Jesen često doživljavamo kroz prizmu melanholije — dani su kraći, lišće opada, priroda se povlači. Sve to lako podseća na završetak jednog ciklusa, pa i mi u toj slici pronalazimo setu.

Ali jesene je, zapravo, lekcija o lepoti promene.

 Ako joj priđemo iz vedrije perspektive, postaje sezona zahvalnosti, sabiranja i unutrašnjeg mira — vreme u kojem učimo da završeci nisu kraj, već uvod u novi početak.

U ime početka jeseni, evo nekoliko sjajnih citata.

Najlepši jesenji citati

„Jesen je drugo proleće u kojem je svaki list cvet.“ — Albert Kami

„Kad bi jedna godina stala u sat, jesen bi bila čarobni čas.“ — Viktorija Erikson

„Dok god traje jesen, ja neću imati dovoljno ruku, platna i boja da naslikam sve lepe stvari koje vidim.“ — Vinsent van Gogh

„Jesenje lišće ne pada, ono leti. Uzima svoje vreme i luta u ovom svom jedinom pokušaju da poleti.“ — Delia Ovens

„Ali vidi, na našim otvorenim proplancima, kako zlatne dinje leže; obogati ih slatkišima i začinima i podaj nam pitu od bundeve!“ — Margaret Džankin Preston

„Ko god misli da je opalo lišće mrtvo, nikada ga nije posmatrao kako pleše u vetrovit dan.“ — Šira Tamir

„Jesen je oduvek bila moje omiljeno godišnje doba. Vreme kada sve pršti svojom poslednjom lepotom, kao da je priroda čuvala celu godinu za veliko finale.“ — Nepoznat autor

„Primećujem da je jesen više godišnje doba duše nego prirode.“ — Fridrih Niče

„I iznenada znaš: Vreme je da započneš nešto novo i poveruješ u magiju početaka.“ — Majster Ekhart

„Voli drveće dok im listovi ne otpadnu, a onda ih ohrabri da pokušaju ponovo sledeće godine.“ — Čad Sag

Stvari su onakve kakvima ih sami učinite!

Jesen nas uči da promene ne moraju biti strašne, već lepe. Svaki opali list je podsetnik da kraj nečega može doneti prostor za novi početak. U njoj se spajaju mir i introspektiva, ali i raskoš boja i toplina malih rituala.

Ako dopustimo sebi da je gledamo vedrije, jesen prestaje da bude samo setno doba godine — postaje naš saveznik u tome da pustimo ono što nam više ne treba i da otvorimo vrata svemu što tek dolazi.

The post Zavolite jesen! Mali jesenji citati kao lekcije o promeni i zahvalnosti appeared first on Minut za mene.

Read More

Knjiga „Kako piše srce? Kolumne jedne žene“ nije dnevnik, ali će vas podsetiti na vaš. Milica Ašćerić u intervjuu otkriva zašto njene priče deluju toliko blisko.

Možda se pitate zašto uopšte čitati kolumne koje su objavljene online – iz knjige?

Ne znam za vas, ali meni je sve lepše kad se zavuče na papir i među mirišljave korice. Knjiga u ruci mi sasvim drugačije drži pažnju – sporije se čita od online sadržaja, pa samim tim i pažljivije.

Tako sam, natenane, čitala knjigu Milice Ašćerić – „Kako piše srce? Kolumne jedne žene“

U ovoj knjizi nema senzacionalnih tema,  ali ima onih malih trenutaka zbog kojih se ili nasmejete u sebi, ili zamislite pa zapitate i preispitate , ili se setite da ste i sami jednom proživeli iste te trenutke. Ukratko – život.

Zato sam želela da razgovaram sa Milicom Ašćerić jer, nije mala stvar od svakodnevice napraviti priču u kojoj se prepoznajemo svi mi – oni što jurimo, posrćemo i opet nekako guramo dalje.

Evo o čemu smo pričale.

Obični dani pod lupom Milice Ašćerić

Minut za Mene: Kada vas neka tema inspiriše — pišete odmah, u dahu, ili pustite da odstoji? Da li vam se događa da tekst „sazri“ u glavi, pa ga kasnije samo pretočite, ili nastaje direktno na licu mesta?

Milica Ašćerić: Zavisi. Od čega? Ne znam. Nekada je to tema koja se dugo kuvala u meni, nekada je to instant priča, nekada neplanski bujica misli koja navire u trenutku „kazivanja“… Mislim da je inspiracija u meni, pod spoljašnjim uticajima se oblikuje priča i nastaje tvorevina koju sam pretočila u kolumne, pa potom u knjigu.

Ideja da sve objedinim u jedno štivo zapravo nije moja. Bivši kolega Neven Džodan, urednik rubrike Kultura u Blicu, pošto je čitao sve kolumne, u nekom našem neformalnom razgovoru nabacio je: „Pa zašto sve ne objediniš u knjigu i sačuvaš ih od zaborava?“ I evo — voila — objedinila sam ih. Podršku sam dobila od književnika i voditelja Vanje Bulića, moje velike prijateljice, profesorke srpskog jezika i književnosti Jelene Dramićanin i mnogih drugih čitalaca.

MZM: Šta vas je podstaklo da svoje kolumne pretočite u knjigu? Po čemu se čitanje kolumni u knjizi razlikuje od njihovog praćenja na portalu?

Milica Ašćerić: Knjigoljupci su moja većinska publika i mislim da su oni okrenutiji ka temama kojima se bavim nego većinska publika koja prati digitalne medije. Možda i grešim? Mislim da samo slični meni mogu da se identifikuju sa pričama koje mene okupiraju, polazeći od pretpostavke da su moji čitaoci zapravo retki pojedinci koji svet vide i razumeju u najširem kontekstu, a ne plaše se izazova koji im prete. To su oni koji znaju da neiscrpna snaga leži u mrvici ljubavi i u istini koja ne menja oblik pod ma kakvim pritiskom. Moji čitaoci su osvešćeni i najveće borbe vode sami sa sobom, ne sa drugima. To su oni kojima je porodica najvažnija misija, a ljubav prema životu koji biraju, vode i kreiraju — najuzvišeniji cilj.

Knjiga jeste za svakoga, ali je svi ne mogu razumeti na pravi način. Oni koji mogu, možda će im osvestiti rane i isceliti dušu. Lekovita je, izuzetno!

MZM: Šta za vas znači biti kolumnista u vremenu kada svi imaju „platformu“ na društvenim mrežama? Zašto kolumna, a ne lični blog?

Milica Ašćerić: Zato što ja nisam „svi“. I to je okej. Više volim knjigu i potpuno sam zaljubljena u nju. To je moja priča.

MZM: Verujete li da pisana reč može da promeni društvo, ili joj je uloga pre da ga ogleda?

Milica Ašćerić: Knjiga ima višestruku ulogu. Može sve, ali je to determinisano samo činjenicom ko je čita i kako razume napisano. Ako je čitalac neko ko može da čita između redova i da nazire još mnogo toga što nije direktno rečeno, onda je dobitna kombinacija na pomolu. Međutim, moć knjige jesu reči koje pisac šalje univerzumu, a kada će one ispoljiti svoju snagu zavisi od mnogo faktora. „U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč…“ (Jevanđelje po Jovanu). Ako ne veruješ u reč, ne veruješ u Boga. Ja verujem!

MZM: Postoji li neka kolumna koju biste danas napisali potpuno drugačije? Koju i zašto?

Milica Ašćerić: Danas bih svaku napisala drugačije. Sve bih promenila, jer se i sve promenilo. Neke kolumne, i sada kada ih čitam, pitam se da li sam ih ja napisala. Otkud to meni? Začudim se. Neke situacije sam zaboravila, posebno spremanje Lazara za vrtić — da to tada nisam napisala, danas se svega toga ne bih ni sećala. Ove kolumne su zapis jednog vremena i, kao što je Vanja Bulić napisao, imaju vanvremensku vrednost. Mislim da je to saznanje najvrednije što ova knjiga nosi u sebi, a to je život! Život jedne kolumnistkinje sa kojom se identifikujete, svađate, povremeno ste strašno ljuti na nju, ne razumete je, a možda ni ona samu sebe tada nije razumela, zamerate joj, opraštate — i na kraju je zavolite! Drugačije ne može biti, jer vam je podarila srce na dlanu. Šta čitalac može više od nje da očekuje?

MZM: Koliko je pisanje za vas vrsta samoterapije, a koliko pokušaj komunikacije sa čitaocima?

Milica Ašćerić:  Mene pisanje leči. Za mene je pisanje eliksir koji sam otkrila u najranijem uzrastu i shvatila da ako meni pomaže — može i drugima. Ova zbirka kolumni to i potvrđuje, a kada je pročitate saznaćete zbog čega sam ovo rekla.

MZM: Koliko se razlikuje osećaj kad pišete „samo za sebe“ i kad znate da će to čitati publika?

Milica Ašćerić: Nisam razmišljala o tome svesno, više je to bila nesvesna reakcija kada počnem da se preispitujem kako će neko na napisano da reaguje. Naravno, uvek pišem „samo iz sebe“, zamenila bih ovo „za“, a da li je to što sam iznedrila i za druge… neka svako proceni. Za neke sigurno da nije, a za neke apsolutno jeste. Ono što znam — niko ne ostaje ravnodušan na tekstove koje ja pišem. I, to je valjda nešto?

MZM: Kako se nosite sa osećajem izloženosti kada objavite nešto lično, a ima dosta tih momenata u knjizi? Da li ste ikada zažalili što ste podelili neki deo sebe kroz tekst?

Milica Ašćerić: Nisam. Odabrala sam da živim svoju istinu i ne stidim je se. Sve što sam tada napisala mogla sam i da potpišem. Danas, kao što sam rekla, možda bih bila inspirisana nekim drugim temama, ali isto bih stala iza svega napisanog. Srce ne zna da laže… Autonomni sistem ne mogu da kontrolišem. Misli? Da, mogu! Zato sam odabrala adekvatan način izražavanja kroz kolumnu i pesmu, gde mogu da se igram metaforom… da obavestim čitaoca da su sve priče pomalo naše, a pomalo tuđe, da ću namerno i da slažem ako treba, da sam sanjalica i da mašta nije ograničena. Dok glup čovek jeste.

MZM: Ako jedna od ovih kolumni mora da preživi sve filtere vremena i ukusa, koju biste „zaključali“ u kapsulu i zašto baš tu?

Milica Ašćerić: Uf! Teško pitanje. Zaključala bih više njih, ali prva na koju sam pomislila je „Voda vodi(lja) do zdravlja“. Tu su i: „Blago moje majke“, „Blago meni“, „Ljubav ne umire“, „Uspeh je uticaj“, „Nula je put do sreće“…

MZM: Šta biste voleli da vaš čitalac uradi posle čitanja?

Milica Ašćerić: Da zavoli sebe još više, da pokuša da bolje razume zašto ga neki ljudi povređuju, da krivice drugih ne svaljuje na svoja pleća, da uči iz svega što ga okružuje, da nikada ne zaboravi koliko je ljubav lekovita i da vrednuje svaki dan svog postojanja na Zemlji, jer sve prođe. Osim osećaja koji ste ostavili iza sebe. Kao što sam rekla u jednoj kolumni: „Neka ceo svet bazdi, ti miriši!“

MZM: Kako biste opisali svoj odnos sa pisanjem u jednoj reči?

Milica Ašćerić: Ljubav.

MZM: Kakve dalje planove imate kada je pisanje u pitanju?

Milica Ašćerić: Ljubav ne umire. Nastavak sledi. Just Watch Me.

I posle ovakvog odgovora na kraju, teško je dodati bilo šta.

Čekamo – sa nadom da nećemo dugo biti „na čekanju“.

The post „Kako piše srce? Kolumne jedne žene“- knjiga Milice Ašćerić u kojoj se svaka mala stvar računa appeared first on Minut za mene.

Read More

Kada sam uzela da čitam knjigu „Mama spava“ Natalije Sknepnek, prvo sam pomislila: „Evo, konačno mama koja spava!“ – jer znamo da je to u stvarnosti naučna fantastika. A onda sam, stranicu po stranicu, shvatila da se iza tog naslova krije mnogo ozbiljnija priča o postporođajnoj depresiji i o očekivanjima koja društvo nameće ženama.

Lično mislim da i ovaj roman i ova tema zaslužuju da se na njih baci svetlo. Nije lako otvoriti priču o postporođajnoj depresiji i majčinstvu bez filtera, a Mama spava to radi na način koji vas zadrži i kad zaboli. Ako poželite da sami upoznate Janju i njen svet, knjigu možete pronaći na sajtu autorke:

PROČITAJTE „MAMA SPAVA“

Knjiga mi je, zapravo,  bila toliko uverljiva da sam ja junakinju Janju sasvim saživela sa samom autorkom, iako roman nije autobiografski. Da, razume se, ima u njoj ličnih momenata, otuda i motivacija za priču o jednoj nesvikadišanjoj temi o kojoj se nedovoljno priča – proživljena je.

Zato sam I htela da pitam Nataliju ono što svaka čitateljka verovatno pomisli nakon knjige: Ko zapravo spava?  Mama? Ili svi mi oko nje?

I evo šta mi je odgovorila…

Natalija Sknepnek o majčinstvu koje nije uštirkano i ispeglano za kamere

1.Naslov “Mama spava” nosi paradoks: da li je to odmor, bekstvo ili stanje “emocionalne anestezije”? Koga, zapravo, taj naslov uspavljuje — mamu ili očekivanja okoline?

Naslov obuhvata složenost jednog pitanja kroz dve reči. Sintagma je čudna i verujem intrigantna, može se razumeti u kontekstu doživljaja junakinje Janje sa sobom i svetom oko sebe, s izaozovima, očekivanjima i lažima. „Mama spava“ je čini mi se, pre svega, poziv na buđenje.

2. Prelaz iz književnosti za decu u ovu temu: šta Vam je iz dečje poetike pomoglo, a šta smetalo?

Književnost za decu je nadahnjujuća, književnost za odrasle isceljujuća.

Volim da se igram rečima, stihovima, rimama, edukovana sam u pedagoškom smislu tako da mi je u jednom trenutku bilo sasvim prirodno da spojim svoj nagon za pisanjem i dečju književnost. Tada mi je sin bio mali i imala sam potrebu da mu podarim ono najlepše što sam u tom trenutku imala. Književnost za odrasle je za mene drugo polje stvaranja, bolno, teško, isceljujuće. Kada sam počela da pišem romane pisala sam iz muke, iz lične ili kolektivne tuge, iz onogo što boli, što vapi. Kada pišem za decu želim da im podarim najlepše iskustvo igre kroz reči, a kada pišem književnost za odrasle želim da podarim čitaocu ljubav kroz ulazak u bolne teme, teške životne priče kroz dubinski ulazak u psihu junaka.

3. Šta ljubav radi kad nema snage? Kako se menjala ljubav prema detetu kad ste Vi bili „uspavani“ ? 

Ljubav je snaga sama po sebi. Nekada nas obuzme tolikom silinom da nas uplaši i zaledi. Zastanemo u koraku i pokušamo da pobegnemo. Ne snalazimo se u naletu onog što nam život nosi. Želim da razjasnim da pisac nije imanentan delu. Janja nisam ja. Međutim, bih mogla da budem, kao što bi to mogla da bude i svaka druga žena.

4. Koliko je pisanje bilo unutrašnja terapija, a koliko svesna odluka da se napravi društveni gest?

Pisanje je za mene pre svega unutrašnja potreba i terapija. Mislim da bez toga ne bi ni bilo dela kao takvog. Kao žena koja je i sama preživela postporođajnu depresiju, ali i kao psihoterapeut u edukaciji želela sam da uđem duboko u lik jedne žene koja ne doživljava majčinstvo na način na koji se to očekuje od nje.

Kao što sam rekla Janja nisam ja, ali mnoga moja iskustva su utkana u priču. Književnost ne može da bude puko i stihijsko izlivanje osećanja na papir. Važna je struktura, jezik, karakterizacija, ali sve je to došlo kasnije kada je tekst trebalo uobličiti i učiniti ga dostojnim čitaoca.

Tema je teška, o tome se ne govori. Imala sam hrabrosti da pišem kroz prvo lice i da se predam cela, to je moja žrtva i moje iskupljenje, a ako sam uspela društvo treba bar da zatalasa uljuljkanu sliku ispeglanih majki s reklama.

5. Šta Vas je više gonilo: nezadovljstvo zbog tišine u društvu o ovoj temi  ili potreba da sebe izvučete iz sopstvene tišine

Lično sam imala potrebu da vrisnem o onome šta sam preživela i kako sam se osećala. S ove distance mi je važno da doprem do svesti čitalaca. Imala sam težak zadatak da od anti junakinje napravim junakinju i mislim da sam u tome uspela. Važno mi je da ljudi, pre svega žene, razumeju lik Janje.

6. Koju emociju biste želeli da legitimišete — onu „zabranjenu“ za majke? Šta mislite, zašto se kod nas i dalje očekuje da majčinstvo izgleda kao reklama?

Zato što živimo u lažima. Prividu svega i svačega. Narcisoidno društvo, koje proizvodi narcisoidne pojedince zaljubljene u sliku o sebi. Onda se divimo odglumljenim pozama za fb-u, instragramu ili tik toku, a raspadamo se iznutra. Kunemo se u empatiju, ali smo zaljubljeni u uspeh i perfekcionizam. Moja je potreba bila da predstavim Janju kao ženu masne kose, tužnih očiju, krvave spavačice koja se gubi u vrtlogu očekivanja.

7. Da li mislite da su žene kod nas spremne da priznaju postporođajnu depresiju ili je i dalje društveni tabu?

Mislim da je u načelu to veliki tabu. O tome se ne govori. Čitateljke mi šapatom dolaze i kažu da su se osećale slično, da su se pronašle u tim rečima u tim redovima. Čak i majke koje nisu imale postporođajnu depresiju.

Žene ne biraju kako će se osećati nakon porođaja, svaka se oseća drugačije, nosi drugo iskustvo, ali postporođajna depresija nije retka kako se misli. U velikom broju slučajeva završava se za oko nedelju dana kada se hormone stabilizuju, ali nekad i ne prođe tako lako. Osoblje u porodilištima nije zainteresovano za stanje majke, posebno psihičko stanje. To je za njih luksuz, a za samu porodicu, mamu i njenu bebu je neprocenjivo, od presudnog značaja.

8. Kako danas gledate na tu „verziju sebe“ iz knjige? Da li ste pisali da biste nešto sačuvali ili da biste nešto pustili?

Kao što sam napomenula Janja nisam ja. Ona nosi moja sećanja, težinu moje depresije, ali je i književni lik koji je morao da prati strukturu romana. Kada sam napisala prvu stranicu knjige ja sam počela da se oporavljam, a ono šta sam zapisala smatram vrednim ne samo za čitanje u vidu romana, već i važno svedočasntvo koje može poslužiti svim stručnjacima i onima koji se bave postporođajnom depresijom. Imaju priču iz prve ruke, malo li je?

9. Šta biste rekli čitateljki koja veruje da dobra majka nema pravo na mrak? Može li književnost porušiti taj mit, a da ne demonizuje majčinstvo?

Rekla bih joj da negiranje i poricanje nisu dobri mehanizmi odbrane. I mrak i svetlo žive u nama.

I ko je uopšte dobra majka? Kako opisati dobru majku? Ima li neko univerzalno uputstvo?  Osećaji postoje u nama i ono što je važno da ih treba procesuirati i priznati da bi se izlečili.

Neke teorije vide u postporođajnoj depresiji strah od činjenice da smo rodile smrtno biće. Strah da ne zavolimo nešto šta možemo da izgubimo? Nije li svesna majka dobra majka?

Janja nije demon, Janja je majka, žena, obična žena u specifičnom stanju, koja čezne da je neko podrži, da joj pomogne i da je razume. Ona je emotivno ljudsko biće. Društvo ima demonska očekivanja, malo po malo svaki mit se može dovesti u pitanje, ali svaka emancipacija je dug proces.

10.  Kada bi “Mama spava” imala mali priručnik na kraju, neki kompas za dalje korake,  koje tri mape biste u njega stavili ?  Šta biste želeli da uradi čitalac čim zatvori poslednju stranicu .Koja je to mala, konkretna radnja?

Moje knjige nemaju jasan kraj. To znaju i oni koji su čitali “To više neću biti ja”. I to  nije slučajno. Nema priručnika ni za jednu situaciju u životu, svako mora dobro da razmisli šta je za njega dobro, jer opošta rešenja su uvek pogrešna.

11.   Ako biste posvetu morali da preformulišete nekom ko još nema reči za svoj mrak — kako bi glasila u jednoj rečenici? 

Svi smo mi smrtna bića, ali sačinjena tako da naučimo što kvalitetnije da živimo. Svoju istinu. Svoj život!

12. Šta je sledeće  ? Da li je u planu neka nova knjiga? 

Mislim da je vreme da objavim roman malo složenije strukture. Biće to porodična saga. Zapravo, odavno je ona u procesu pisanja.

Posle razgovora sa Natalijom jasno je da „Mama spava“ nije samo naslov romana, već i ogledalo društva u kojem su majke često ostavljene da same „drže oči otvorene“. Ova knjiga nas podseća da se o postporođajnoj depresiji mora govoriti glasno, a ne prespavati je.

Ako čitalac zatvori poslednju stranicu i makar na trenutak prestane da očekuje savršenstvo od jedne mame – onda je ova priča uspela da nas sve malo probudi.

The post „Mama spava“: Knjiga Natalije Sknepnek koja budi tišinu o postporođajnoj depresiji appeared first on Minut za mene.

Read More