Foto: Pixabay/Geralt

Ministarstvo odbrane Izraela smanjilo je broj zemalja kojima izraelske kompanije mogu da prodaju sajber tehnologiju zbog globalnih posledica izazvanih prodajom špijunskog softvera Pegaz (Pegasus) NSO grupe.

Prodaja je zabranjena u 65 zemalja pa je na novoj listi 37 zemalja, a bilo ih je 102, javlja izraelski poslovni dnevnik Kalkalist (Calcalist).

Države u kojima se poštovanje ljudskih prava dovodi u pitanje, uključujući i nove saveznike Izraela, Maroko i Ujedinjene Arapske Emirate (UAE) su uklonjene sa liste.

Na listi nema više ni Saudijske Arabije, ni Meksika.

Saudijci su navodno koristili softver Pegaz da prate novinara Vašington posta Džamala Kašogija (Jamal Khashoggi) ubijenog u saudijskom konzulatu u Istanbulu 2018. godine.

Meksiko je takodje koristio tehnologiju nadgledanja novinara i aktivista.

Medjutim, Indija koja je takodje optužena da je koristila NSO tehnologiju da prati novinare, opozicione političare i aktiviste je na novoj listi.

Ova nova pravila će, kako se očekuje, naneti težak udarac izraelskoj industriji sajber tehnologije, ocenjuje se u novinskom izveštaju.

NSO grupa suočila sa sa medjunarodnim kritikama zbog optužbi da je pomagala vladama u špijuniranju disidenata i aktivista za ljudska prava.

Ta kompanija tvrdi da je njen proizvod namenjen samo da pomogne zemljama u borbi protiv kriminala
i terorizma.

Špijunski softver Pegaz smatra se jednim od najmoćnijih orudja za sajber nadgledanje na tržištu, jer pruža korisnicima mogućnost da preuzmu kontrolu nad telefonom osobe koja se prati, da se preuzmu sve informacije iz tog telefona ili aktivira kamera ili mikrofon, a da korisnik to ne zna.

Odeljenje Stejt departmenta SAD za trgovinu je pre nekoliko nedelja objavilo da stavlja NSO na crnu listu, zabranivši toj kompaniji veze sa američkim firmama zbog optužbi da je „omogućila stranim vladama da sprovode transnacionalnu represiju“.

U utorak je Epl (Apple) tužio NSO grupu da su joj na meti korisnici njegovih telefona, te da kompanija koja je izazvala skandal mora biti odgovorna.

Epl je zatražio trajnu zabranu da NSO grupa koristi bilo koji Epl softver, uslugu ili uredjaj, a takođe i odštetu za vreme i novac potrošeno da se odgovori proizvodjaču špijunskih softvera.

Original Article

Foto: Printscreen YouTube

Vlasti u glavnom gradu Južne Koreje, Seulu, pokrenule su pilot projekat za koji kažu da će novim generacijama pomoći da se pripreme za haj-tek budućnost koja ih čeka.

U okviru ovog projekta, minijaturni humanoidni roboti Alfa mini, visine 24,5 centimetara, su postali pomoćnici u podučavanju dece u predškolskim ustanovama u gradu.

Ovi simpatični robotići mogu da plešu, pevaju, pričaju priče, pa čak i izvode kung fu pokrete i balansiraju na jednoj nozi, što deca oduševljeno prate i oponašaju.

“Ovi roboti su od velike pomoći za razvoj kreativnosti kod dece”, rekla je za agenciju AP Bjun Seo-jeon, vaspitačica u obdaništu Maru u Seulu.

Roboti mogu da trepću i namiguju jednim okom, a tokom razgovora sa decom njihove zenice poprimaju oblik srca.

Na šlemu na glavi imaju kamere kojima prave fotografije koje se odmah automatski šalju na tablet, gde mogu da se pregledaju.

“U budućnosti će biti veoma važno znati kako upravljati veštačkom inteligencijom i alatkama povezanim sa njom”, rekao je za AP Han Dong-seog iz odeljenja za brigu o deci u gradskoj vladi u Seulu.

Uticaj robota se ispituje u 300 vrtića i predškolskih ustanova u Seulu, a vlasti su preporučile ovaj program za decu starosti između tri i pet godina.

“Verujemo da će ovo iskustvo kroz koje deca prođu u predškolskim ustanovama imati dugoročan uticaj tokom njihove mladosti i u zrelo doba”, kaže Han.

Alfa mini robot je postao deo redovan dnevnog rasporeda za podučavanje mališana u obdaništima, a tokom vremena predviđenog za igru, decu najviše zabavlja njegova sposobnost da “pušta vetar” na komandu.

“Kada mu kažem da peva, on dobro peva. Kada mu kažem da igra, možemo da igramo zajedno”, oduševljeno priča petogodišnja Li Ga-jun.

Original Article

Foto: Kristijan Eker

Tokom hladne sezone, kad vazdušni pritisak pada, vetrovi čiste vazduh grada a polako dolaze oblaci sa zapada i donose snežne oluje i u ravnicu.

Sa snegom, Biškek dobija istu boju kao okolne planine i teško je razlikovati granicu između snežnih vrhova na jugu, ravnica na severu i neba: sve se stapa u jednu monotonu, opsesivnu belinu.

Na ulazu u pijacu, koja je delimično pokrivena limenim krovom, prodaje se svašta: nelegalne tezge niknu svuda na trotoaru oko prave pijace.

Na njima se mogu naći odeća i obuća iz Kine, stari sovjetski predmeti, pa čak i muzički instrumenti. Možda da bi privukao mušterije, jedan čovek svira stare ruske pesme harmonikom: ima plavo-zelene bademaste oči, što je pravi raritet u ovom podneblju, pošto Kirgistanci imaju svi tamne oči. Gleda prolaznike koji žure ka ulazu pijace i nastavlja da svira: slušaju ga kolege koje, oko njega, sede na trotoaru i piju crni čaj.

Na legalnoj pijaci tezge pucaju od robe: povrće je raspoređeno u velikim piramidama, isto kao loptice ovčijeg sira koje više liče na slatkiše od šećera nego na sir. Neke tezge su pune šarenih začina: biber, šafran, kurkuma…

Simfonija mirisa širi se po pijaci i ponekad mazi a ponekad udara nos posetilaca, naročito gde se prodaje meso: veliki butovi jagnjetine i teletine vise na gvozdenim kukama iako je danas veoma toplo, a oko njih se bez prestanka motaju muve i ose.
Među tezgama se šetaju dvoje američkih turista: on ima dugu bradu i smeđu majicu, nosi kratke pantalone i sandale.

Ona ima belu haljinu koja se širi od struka nadole; ivice haljine odano prate njene pokrete i, kad hoda, izgleda kao da pleše. Imaju oko 25 godina.

On slika svaki ugao pijace, svaku teglu, a prodavačice pristaju da se slikaju u nadi da će oni posle da kupuju nešto. Ona je stalno nasmejana, misleći da će tako pokazati meštanima svoje oduševljenje prema novoj sredini i svoje dobro raspoloženje, svoju otvorenost srca i uma. Ima velike zube, besprekorno uredne i bele.

Ne razume da bi bilo bolje da se ne osmehuje, jer tako bi pokazala više poštovanja prema ljudima koji rade na pijaci.

Original Article

Foto: Matea Milošević / Univerzitetska biblioteka Svetozar Marković

Na današnji dan pre 110 godina, 25. novembra 1911, dnevni list „Mali Žurnal“ imao je toliko vesti da nije sve moglo da stane u jedan broj, te je redakcija naglasila da su „nažalost, neke novosti izostale usled mnogog materijala“.

Među bitnijim dnevnim vestima istaknuti su tekstovi o inspekciji čačanskog suda, o tome ko ima pravo da dobije čin oficira, izvozu mesa iz beogradske klanice u Austrougarsku po ugovorenoj tarifi, kao i tekstovi o maturi u Bogosloviji „Sv. Sava“ i osnivanju „Moravske banke“.

Posebno je istaknuta opaska za Nišlije na naslovnici da „Mali Žurnal za koji dan donosi interesantne niške senzacije, koje će svakoga zanimati“, pored napomene da se „Nišlijama obraća pažnja na to“.

Među zanimljivijim napomenama, u ovom broju Malog Žurnala, 331. po redu, takođe je naglašeno da je izostao odgovor treći „Onim džukelama“ usled „mnogog materijala“.

Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.

List Danas svakoga dana prelistava glavne vesti na današnji dan pre 110 godina, tačnije 1911. godine. Predmet analize je dnevni list Mali Žurnal, koji danas ne postoji. Novine su izlazile u Beogradu kao informativni dnevni list od 1894-1915, godine i potom 1920 godine. Vlasnik i odgovorni urednik bio je Jovan Živković. Vremenom, list se razvijao i tematski širio: imao je dobru dopisničku mrežu, pratio je kulturni život i političke događaje.

Projekat je realizovan u saradnji i uz materijal iz digitalne arhive Narodne biblioteke Srbije.

Original Article

Biljana Ćulafić, sistemski porodični, EMDR psihotrapeut i shema terapeuta pod supervizijom, zajedno sa Anesom Vilić, napravila je prvi put u svetu asocijativne karte koje su namenski izrađene za isceljenje trauma i stresa.

U razgovoru za Danas Biljana objašnjava da iako se asocijativne karte koriste decenijama unazad kao psihoterapijski alat, specifičnost špila koji su ona i Anesa napravile, a ilustrovao Kosta Milovanović, sadržana je u tome što su ove karte osmišljene tako da osobama koje su proživele traumu omoguće da progovore o svom iskustvu.

-Činjenica je da ljudi koji su doživeli traume – teško pričaju o njima. S obzirom da “slika govori više od hiljadu reči” – slika i podstiče hiljadu reči klijenta – kaže Biljana Ćulafić.

Špil sadrži 50 karata na kojima su uz pomoć lika zeke, sa kojim se i odrasli i deca mogu poistvovetiti, prikazana različita stanja osobe tokom traume i stresa, ali i u procesu isceljenja.

-Nijedna karta nije po sebi pozitivna ili negativna – svaka ima isceljujuću moć u psihoterapijskom procesu jer otvara priču o traumatskom iskustvu. Klijent joj daje narativ u skladu sa svojim iskustvom i perspektivom. Klijenti obično biraju jednu ili nekoliko karti iz špila i biraju ih upravo po sopstvenom osećaju, nakon što terapeut kaže “Izaberi onu koja ti vuče pažnju” – objašnjava Biljana.

Sagovornica Danasa ističe da slike na kartama bude emocije kod ljudi, “preskaču” i kognitivne analize i pogađaju pravo u osećajni svet klijenta.

-Prvo pričaju o zeki, šta oni vide na slici, kako je oni tumače a nakon toga povezuju tu sliku sa svojim iskustvom i tako otvaraju svoju priču o traumi. Mnogo ljudi se prepoznaje u stanjima zeke, te je na primer jedan čovek posmatrajući lik zeke kome su odvojene ruke od tela rekao: “Ovako sam se osećao tokom traume, dok me je otac tukao, osećao sam se oduzeto, nisam mogao ništa. Sada kada vidim da je neko nacrtao to stanje – vidim da nisam jedini koji se tako osećao” – ističe sagovornica Danasa.

Iako je kako kaže prvobitna ideja bila da se osobama koje su imale iskustvo traume, posebno one seksualne – ponude asocijativne karte koje bi im pomogle da krenu u pričanje sopstvenih priča, brzo je postalo jasno da su stanja u kojima se nalaze ljudi sa iskustvom seksualne traume slična stanjima ljudi koji su preživeli druge oblike traume ili stresa.

Stoga Biljana ističe da karte nisu namenjene samo osobana koje su doživele takozvanu trauma sa velikim T, poput seksualnog nasilja, ratnog iskustva, raskida, razvoda, gubitka posla…. već i osobama koje su prošle kroz realicione traume – traume koje nastaju u detinjstvu zbog neadekvatnog odnosa roditelja a koje podjednako mogu uticati na ponašanje i osećanja odrasle osobe.

-Trauma sa velikim T menja iz korena čovekovu sliku o sebi, o svetu oko njega, ostavlja značajan trag na osećanja, na senzorne i telesne reakcije osobe. Ona mu ne dozvoljava da je lako isceli, prevlada je i nastavi svoj život na adaptivan način. Čovek koji doživi traumu sa velikim T razvija uverenja koje generalizuje na celokupan život poput „Svet je opasno mesto… Ja sam ranjiv i nemoćan… Nesposoban sam… Ne mogu ovo da prevaziđem… Nikada neću dobiti podršku i razumevanje ljudi“ – navodi sagovornica Danasa.

Upitana kako nekadašnje traumatsko iskustvo utiče na ponašanje u sadašnjosti, Biljana ističe da trauma na neki način – zaustavlja vreme.

-„Rana“ zaboli uvek kad se dešava nešto što je „dira“, tako da ratni veteran na primer ne može da podnese gužvu u tržnom centru, pa izbegava odlazak na mesta gde se mnogo ljudi okuplja – jer ga podseća na borbu na ratištu, devojka koja bila silovana – može godinama pa i decenijama izbegavati intimne odose, neko će godinama patiti zbog gubitka deteta da će postati i radno nesposoban. Neki ljudi će traumatsko iskustvo uspeti da iscele kroz druženja sa drugim ljudima, uz podršku prijatelja, čitanjem knjiga, boravkom u prirodi… ali mnogi ljudi će razviti posttraumatski poremećaj koji uključuje: stalan osećaj nemira i anksioznosti, nevoljno neželjeno prisećanje događaja, probleme sa spavanjem, osećanje odvojenosti, otuđenosti od drugih osoba, nesposobnost da se osete pozitivne emocije (radost, zadovoljstvo, ljubav) – navodi Biljana.

Ipak, nisu samo traume sa velikm T one koje ostavljaju dubok trag. Relacione traume nastale u periodu detinjstva nalaze svoj način da oboje sadašnjost.

-Ovde nije reč o jednom ili nekoliko traumatskih događaja, već je reč o svakodnevnom nedekvatnom odnosu prema detetu. Naime, kada postoji neadekvatno zadovoljavanje osnovnih socio-emotivnih potreba deteta: potrebe za ljubavlju, negom pažnjom, vođstvom i usmeravanjem, slobodnim izražavanjem, potrebe za stabilnošću i predvidivošću… Ako su ove potrebe ostale nezadovoljene, ako su depivirane, ako je dete zanemareno, a posebno ako je dete bilo izloženo psihičkom, emotivnom ili fizičkom nasilju – razvijaju se relacione traume, a kao posledica njih – sheme – kaže Biljana.

Sheme su upravo ono što dovodi osobe na razgovor sa psihoterapeutom.

-Sheme su životne zamke, obrasci koji su započeti u detinjstvu a koji se ponavljaju kroz ceo život. Takve sheme, to jest životne zamke poput sheme napuštanja, nepoverenja i zlostavljanja, emocionalne deprivacije, podređivanja, zavisnosti, defektnosti, neuspeha – nisu tako očigledne kao kod posttraumatskog poremećaja, jer ljudi koji imaju kompleksne relacione traume obično na terapiju ne dolaze sa pričom: „Meni se nešto loše dogodilo u detinjstvu pa se sad ponašam samožrtvujuće“, već će doći sa pričom o problemu iz sadašnosti: „Premoren sam, ne mogu sve da postignem, radim i domaći sa decom, i kuvam, i radim dva posla, radim deo osla i kolega….“. Ali, i to je početak. Kad razmotamo klupko, dođemo do uzroka sheme koje potiče iz detinjstva – priča Biljana.

Traumu sa terapeutom je moguće obraditi na različite načine, a upotreba asocijativnih karata može da olakša taj put koji može biti izazovan i za terapeuta.

-Prvi cilj kreiranja karata je bio pomoći preživelima u procesu prorade i isceljenja traumatskih iskustva o kojima je najčešće veoma teško pričati. Ali, još značajniji cilj ovih karti je osnažiti psihoterapeute na dublji rad na traumatskim iskustvima klijenata. Jer, traumatska iskustva nisu laka za proradu i otvaranje – nikome, pa ni psihoterapeutima. Jačajući vlastite kapacitete i znanja o traumi i stresu, kao i sposobnost držanja klijenta dok istražuje delove sebe koji su bolni za pogledati – stvaramo za klijente sigurnu i mirnu luku u kojoj mogu biti ugledani i prihvaćeni baš takvi kakvi jesu. Ove karte obezbeđuju i terapeutima i klijentima bogato polje dijaloga o traumatskom iskustvu – kaže Biljana dodajući da terapeuti svih modaliteta mogu uspešno koristiti ove karte, te da se besplatno elektronsko uputstvo za upotrebu karti nalazi na sajtu www.psihoterapeutbiljana.rs.

Šta je EMDR terapija?

Biljana Ćulafić objašnjava da se kao veoma koristan pristup za velika traumatska iskustva pokazala kao EMDR psihoterapija: terapija reprocesiranjem.

“Tokom nje, klijent, podržan od strane stručnog lica – ponovo prolazi traumatsko iskustvo, ali ovaj put u sigurnom okruženju, sa psihoterapeutom. To iskustvo mu omogućava da ponovo oseti iste emocije kao i tokom traumatskog događaja, iste telesne senzacije. Ljudi se tokom tog procesa isceljenja znoje, plaču, tresu – ukratko doživljavaju ono što su već doživeli ali ovaj put uz stručnu osobu koja ih vodi ka desenzitizaciji traumatskog isksutva. Tako trauma zaosta ostaje tamo gde i treba da bude – u prošlosti. Napominjem da će tužan događaj uvek biti tužan, ne postoji nikakva terapija koja “briše” sećanja ali čovek kroz terapiju definitivno menja svoja uverenja, i oslobađa se snažnih senzacija koje mu je trauma inače budila”, objašnjava Biljana.

Ona dodaje i da je za isceljivanje relacionih trauma iz detinjstva i mladosti veoma efikasna shema psihoterapija “Takva vrsta terapije traje duže od EMDR jer tu ima mnogo više negativnih događaja i memorija, To ne može biti kratak proces jer je neko u traumatskim uslovima živeo po dve decenije, i onda nije realno da se tako lako osobodi posledica takvog života”, kaže Biljana.

Ona na kraju kaže i da je veoma važno istaći da su traume isceljive putem psihoterapije.

„Ljudski mozak je veoma neuroplastičan, tako da sa optimizmom možemo gledati na psihoterapiju kao način isceljenja traume. To nije kratak proces, traje najmanje šest meseci, a ponekad traje i nekoliko godina, ali je pouzdan“, zaključuje sagovornica Danasa.

Original Article

Foto: Nenad Kovačević

„Ene, ovaj nije iz Užicaaaa. Čuj, sa svačim? Kaže se ‘lepinja sa sve’.“ Tako su Užičani dugo reagovali na „pogrešan“ naziv užičke lepinje. Za nju, danas, imaju i druge nazive, ali brižno čuvaju njen nekadašnji način pripreme.

Upravo ta autohtona i gramatički nepravilna „lepinja sa sve“, koju mnogi „falsifikuju“ i koju je savremeno vreme prekrstilo u „komplet lepinju“ ili „kompletušu“, jedan je od gastronomskih obeležja Užica.

Nema kafane, hotela, restorana ili pekare u gradu koja ne pravi užičku lepinju. Jedu je svi – deca, mladi, stari. Njene ukuse otkrivaju i stranci iz celog sveta, a nostalgičnim Užičanima u svetu ona je emotivni ram za „ukuse i mirise“ Užica.

To testo namočeno mastima je „natopljeno“ nasleđem užičke kotline i užičkih brda, nekadašnjih gorštaka, stamenih ljudi koji ističu svoju „ersku“ posebnost i hercegovački krš u sebi. Ona je i „zapis“ o nekadašnjem teškom životu i potrebi da se takva svakodnevica, bar malo, „hedonizuje“.

Današnja „holesterolska bomba“, „nutritivno zlo“ ili , zlobnici bi rekli, najbolji saveznik u trci da se što pre „rikne“ i „stigne“ do užičkih grobalja Sarića Osoje i Dovarje, ipak, odoleva vremenu. Džaba saveti internista i nutricionista, pa i skaradni pokušaji da se kompletuša „veganizuje“. Ona nekima izaziva bale u ustima, a drugima nesnosno zujanje u ušima.

Javni konsenzus je da se najbolja komplet lepinja sprema u pekari „Šuljaga“, najstarijoj u gradu, čije trajanje seže od Prvog rata. U pekari skromnog enterijera, belih keramičkih pločica, raspoloženih prodavačica u belom i sa belim kapama, stalno je gužva. Mlađi, vraćajući se iz noćnog provoda, jedva čekaju jutro da se pekara otvori. „Kompletuša“ će izvući iz njih alkohol, možda će pojačati noćna ushićenja ili zalečiti tuge, ali će ih dobro nahraniti za ceo dan – jeftino i obilato.

„Ne mogu da kažem da je naša lepinja najbolja. Mi samo održavamo recepturu, po kojoj je na prvi put napravljena. Ništa joj ne dodajemo“, skroman je Dragan Lazić, vlasnik pekare.

Svi sastojci su, kaže, užički – suva i pečena lepinja od 200 grama, 50 grama starog kajmaka, jedno kokošije jaje i pretop. Pretop, moca ili moča je ocedak koji se stvara pečenjem svinjskog ili jagnjećeg mesa. Lepinja se preseče i skine se poklopac. Sveže jaje i kajmak se ubace u donji deo lepinje i to se ručno izmeša. Nakon toga se stavlja u peć da se zapeče, a posle se prelije vrućim pretopom. Na kraju se pokrije zagrejanim poklopcem od lepinje i jede se uz jogurt ili kiselo mleko.

„Jede se“, posebno ističe Dragan, „prstima, tako što se delovi poklopca umaču u nadev. Nikad se ne jede kao sendvič.“

„Mora da se zamesi dobro testo. Lepinje pečemo u peći koja se zagreva vatrom i žarom od bukovih drva. Peć je od ćerpiča, ozidana je od obične zemlje koja odlično drži temperaturu“, objašnjava za Danas Lazić, u čijoj radnji se priprema jagnjeće i praseće pečenje, tako da je u njoj „zaokružena proizvodnja“ užičkog specijaliteta.

„Najverovatnije“, dodaje, „ukus i miris lepinji daju upravo ta drva i peć“.

Zanimljiva je istorija pekare, pa i lepinje, koja je i paradigma istorijskog toka užičkog podneblja. Njen vlasnik, posle Prvog svetskog rata, bio je izvesni Vlajko Čarapić. Posle Drugog svetskog rata, kada su ukinute privatne radnje, Radomir Šuljagić je pekaru uzeo u zakup od opštine i kasnije je uspeo da je otkupi. Kod tog Radomira, 1953. godine, Draganov otac – Milan Lazić dolazi da uči zanat. Gazda mu je 1968. godine ponudio ortakluk, uz uslov da se pekara i dalje zove „Šuljaga“. Stari pekar nije imao poroda, pa je Milanu, tri godine kasnije, ostavio pekaru.

„Pekara se i danas zove ‘Šuljaga’, što je iskaz poštovanja mog oca prema majstoru koji ga je naučio zanatu“, priča njen današnji vlasnik.

Dragan kaže da je užička lepinja nastala sasvim slučajno.

„Šegrti bi pitali gazde šta će ko od njih za doručak u lepinji i oni su govorili: „Hajde onu sa sve“. Tako je nastao naziv lepinja sa sve. Osamdesetih godina prošlog veka, deca iz škola su dolazila na doručak i počela da naručuju „komplet lepinju“ ili „kompletušu“. Šteta, prevladali su ti nazivi, iako je ona „lepinja sa sve“, podseća naš sagovornik.

Na to da je lepinja holesterolska bomba i da nije baš za svakodnevnu ishranu, Lazić kaže da „jeste kalorična, ali nije ubitačna“.

„To je, ipak, zdrav proizvod u kome je sve ono što nam je priroda dala. Svaki grad ima nešto svoje, a Užice ima svoju lepinju. U njoj ima najviše naše, užičke duše“, kaže naš sagovornik.

Zbog „modernizacije“ lepinje i njenog pokušaja prilagođavanja savremenom dobu, koje „broji“ svaku kaloriju i miligram masti u jelima, Lazić je užički specijalitet zaštitio 2005. godine u Zavodu za intelektualnu svojinu.

„U lepinju ubacuju svašta – pršutu, čvarke, kobasice… Neko je izmislio čak i vegetarjansku varijantu sa spanaćem, zeljem i kokosovim uljem, umesto pretopa. To nije užička lepinja. U Srbiji ne umemo da sačuvamo ništa što je naše i što je dobro, nego uzimamo tuđe i kvarimo naše. Umesto da negujemo to naše specifično, mi uvek uspevamo da ga upropastimo. Uvek nam je tuđe slađe“, poručuje vlasnik najstarije užičke pekare i njen glavni pekar.

Krcun spasao pekaru

Urbana legenda kaže da je pekaru „Šuljaga“ od zatvaranja, posle Drugog svetskog rata, spasao Slobodan Penezić Krcun, Užičanin i jedan od najviših komunističkih funkcionera tadašnje Srbije i Jugoslavije, odnosno njegova sestra Milena Penezić, koju su Užičani zvali Pinja. Time je Krcun spasao i užičku lepinju. „Radomir Šuljagić i Krcunovi su bili kumovi. Kada su posle rata zatvarane sve privatne radnje, Pinja je pozvala Krcuna u Beograd i pitala ga: „Đe ćemo mi da pečemo jagnje za Božić?“ I, tako je naša pekara ostala jedina privatna radnja u gradu, koja nije zatvorena, a lepinja je opstala“, kaže Lazić i objašnjava da „iako su Krcunovi bili komunisti, to dokazuje da se u njihovoj kući slavio Božić“.

Svetski „brend“

„Kada krene turistička sezona, dolaze nam turisti sa Zlatibora, ali i stranci. Gastronomi iz Južne Koreje, koji su objavljivali knjige o gastronomiji u celom svetu, bili su oduševljeni našom lepinjom. Kinezi, Rusi, Japanci, Španci…, ma dolaze nam iz celog sveta i svi su oduševljeni“, kaže Lazić i ističe da se lepinja jede tokom cele godine, pa i leti, i da je jedu svi – i deca i oni stariji.

Original Article

Foto: Gabriel Guzman/Calypso Productions via AP

Naučnici, koji su snimili noćas početak razmnožavanja Velikog koralnog grebena kod australijske obale u Koralnom moru, tvrde da ovaj fenomen uliva nadu u oporavak ugroženog podvodnog ekosistema.

Neverovatan prizor i erupcija boja traju nekoliko dana na otvorenom moru.

Naučnici zabrinuti zbog propadanja grebena tvrde da je veliko zadovoljstvo da prisustvuju ovom fenomenu.

„To je snažna demonstracija da su ekološke funkcije koralnog grebena netaknute i da funkcionišu posle faze oporavka od više od 18 meseci“, rekao je biolog Garet Filips.

Veliki koralni greben se nalazi u Koralnom moru blizu obale Kvinslenda, na severoistoku Australije.

Klimatske promene ugrožavaju korale koji zbog toga blede i postaju podložni bolestima. Dve trećine Velikog koralnog grebena su, kako se smatra, oštećene, a ugrožava ga i zagadjenje okeana.

Veliki koralni greben je na listi svetskog nasledja Uneska.

Original Article

Foto: Aleksandar Roknić

Laboratorijske analize neizostavan su deo pravilne dijagnostike u medicini. Bilo da je reč o lečenju nekog oboljenja ili o redovnoj preventivnoj kontroli, lekari vas često upućuju da uradite neophodne laboratorijske testove. Zbog čega se sve više pacijenata odlučuje za privatne laboratorije i koje prednosti one pružaju?

Savremene biohemijske laboratorije u ponudi imaju više hiljada analiza is domena biohemije, mikrobiologije, patohistologije, genetike, prenatalnog skrininga itd. Poseduju modernu opremu i najsavremenije uređaje.

Što se tiče prednosti koju svi pacijenti prvo uočavaju, ona se odnosi na to da nema zakazivanja, gužvi i dugog čekanja.

Ukoliko se desi da dođete u prostorije privatne laboratorije i ipak treba malo da sačekate, to ćete učiniti u prijatnom ambijentu čekaonice, verovatno ne duže od nekoliko minuta.

Kakvo je radno vreme privatnih laboratorija? Većina ima produženo radno vreme, dok neke imaju i dežurne ustanove koje rade non-stop.

Upravo u tome se ogleda još jedna njihova prednost. Naime, nekada nam nije zgodno da ujutru idemo da vadimo krv.

Da li imamo izbor da dođemo popodne na primer, sve zavisi od konkretne analize. Neke se rade isključivo ujutru ili pre podne, pre konzumiranja hrane i piće, dok za druge doba dana ne igra nikakav značaj.

S tim u vezi je i činjenica da bi nam možda bilo jednostavnije da u laboratoriju odemo posle podne ili uveče. Štaviše, zahvaljujući dežurnim lokacijama, možemo doći i tokom vikenda ili praznika, ako nam je hitno.

Koliko dugo se čeka rezultat?

Svaka analiza ima svoje minimalno vreme koje mora da protekne kako bi se dobili rezultati. Nekada su oni gotovi brzo, istog dana, dok za neke analize treba sačekati više dana ili čak nedelja. To ne zavisi od same laboratorije već od prirode testa koji se sprovodi.

Kada stignu rezultati, možete ih preuzeti lično u laboratoriji. Međutim, to nije obavezno. Sve više se praktikuje slanje na imejl, koji ostavljate prilikom dolaska u laboratoriju. Čim budu gotovi, poruka se automatski generiše i šalje. Imejl vam može stići kasno uveče ili usred noći.

Ako ste nestrpljivi, vrlo lako može da se desi da ne morate da čekate naredni dan kako biste pročitali rezultate. Na njima je veoma jasno sve obeleženo, tako da ne morate da se brinete da nećete nešto razumeti.

Jasno je da za njihovo precizno tumačenje treba da sačekate da ih vidi i vaš lekar, naročito ako ima više vrednosti koje su niže ili više od referentnih. Rezultate koji imaju pozitivnu ili negativnu vrednost lakše možete sami razumeti, čak i pre nego što se ponovo obratite lekaru.

Ukoliko dobijete rezultate sa brojnim vrednostima koje su sve u referentnim granicama, to znači da su svi parametri koje ste merili dobri. Svakako lekar će vam to na kontroli potvrditi.

Bolje privatne laboratorijske ustanove imaju organizovanu i patronažnu službu. Kome je ona namenjena? Svima onima koji ne mogu da dođu u prostorije laboratorije da daju krv ili da predaju klinički uzorak na analizu. To su starije osobe koje imaju fizičkih ili mentalnih poteškoća, nepokretne osobe itd.

Izlazak patronažne službe se zakazuje telefonom. Što se tiče radnog vremena, ono se obično poklapa sa radnim vremenom laboratorije.

S obzirom na to da se obično bar deo analiza mora raditi na uzorku krvi koja se uzima u jutarnjim časovima pre obroka, najčešće se dolazak laboranta na vašu adresu zakazuje tada.

Međutim, ako specifične analize mogu da se rade u bilo koje doba dana, onda nije važno vreme kada ćete zakazati dolazak. Cena izlaska na teren je povoljnija nego što se misli. Ona neznatno povećava ukupan račun za urađene analize.

Samo postojanje patronažne službe donosi veliko olakšanje. Na primer, ako neko ima starijeg člana porodice, koji je teško pokretan i kome je lekar dao spisak analiza koje treba uraditi, da nema patronaže, morali bismo da ga odvedemo u jutarnjim satima u laboratoriju.

Moguće je da bi zbog toga trebalo da pomeramo svoje poslovne i druge dnevne obaveze. Nasuprot tome, zakažemo dolazak laboranta.

Cene u biohemijskim laboratorijama zavise od vrste analiza. Po pravilu, osnovne analize, tj. one koje se najčešće rade imaju najnižu cenu.

Specifične analize, koje se retko traže ili one za koje su neophodni skupi reagensi, samim tim imaju i višu cenu. Pojedine laboratorije periodično nude akcijska sniženja cene, kako bi privukle klijente. Međutim, nije im to jedini motiv.

Popusti mogu biti i deo akcije kojoj je cilj da se poveća broj preventivnih pregleda, tj. da se u populaciji podigne svest o tome da svi redovno treba da kontrolišu svoje zdravstveno stanje.

Na primer, privatne zdravstvene ustanove povremeno nude kontrolne preglede i laboratorijsku dijagnostiku po sniženim cenama. Ovakve akcije su vremenski ograničene.

Kako da najbrže pronađete biohemijske laboratorije u blizini? Lokacije, brojeve telefona i radno vreme svih boljih laboratorija pronaći ćete na mirandre.com gde su one detaljno predstavljene. Saznajte i spisak usluga sa cenama. Ukoliko imate nedoumica, pozovite odabranu laboratoriju i saznajte kako treba da se pripremite za određenu analizu.

Original Article

Foto: Ivan Dinić

Poštovana redakcijo „Danasa“.

Pošto zbog neodložnih obaveza nisam stigao da odgovorim na vaša pitanja, prosledio sam ih jednom svom bliskom prijatelju. Nadam se da nemate ništa protiv. Doduše, on nije klasičan hedonista, onaj koji konstantno traži i svuda nalazi životna zadovoljstva i uživa u njima, nego je neko ko traži i nalazi uživanje u sopstvenoj svakodnevnoj patnji, dakle on je hedomazohista. Evo njegovih odgovora na vaša pitanja, pa vidite da li vam se uklapaju u rubriku…

DANAS: Svakodnevni rituali u kojima uživate…

HEDOMAZOHISTA: Eh, rituali… Imam ih puno, ali bih izdvojio onaj jutarnji: kad ustanem, a pre nego što otvorim prozor, unapred uživajući u patnji, ja stavljam svoju gas masku, a onda neko vreme pokušavam da kroz žućkasto-belu maglu poluizgorelih produkata lignitske jalovine razaberem jesam li još u nebeskom Belom gradu, ili sam već u podzemnom, mračnom Hadu.

DANAS: Omiljena hrana…

HEDOMAZOHISTA: Jedem dosta povrća i voća, ali biram ono koje je bar 17 puta pesticidima preprskano, ono za koje i sami seljaci kažu da „nije za jelo, nego za pijacu“. Rado jedem i meso domaćih životinja prethodno nakljukanih antibioticima, jer je to korisno kao prevencija, naročito pred sezonu jesenjeg gripa. Konzumiram i svinjsku mast, jer je zdravija od sintetičkih masnoća, a u ovo pandemijsko vreme obroke pripremam i na Pavlovićevoj masti, jer je dobra za imunitet, posebno u kombinaciji sa domaćom rakijom i čenima belog luka nabijenim duboko u sinuse.

DANAS: Omiljeno piće…

HEDOMAZOHISTA: Voda. Ali ne dosadna, obična pijaća voda, bez ukusa, mirisa i boje, nego na primer ona zrenjaninska „Akva nikakva“, ali može i „Akva Sava, mutna ali zdrava“, ili ona „Topčiderska polio-mineralna“. Pijem samo vodu koja je začinjenja produktima ovog okruženja, jer ima taj naš prepoznatljivi, pikantno-neispravni karakter.

DANAS: Kako provodite slobodno vreme…

HEDOMAZOHISTA: Nekad sam dosta svog slobodnog vremena koristio da pročitam slobodne medije, ali „Danas“ mi je za to sasvim dovoljno i 15 minuta.

DANAS: Mesto na koje najviše volite da idete na letovanje…

HEDOMAZOHISTA: Obožavam divlje deponije i trudim se da svake godine obiđem po nekoliko njih. Jer, teško je odoleti raskošnoj divljini tih srpskih đubrišta, koje god da je godišnje doba. Zimi su ona pokrivena zamalo-pa-belim snegom, po kome nepregledna jata ptica traže mesto za svoje gnezdo, traže hranu i traže đavola. I mnoge druge divlje životinje tu sve češće nalaze svoj habitat, jer drugi i nemaju. Tu se i taj naš podivljali čovek prilagodio da prvo nagomilava đubre, potom da ga prevrće i pretražuje, da surfuje i brauzuje po njemu i da tu pronalazi raznorazne stvari – industrijski otpad, pokvarene električne uređaje, delove nameštaja, kao i građevinski šut, šarmantno izmešan sa organskim otpadom, raznobojnim kesama i ostalom plastičnom i dugoraspadajućom ambalažom. Srećom, divljih deponija ovde ima sasvim dovoljno, preciznije – između 2.000 i 4.000, tako da nema potrebe da na bilo koju odem dvaput u sledećih stotinak godina. A u međuvremenu će ionako nastati nove, tako da ne brinem. Mislim da Srbiji nedostaje i jedan „Muzej divlje deponijske kulture i razbacanosti“, kao mesto gde bismo mogli da imamo stalnu postavku, stalno izlaganje nečega što je tražilo višedecenijsko ulaganje u nekontrolisano odlaganje svega onoga što nije sposobno za prirodno razlaganje.

DANAS: Omiljeni restorani ili kafići…

HEDOMAZOHISTA: Volim boemska mesta. Tu su restorani nacionalne kuhinje „Tri šaržera“ i „Zolja Zamfirova“, a odem i u riblji restoran „Šaran, skuša, sačekuša“. Kafiće ne posećujem, otkad sam čuo da u svakom sedi po jedan Đilas.

DANAS: Serije/filmovi/knjige koje volite ili trenutno gledate/čitate…

HEDOMAZOHISTA: Od serija bih izdvojio ovu domaću, krizno-štapsku, sa imenom koje me asocira na more: „PIK PETOG TALASA“. U njoj su uvek po dve naredne epizode ključne, što doprinosi suspensu. Filmove poslednjih godina slabije gledam, jer sve čekam da se vidimo u nekom drugom filmu, ali izgleda ništa od toga. Što se knjiga tiče, ne mogu da dočekam drugu knjigu Kije Kockar, jer me prvom potpuno raznela, pa se još prikupljam!

DANAS: Šta za vas znači „hedonizam“…

HEDOMAZOHISTA: Ništa. To je gubljenje vremena na prolazna zadovoljstva. Ali ako pričamo o hedomazohizmu, o tome bih mogao naširoko… Jer hedomazohizam je budućnost Srbije. Odnosno, on je već uveliko sadašnjost Srbije, ali to još uvek ne vide svi. A i oni koji vide, nekako nedovoljno uživaju u njemu, nego ga doživljavaju isključivo kroz patnju. Ne shvataju da je uživanje u patnji ovde prihvaćeni trend, nešto u čemu smo se odavno našli i odlično snašli. Nije ni čudo da toliko turista, i to ne samo bugarskih, navaljuje ovamo svake godine i da su spremni debelo da plate kako bi od nas naučili kako da uživaju dok pate. Tu vidim našu svetlu turističku perspektivu, jer će ovde osim stranih plaćenika biti sve više i stranih paćenika. Dakle, ništa hedonizam, samo hedomazohizam!

Original Article

Foto: EPA-EFE/LUKAS BARTH-TUTTAS

Britanski Kraljevski koledž ginekološko-akušerskih sestara, kod nas poznatijih kao babice, zatražio je da njegovi članovi dobijaju istu podršku kao i doktori kada imaju problema sa alkoholom i drogama.

Rezultati istraživanja u koje je Gardijan imao uvid – a koje je prvo takve vrste o zloupotrebi supstanci među babicama – pokazali su da veoma veliki broj njih ima probleme sa drogama ili alkoholom.

Oko 28 odsto ispitanika je reklo da imaju ili su imali takve probleme, a 16 odsto da su radili svoj posao dok su bili pod uticajem različitih supstanci.

Doktroka Seli Pezaro, autorka istraživanja, kaže da je utvrđeno da osim alkohola, babice koriste kanabis, kokain, herion i sedative.

Prema njenim rečima, kao razloge za to ispitanici između ostalog navode sa poslom povezan stres, anksioznost, maltretiranje, traumatične kliničke incidente, kao i pokušaj da ostanu funkcionalni dok rade.

Pezaro kaže da ne postoji nikakav vid pomoći dostupan babicama, dok doktori koji se bore sa zloupotrebom supstanci mogu da dobiju podršku kroz program Nacionale zdravstvene službe namenjen zdravstvenim radnicima.

Istraživanjem je utvrđeno da je stopa zloupotebe supstanci među babicama viša nego kod doktora, od kojih između osam i 15 odsto kažu da su imali ovakve probleme.

Između 2014. i 2016. godine, oko 26 odsto od 1.298 slučajeva za koje je tražena procena podobnosti za izvođenje prakse babica je bilo povezano sa drogama ili alkoholom.

“Hrabra je odluka istupiti i reći da imate problem i da se borite sa zloupotrebom supstanci, koja razara ljude i porodice. Zato je važno da svi zdravstveni radnici imaju isti tretman i da dobiju podršku od svojih poslodavaca, bez obzira na ulogu koju igraju”, rekao je portparol Kraljevskog koledža babica.

Original Article