatvorske rakije

Na sajmu je i štand kruševačkog „Rubina” koji sem njihovog dobro poznatog vinjaka „petice” promoviše i prepečenicu, lozu i džin ali arhivski vinjak „Hedonik” koji je po priči Miloša Milićevića, njihovog tehologa za jaka pića odležao u hrastovim buradima punih pedeset godina. Naravno, reč je o limitiranoj seriji za prave vinjak-hedoniste i poštovaoce „rubinovih” proizvoda.

Pažnju među svim proizvođačima, destilerima i podrumima (a, kako i ne bi) privalači jabukovača Okružnog zatvora iz Smedereva. Da se svi „odmah začude” za „Danas potvrđuje i upravnik ove ustanove Goran Pavlović.

– U okviru kaznene ustanove imamo veliku ekonomiju i bila je šteta da tolike jabuke, koje nisu sve za prodaju kao voće, propadnu. Ovaj program je potpomognut i od Uprave za izvršenje sankcija a naše proizvode koristi i Ministarstvo pravde za svoje promotivne aktivnosti, poklone, suvenire… Takođe, bitna je i resocijalizacija osuđenika koji učestvuju u ovom programu, jer oni su u svakom koraku pečenja rakije, od biranja jabuka, preko loženja kazana, pečenja ali ne i testiranja i degustacije, ističe on, dodajući da se zatvorenicima koji su uključeni u ovu proizvodnju svakodnevno radi alko test.

Niko nikada do sada nije na njemu bio pozitivan, što ne znači i da neće, realan je upravnik Pavlović.

Po njegovim rečima, njihova zatvorska destilerija je već registrovana za proizvodnju rakija od jabuka, šljiva i kajsija, a od naredne će biti i za žestinu od jagode. Sadašnja proizvodnja im je oko 7.000 litara (odležala tri godine koliko i postoji ovaj program) a godišnji cilj (i mogućnosti njihove ekonmije) je po njegovoj proceni oko 10 hiljada litara domaće rakije.

A, sve to treba upakovati i opremiti. Na Šumadijskom festivalu rakije tu su „Barik” (iz Velike Drenove, jeste, one odakle je Dobrica Ćosić) sa tradicijom proizvodnje hrastvove buradi vrhunskog kvaliteta koja seže do 1873. godine ali i galanterija rakijskih (i vinskih) kutija i pakovanja koja osmišljava i izrađuje „Laser pro” osnivan tek pre dva meseca sa proizvodnim pogonom u kragujevačkoj Dragobraći.

Za svakog ko šta voli, pa i najveće probirače, ukusi i arome, od iskusnih rakijdžija do prefinjenih ženskih nepci. Moderator podeseća u stihu „strasti svoje ume da obuzda, k’o zna piti ne treba mu uzda”. Hm… da računamo da ima i onih drugih, što če sutra na „lađenje tabarke” što nije zanemarljiv proces u ovoj vrsti proizvodnje.

Lična karta šumadijske rakije

Po kriterijumima Asocijacije proizvođača rakije „Šumadijska rakija” osnovane pre pet godina proizvod koji se može (i, sme jer je registrovana i zaštićena) šumadijskom rakojom smatra se samo šljivovica (od tri vrste šliva: ranke i čačanskih „rodne” i „lepotice”) dva puta destilovana i odležala najmanje 18 meseci u hrastovom buretu. Čak i hrast za proizvudnju bureta u kojem odležava šumadijska šljivovica po propozicijama Asocijacije mora da bude poreklom sa teritorije Srbije.

Čumićki „Zavet” od 15 leta apsolutni šampion manifestacije

Festivalu šumadijske rakje predstoji dvostruko ocenjivanje alkoholnih proizvoda. U prvom krugu rakije ocenjuju stručnjaci i tehnolozi a u drugom somlejeri i barmeni. Da bi kvaliet što bolje bio zagarantovan potrošačima po propzicijama ocenjuje se piće uzeto iz najmanje tri maloprodajna ili ugostiteljska objekta.

Po oceni ovogodišnjeg žirija apsolutni šampion Trećeg šumadijskog ocenjivanja rakije od šljiva je „Zavet” 15 godina star (limited edition) istoimene desetilerije i podruma Gorana Mijailovića iz šumadijskog sela Čumić, čiji preci prenose sveti zavet očuvanja repoznatljivosti našeg najvećeg nacionalnog alkoholnog brenda još od davne 1831. godine.

Original Article

Foto: Miroslav Dragojević

U drevnom Egiptu, još pre pet hiljada godina dakle, na zidovima piramida i hramova, majstori kičice su islikali priču o pripremanju i pečenju hleba.

Umeli su Egipćani da prave i kvasac, pa smo mi zaključili da to mora biti u vezi sa veštinom spravljanja piva. Samo tako, pretpostavljamo danas, mogli su da pomešaju ječam, preostao nakon kuvanja piva, sa brašnom pa naprave – čudo. Testo bi od ove supstance počinjalo da raste, a tako ispečen hleb bivao je veći, isto toliko lepši i ukusniji…

Antički Grci su obožavali boga Dionisa (nije ni čudo jer ovaj Zevsov sin je na brdu Nisa otkrio vino, pa rajski napitak podelio običnim smrtnicima) i kao tvorca i zaštitnika hleba.

Tako su i oni, 500 godina pre Hrista, mesili i pekli hleb, a kvasac su u vreme berbe pravili tako što su mesili testo od prosa i šire, a onda ga ostavljali na suncu da se dobro osuši. Ovaj osušeni kvasac čuvao se na kakvom suvom i mračnom mestu do sledeće berbe. Ko dakle nije imao vina, nije mogao da ima ni hleba.

Stari Rimljani su prvi zamesili hleb sličan današnjem. Izmislili su i novotarije (slane i slatke) tako što su hlebu dodavali povrća i voća, fermentisana mleka (sir), sve što im je bilo na dohvat ruke.

Možda im je onda palo na pamet da kakvom ravnom granom (danas bismo rekli oklagijom) testo istanje gotovo do debljine papira, pa ga upakuju zajedno sa dodacima…

Budući da su u ovim našim krajevima Rimljani bili domaćini a ne gosti, eto i odgovora na pitanje otkud nama pite. Nisu za sve, dakle, krivi Turci, iako je nihov uticaj u ovoj disciplini nezamenljiv.

Prazna pita

Brašno – 500 gr; mast; čvarci; so; nadev po izboru

Zamesi se testo od brašna, malo soli i vode koliko treba, da bude srednje mekano. Onda se testo razdeli na komade koliko da stanu u šaku, pa se spljeska u lepinjice prečnika tanjirića.

Lepinjica se namaže mašću u kojoj su čuvani čvarci, pa zapraši brašnom. Poklopi se drugom lepinjicom s kojom se uradi isto, pa završi trećom. Ovo zato da bi se kasnije testo listalo.

Tankom oklagijom se na velikom stolu posutim brašnom ovako naređane lepinjice razvlače u što je moguće tanju koru. Za ovu pitu se kora namaže još malo mašću u kojoj se sačuvalo nešto sitneža od čvaraka, pa posoli i umota regularno za pleh. Može i da se slaže kao burek.

Kome je prazna pita isuviše prazna, taj u nju stavlja nadev po izboru: dinstani praziluk s biberom; sir s jajima; dinstano mleveno meso; uprženi kupus ribanac; kuvan i posoljen spanać; strugan krompir s biberom… sve prepušteno mašti i umeću.

Zelena pita

Brašno – 500 gr; spanać – 1kg; sir – 250 gr; jaja – 3 kom; ulje; so

Sprema se od zeleniša: kilograma blitve, spanaća ili zelja. Šta god da je, očisti se od peteljki, iseče na krupne rezance, posoli, pusti da malo odstoji, pa iscedi i promeša sa sirom i jajima. To je fil.

Sada ono najvažnije: kore. Od pola kile brašna, malo soli i vode kol’ko treba, zamesi se testo da bude srednje mekano. Razdeli se na devet komada, pa se svaki spljeska u lepinjicu, veličine tanjirića.

Lepinjice se premažu zejtinom, zapraše brašnom, pa po tri komada naređaju jedna na drugu.

Tankom oklagijom, na velikom stolu posutim brašnom, razvuku se u koru, veličine tepsije ili pleha.

Tepsija, ili pleh, se dobro naulji, pa ređa: jedna kora, polovina fila, druga kora, druga polovina fila, treća kora, koja se još premaže zejtinom.

Peče se regularno (225 stepeni), a kad porumeni, izvadi iz rerne i poprska hladnom vodom, pa pokrije krpom. Da gornja kora ostane mekana.

Mlečna sarma

Brašno – 500 gr; sir – 400 gr; jaja – 4 kom; so; ulje; kiselo mleko – 500 ml

Ne mora svaka sarma da bude od mesa i povrća. Ne mora ni da je glavno jelo. Ali, mora da je ukusna, takva da se posle glavno jelo i ne poželi. Od pola kile brašna, vode i malo soli zamesi se testo kao za pitu. Podeli se na tri dela, pa ostavi petnaestak minuta da se i ono i domaćica odmore.

Kad prođe ovaj mali odmor, svaka trećina se za sebe malo razvuče oklagijom, onda namaže zejtinom, stavi jedna na drugu, pa zajedno stanji na oko pola centimetra. Od ovog testa se iseku pravougaonici, koliko za sarme, a u činiji napravi fil od 400 grama sira i četiri jajeta. Naravno, onda se upakuju i sarme, što se, jedna do druge, naređaju u nauljeni pleh.

Pripreme se još i tri čaše jačeg kiselog mleka kojim će se prelivati sarme za vreme pečenja.

Peče se na 225 stepeni, a svakih petnaestak minuta pleh vadi iz rerne pa sarme zalivaju kiselim mlekom. Tako bar četiri puta. Kad se utroši sve mleko, a sarme odozgo dobiju lepšu žućkastu boju – gotovo je.

Šampi(nj)onska pita

Lisnato testo – 500 gr; praziluk – 250 gr; šampinjoni – 500 gr; paradajz – 500 gr; šećer; timijan; ruzmarin; bosiljak; majčina dušica; majoran; origano; biber; so; pivo; med

Frtalj kile praziluka isecka se sitno, pa usoli i proprži na zejtinu.

Da načisto smekša, a nikako ne porumeni. Onda mu se ubaci još pola kile šampinjona, iseckanih na listiće, kao za picu, pa opet na laganoj vatri dinsta dok višak vode ne upari. Tek tada se sve umeša s velikom konzervom koncentrata od paradajza, kašičicom šećera, i začini mediteranskim začinima: timijanom, ruzmarinom, bosiljkom, majčinom dušicom, majoranom i origanom. Kada sve postane gusto, kol’ko treba, da može da se filuje a nigde ne curi, retko, toliko, da ostane sočno i kad izađe iz rerne, slaže se s lisnatim testom u standardnoj tepsiji.

Na nauljeno dno se rasprostre polovina standardnog pakovanja testa (dakle 250 grama). Još se krajevi podignu uz ivice tepsije, pa u tako pripremljenu „posudu“ ulije fil. Drugom polovinom testa sve se odozgo zatvori, pa iseku potonji komadi: na kriške, kao torte, ili na kockice u kom slučaju je pogodniji pravougaoni pleh.

U šolji se umeša šoljica piva s kašičicom meda, pa ovim premaže gornja kora. To da bi pita bila rumena i lepa na oko, kao što se mrsne pite premazuju žumancetom od jaja.

Peče se na regularnih 225 stepeni, a gotovo je kad je dobilo pomenutu boju.

Pita s mesom

Kore za gibanicu – 500 gr; mleveno juneće meso – 500 gr; crni luk – 1 glavica; jaja – 2 kom; kisela pavlaka – 2 dl; peršunov list; biber; so; ulje

Koliko je domaćica, toliko je i recepata za pitu s mesom. Može, dakle, najprostije: kore i meso, pa će sve ostalo uraditi rerna. Može, naravno, i drugačije.

Jednu glavicu crnog luka valja ispržiti, da se zacakli, a ne porumeni. Još pola kile junećeg mlevenog mesa valja propržiti, pa začiniti mlevenim biberom, solju i seckanom vezom peršunovog lista.

Pripremi se i 750 grama kora za gibanicu. Još i dva jajeta, umućena sa šoljom punomasne kisele pavlake.

Pleh se, naravno, naulji, poređa jedna kora, ona opet naulji, položi druga kora, pa tek onda fil. Da pokrije kore, ali da ne bude debelo.

Opet kore, fil, kore, fil… dok ima materijala, ali da kore ostanu za kraj.

Oštrim nožem sada sve valja iseći na kockice, kol’ko za lepo posluženje, pa celu pitu zaliti umućenim jajima i pavlakom. Peče se regularno, na 225 stepeni, a lepše je toplo nego hladno.

Gospodska pita

Lisnato testo – 500 gr; šunka – 250 gr; žuti sir – 250 gr; jaja – 5 kom; kisela pavlaka – 2 dl; biber; so; origano

Sve što je potrebno može se naći u prvoj samousluzi: pakovanje lisnatog testa (500 grama), praška šunka (250 grama), isto toliko trapista ili gaude, pet jaja i jedna čaša jake kisele pavlake. Zejtina, soli, bibera i origana, valjda, već ima u kući.

Testo se podeli na dva dela, pa jedna polovina razvuče oklagijom i položi na dno nauljenog pleha.

Onda fil: četiri jajeta se umute s pavlakom, u to ubaci sitno seckana šunka, najkrupnije izrendan sir, beli tucani biber, so i origano po ukusu. Drugom polovinom testa, takođe razvučenim, sve se pokrije i ušuška da ne curi sa strane.

Peto jaje se dobro umuti, pa njime premaže gornja kora. Peče se regularno dok ne porumeni, a jede toplo ili hladno.

Mediteranska pita s mesom

Kore za gibanicu – 500 gr; mleveno juneće meso – 500 gr; trapist ili mocarela – 200 gr; paradajz pire – 2dl; kisela pavlaka – 2dl; origano; so; ulje

Ko god da je probao ovu pitu podsetila ga je ukusom na lazanje.

Nije da nema dodirnih tačaka.

Sve je to iz iste, mediteranske kuhinje.

Na malo ulja prodinsta se pola kile mlevenog junećeg mesa, što se posoli, začini origanom po ukusu, pomeša s čašom paradajz pirea, još malo ukuva, pa skloni s vatre.

Ređa se standardno: tri kore, fil od mesa što se zalije pavlakom i narendanim trapistom ili mocarelom; opet kore, opet fil… tako do kraja, a na kraju se preko poslednje kore još malo narenda sir.

Peče se regularno.

Starinska kupusara

Kore za gibanicu – 250 gr; tanke kore za pitu – 250 gr; kiseli kupus ribanac – 500 gr; ulje; kisela voda; biber; aleva paprika

Nekada se, kako ime i govori, deo kora spremao na starom dobrom „smederevcu“. Danas nema više šporeta (a i kujne su sve manje) pa valja trknuti do pijace i na proverenom mestu kupiti kako tanke, tako i kore za gibanicu.

Kiseli kupus se isecka kao za podvarak, a može i ribanac, naravno. U oba slučaja se dobro zabiberi, pa izdinsta koliko treba.

Onda se ređa pita u nauljen pleh.

Prvo četiri tanke kore koje se prskaju mešavinom zejtina i kisele vode, onda jedan sloj debelih kora, a na to red onog dinstanog kupusa koji se zaspe s malo aleve paprike.

Na to se naređaju još tri sloja debelih kora, pa poviše njih i tri sloja tankih, sve prskajući između zejtinom i kiselom vodom.

Peče se regularno, a jede i vruće i hladno. Hrska po zubima, a zaliva crvenim vinom.

Suva pita

Kore za pitu – 750 gr; orasi – 500 gr; suvo grožđe – 100 gr; šećer – 250 gr; cimet, ulje

Suva je kao što joj ime kazuje, ali kao i većina slatkih pita posna što se iz naziva ne može zaključiti.

Najukusnija je posle četiri, pet dana kad odstoji, ali to se dugo nije proveravalo. Četvrt kile oraha valja samleti na mašini, a još toliko iseckati krupno. Orasi se pomešaju pa im se dodaju četiri kašike šećera, pregršt suvog grožđa, sve zaspe mlevenim cimetom i pomeša.

Preko nauljenog pleha rasprostre se tanka kora za pitu, poprska zejtinom pa nabaci druga kora. Ova se poprska toplom vodom, pa se preko saspe nekoliko kašika fila.

Onda redom: kora, fil, kora, fil… za kraj opet dve kore.

Pre pečenja oštrim nožem se u plehu iseku komadi po volji i izboru: kvadrati, trouglovi, rombovi… Peče se na oko 250 stepeni bar pola sata, pa u svakom slučaju ohladi i sačuva netaknuta bar jedan dan.

Pekmezara

Pekmez od šljiva – 250 gr; orah –250 gr; suve šljive – 250 gr; limun – 1 kom; šećer – 200 gr; kore za pitu – 500 gr; ulje

Osim što se za njeno spravljanje koristi domaći pekmez od šljiva, pa otuda i naziv, ona sa sirotinjskom pekmezarom nema drugih sličnosti.

Pre svega, na pijaci treba pazariti pola kile kora za pitu, i jedan limun a u bakalnici orahe, šećer i suve šljive.

Postavi se kora, poprska zejtinom (tako tri puta), pa premaže pekmezom i preko toga bez nekog posebnog reda pobacaju komadići seckanog oraha i suvih šljiva.

Ovo se uroluje, pa ravno poređa u nauljen pleh. Dok ima mesta, kora i fila.

Peče se u rerni regularno, a za to vreme se onamo priprema preliv. Na plotni se u pogodan sud ulije čaša vode, dvesta grama šećera i nasecka ceo limun na kolutove. Ovo se krčka dok sve ne postane gust sirup.

Kada je pita pečena, onako vrela, prelije se takođe vrelim sirupom i ostavi negde da se polako ohladi.

Makovska baklava

Jaja – 5 kom; šećer – 800 gr; jogurt – 200 gr; zejtin – 2 dl; mleveni mak – 300 gr; prašak za pecivo – 2 kesice; limun – 1 kom

Ima li ovo, kao i čitav niz kolača što se prelivaju šećernim šerbetom, veze sa tradicijom koja se izgubila (»Baklavu kakvu smo jeli na beogradskim gozbama nismo zaista nigdje vidjeli«) ostaće tajna. Ali, to nikako nije razlog neupuštanja u avanturu što se zove – baklave.

Za ovu baklavu prvo valja ulupati belanca od pet jaja, pa u šne dodati dve jogurtske čaše šećera, žumanca, dve čaše jogurta i isto toliko zejtina. Ubace se i dve kesice praška za pecivo pa sve dobro promeša. Izdvoji se čaša i po ove smeše i ostavi na stranu, a u ostatak se doda trista grama mlevenog maka.

U nauljeni pleh se ređa pola kile tankih kora (kora-zejtin-kora), fil, kore, fil… naravno kore za kraj.

Sve se, dok je još sveže iseče na željene oblike, pa zalije onom jednom i po čašom odvađene smese.

Peče se u rerni na blagoj vatri (150 stepeni) pola sata, pa se ostavi da se ohladi.

Za to vreme se napravi šerbet od dve čaše vode, isto toliko šećera i sokom od jednog limuna.

Hladne baklave se prelivaju vrućim šerbetom pa sve ponovo ostavi da se dobro ohladi.

Starinska pita od jabuka

Brašno – 500 gr; jabuke – 2 kg; šećer – 300 gr; so; ulje

Od kada su se na svakom koraku pojavile kore za pite i gibanice, a industrija smrznute hrane nam podarila već pripremljeno lisnato testo, mnoge domaćice su se oslobodile silnih muka, a i od domaćina napravili stručnjaci s oklagijom. Međutim, potpuno se izgubila veština pravljenja kora.

Evo pite kako su je pravile naše bake.

Naravno prvo ono najvažnije: kore. Od pola kile brašna, malo soli i vode kol’ko treba, zamesi se testo da bude srednje mekano. Razdeli se na devet komada, pa se svaki spljeska u lepinjicu veličine tanjirića.

Lepinjice se premažu zejtinom, zapraše brašnom pa po tri komada naređaju jedna na drugu. Tankom oklagijom, na velikom stolu posutim brašnom, razvuku se u koru. Što veću, to bolje.

Fil se priprema tako što se dve kile jabuka oljušte, izrendaju, pošećere s četvrt kile šećera, a kada voće ispusti sok sve dobro iscedi.

Tepsija ili pleh se dobro naulji, fil uvije u one kore, a sve poređa kao zmija: od krajeva prema sredini da »zmiji« bude tesno. Na kraju se sve samo premaže zejtinom.

Peče se regularno (225 stepeni), a kad porumeni izvadi iz rerne i poprska hladnom vodom, zapraši kristal šećerom, pa pokrije krpom.

Da ostane mekano.

Torta od patlidžana

Kore za pitu – 500 gr; plavi patlidžan – 1 kg; crni luk – 2 glavice; jaja – 4 kom; kisela pavlaka – 2 dl; mirođija; beli biber; kim; so; ulje

Plavi patlidžan je biljka čudnovata. Od nje se da napraviti sve i svašta: i čorba, i jelo, i šnicle, i salata… Još, samo kolači fale. Umesto toga, evo torte od patlidžana.

Kilogram patlidžana se ispeče u rerni ili na plotni regularno, očisti, pa ostavi na stranu.

Dve glavice sitno seckanog crnog luka se proprže na zejtinu, dok se ne zacakle, al’ da ne porumene.

Ohlade se, pa im se doda sitno iseckan plavi patlidžan, veza sitno seckane mirođije, kašičica mlevenog belog bibera, prstohvat kima, istucanog u avanu, i soli po ukusu.

Sve se, do paste, izgnječi viljuškom i dobro umeša.

Onamo se umute četiri jajeta s jednom čašom kisele pavlake. Polovina ove smese se ostavi na stranu, a ostatak umeša s masom od patlidžana.

U okruglu nauljenu tepsiju ređaju se: jedna tanka kora za pitu poprskana mešavinom zejtina i kisele vode, druga takva kora, fil, opet kore, opet fil… Tako, dok ima fila, a kore svakako da budu na vrhu.

Sve se zalije onim ostatkom jaja i pavlake, pa zapeče na 250 stepeni. Jede se toplo ili hladno, a zaliva skupim ili jeftinim vinom. Jer, pite su univerzalna hrana.

Original Article

Foto: Matea Milošević/Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Pokojni Vanđel Toma, bivši trgovac beogradski, zaveštao je 14.000 dinara za podizanje spomenika na Čukur česmi, kao uspomenu na bombardovanje Beograda 1862. godine, pisao je list Mali žurnal pre 110 godina.

Prema pisanju Malog žurnala, pored toga što je ostavio dovoljno novca, Vanđel Toma je imenovao i izvršioce svoje plemenite želje, a to je Ministarstvo prosvete.

Ministarstvo je prihvatilo da ispuni to zaveštanje.

Želja Vanđela Tome, a i Ministarstva prosvete, bila je da se spomenik završi do datuma obeležavanja 50 godina od bombardovanja prestonice Srbije.

„Da bi se ovo zaveštanje ostvarilo za pedesetogodišnjicu toga istorijskog događaja, koja pada 3. juna iduće godine, Ministarstvo će raspisati stečaj za izradu skica i spomenika od bronze ili mramora, čija vrednost ne sme preći zaveštanu sumu“, pisao je Mali žurnal.

U tekstu Malog žurnala navodi se i tačan datum do kog svi oni koji to mogu i žele, imaju mogućnost da predaju skice svojih radova.

Krajnji rok za dostavljanje skica spomenika bio je 12. januar naredne godine.

Prema pisanju Malog žurnala, skice su se predavale tadašnjem ministru prosvete.

Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.

List Danas svakoga dana prelistava glavne vesti na današnji dan pre 110 godina, tačnije 1911. godine. Predmet analize je dnevni list Mali Žurnal, koji danas ne postoji. Novine su izlazile u Beogradu kao informativni dnevni list od 1894-1915, godine i potom 1920 godine. Vlasnik i odgovorni urednik bio je Jovan Živković. Vremenom, list se razvijao i tematski širio: imao je dobru dopisničku mrežu, pratio je kulturni život i političke događaje.

Projekat je realizovan u saradnji i uz materijal iz digitalne arhive Narodne biblioteke Srbije.

Original Article

Foto: Vesna Laćarak

Sigurno uveliko razmišljate šta pripremiti za malo veće druženje povodom predstojećih praznika. Imamo jedan interesantan predlog recepta za salatu od krompira koju uglavnom svi volimo.

Ova salata je slična, ali i različita od one na koju smo navikli u domaćoj kuhinji. Ako malo budete istraživali,videćete da recepata za berlinsku salatu (Berliner Kartoffelsalat) ima nekoliko, u zavisnosti od vašeg ukusa ćete odabrati odgovarajući.

Različitost ovog recepta za koji smo se odlučili je u tome što se dodaje preliv ili dresing za salatu, koji pored ostalih sastojaka sadrži i malo piva.

Ukoliko vam se učini da bi ova salata odlično išla uz neko sočno pečeno meso, kobasice ili ribu u potragu za belim krompirom i ostalim sastojcima.

Šta nam je sve potrebno:

• 7-8 komada belog krompira (srednje veličine)
• 5-6 kiselih krastavca
• 1 svež zeleni krastavac
• 1 crni luk (crveni)
• 3 jaja
• 100ml pavlake za kuvanje
• 2-3 kašike piva
• so, biber
• vezica mirođije
• velika kašika senfa
• kašičica kima

Način pripreme:

Krompir skuvati u ljusci, posoliti vodu i dodati kim. Kada se krompir ohladi očistiti i naseći na kockice, isto uraditi sa krastavcima, lukom. Sitno naseckati mirođiju.

Jaja skuvati, kada se ohlade preseći na polovine, izvaditi žumanca na stranu, a belanca iseći takođe na kockice.

U veću posudu staviti krompir, krastavce, luk, belanca, mirođiju.

Za dresing, u blender staviti žumanca, dodati senf, začine, pavlaku i na kraju pivo, sve to kratko sjediniti i preliti preko salate. Možete mutiti i žicom. Velikim kašikama promešati da dresing obloži krompir i ostale sastojke u salati. Najbolje pripremiti nekoliko sati pre služenja. Servirati na tanjir ili u činiju i ponovo dodati svežu mirođiju za dekoraciju.

Napomena: ukoliko želite jači, puniji ukus dodati naseckanu šunku, kobasice ili sir. Možda napraviti vegetarijansku varijantu sa jabukom i dresing na bazi aromatičnog sirća od krastavaca i ulja, naravno sa začinima.

Uživajte!

Original Article