Youtube&ShopNhatViet

Ljudi se osećaju mnogo prijatnije kada spavaju u pidžami. Postoje razne studije koje su pokazale da to ima i svojih prednosti, naročito u letnjim mesecima.

Džuls Patrik, vodeći fiziolog za spavanje u bolnici Kromvel u Velikoj Britaniji, rekao je za “Cosmopolitan” da spavanje bez odeće može da pogorša kvalitet sna.

– Kada spavate nagi, znoj se zapravo skuplja na telu i ostaje tu. Imajte u vidu da telesna temperatura pada tokom noći. Ako nosite laganu odeću za spavanje, ona upija sav znoj, što vas može rashladiti – rekao je dr Patrik.

Dr Gaj Lešciner, neurolog i stručnjak za spavanje, takođe je rekao da nam je, kada spavamo nagi, zapravo toplije i to može da dovede do češćih buđenja tokom noći.

– Bolje je spavati u odeći nego bez nje. Ako nosite prirodnu tkaninu poput pamuka, ona deluje tako da vas zapravo rashlađuje – zaključio je dr Lešciner.

Promo

Specijalna bolnica “Vita” osnovana je 2009. godine u Novom Sadu, od strane Milana Vlaisavljevića, psihologa, koji sa Timom saradnika već dvanaestu godina pruža medicinske usluge pacijentima koji se bore sa različitim oblicima bolesti zavisnosti.

Bolnica Vita je trenutno pozicionirana kao jedna od nekoliko privatnih zdravstvenih ustanova stacionarnog tipa za lečenje bolesti zavisnosti u Srbiji i jedina u Vojvodini sa potpuno zaokruzenim sistemom lecenja, od resavanja aptinencijalnih tegoba i detoksikacije, do psihoterapijskih programa rehabilitacije i resocijalizacije. Pored bolesti zavisnosti, narkomanije, alkoholizma, patoloskog kockanja, zavisnosti od inteneta, znacajan deo angazovanja strucnog Tima je usmeren i ka sve aktuelnijim problemima u zivotu savremenog coveka, kao sto se deresija i anksioznost.

Koji je procentualni odnos žena i muškaraca koji se javljaju na lečenje od bolesti zavisnosti?

Muskarci se javljaju u mnogo vecem procentu na lecenje. Gotovo je to u 95% slucajeva ako govorimo o lecenju patoloskog kockanja. 85% kod heroinske zavisnosti i oko 65% kod lecenja alkoholizma. Brojna istrazivanja bolnice Vita o rizicima odrastanja mladih pokazuju da su ovakvi trendovi prisutni jos od adolescentskog uzraste gde momci po ovim pitanjima koji pokazuju znatno rizicnije oblike ponasanja u odnosu na devojke, osim delom kod zloupotrebe alkohola.

Da li postoji neka vrsta zavisnosti gde su žene podložnije u odnosu na muškarce?

Kod alkoholizma poslednjih godina imamo trend, da pored toga sto se na lecenje javljaju sve mladji pacijenti, da je medju njima i sve veci broj zena. Taj odnos je trenutno 3 : 1 u korist muskaraca, sto je znacajno smanjenje razlike u poslednjoj deceniji. Takodje, primetno je da se kod mladjih generacija, razvija jedan drugaciji obrazac konzumiranja alkohola, tzv. takmicarski oblik pijenja. Ovo podrazumeva ispijanje sto vise alkoholnih pica za sto kraci vremenski period sa efektom opijenosti. U ovom obrascu ponasanja, devojke gotovo da ne zaostaju za momcima.

Koji je tipičan profil pacijenta koji se javlja na lečenje (pol, godište, obrazovanje, materijalno stanje) za svaku od pojedinačnih zavisnosti?

Ako govorimo o narkomaniji, prosecan pacijent koji se javlja na lecenje u bolnicu Vita je muskarac star 30 godina, nezaposlen i neozenjen. Zavisan je od heroina, iza sebe ima dva bezuspesna lecenja, a u bolesti je duze od 12 godina. Pored heroina, najcesce zloupotrebljava marihuanu, amfetamine, ekstazi i alkohol.

Istovremeno, prosečan alkoholičar je muškarac star 41 godinu (80% njih je od 30-50 god.), završio je srednju ili visoku školu i zaposlen je. Svaki drugi je i oženjen. Kontakt sa alkoholom traje duže od dve decenije i iza sebe ima jedan bezuspešan pokušaj lečenja. Najčešće pije „žestinu“, a potom i pivo.

Prosečan patološki kockar koji se javlja na lečenje je muškarac star 28 godina, pri čemu je najzastupljenija starosna kategorija od 24-28 godina. Završio je srednju školu, neoženjen je i nezaposlen. Iskustva sa igrama na sreću ima duže od 10 godina i prvi put se javlja za stručnu pomoć. Najčešće igra rulet, a potom ide u „kladionicu“ i na „aparate“. Nazalost, stariji pacijenti se veoma retko uopste i javljaju na lecenje.

Da li pacijenti većinom dolaze samoinicijativno ili na nagovor nekog drugog (roditelji, supružnik. partner, rodjaci…)?

Priroda bolesti zavisnosti je takva, da je volja zavisnika znacajno kompromitovana i instrumentalizovana ka nabavci, konzumiranju droge ili alkohola, igranju igara na srecu. Tako da, po pravilu dok god pacijent uspeva da prikriva i odrzava svoju bolest, dokle god je okolina tolerantna, male su sanse da se pacijent javi na lecenje. Drugim recima, pacijentu je najcesce potreban spoljni pritisak i spoljna motivacija da bi potrazio pomoc. Ova inicijativa najcesce dolazi uravo od najblizih, t.j clanova porodice.

Da li lecenje u nekim slucajevima podrazumeva i bolnički stacionar (zadržavanje u bolnici na terapiji)?

Da li je moguće izlečenje bez podrške okoline?

Kod alkoholizma ili npr. zavisnosti od heroina, metadona, sedativa, zbog samog nivoa izrazenosti simptoma apstinencijalne krize i mogucih komplikacija za preporuku je da se detoksikacija i psihofizicka stabilizacija obave u stacionarnim uslovima, pa da se lecenje nakon toga nastavi kroz ambulantu i dnevnu bolnicu. U dnevnoj bolnici lecenju se prikljucuju i clanovi porodice kao saradnici u lecenju, koji se u tom procesu osnazuju i uce kako da na najbolji nacin pomognu svom clanu porodice u njegovoj borbi sa zavisnoscu. Ovakva podrska saradnika, zbog same kolebljivosti motivacije kod pacijenta cesto je i presudna za uspeh terapije.

Da li je izlečenje moguće bez podrške stručnjaka, samo uz pomoć porodice ili ljudi iz neposredne okoline (supružnik, partner, rodjaci, kolege…)?

Brojne su predrasude vezane za bolesti zavisnosti, od toga da to i nije neka bolest, nego neciji izbor ili hir, da lecenje nije ni potrebno, nego ”prevaspitavanje” i izolacija, pa sve do predrasude da je zavisnost neizleciva. I jedno i drugo misljenje je pogresno i stetno. Zavisnost jeste kompleksan problem za cije resenje je pacijentu neophodna strucna pomoc. Pokusaji improvizacije i samolecenja, nazalost u velikom broju slucajeva zavrsavaju recidivom i povratkom u bolest. Na taj nacin se gubi dragoceno vreme, a posledice bivaju sve teze. Sa druge strane, i pored svoje kompeksnosti zavisnost se uspesno moze prevazici uz licnu odluku, podrsku porodice i adekvatnu strucnu pomoc.

Postoje li programi u bolnici Vita koje želite posebno da istaknete?

Vazno je znati da u resavanju problema zavisnosti ne postoje brza, jednostavna resenja niti ”carobni stapic”. Oproravak od bolesti zavisnosti ima svoje zakonitosti i zahteva vreme i posvecenost cilju, kako pacijenta, tako i njegove porodice. Tokom tog perioda javljaju se brojni izazovi, usponi i padovi. Cilj rada strucnog Tima bolnice Vita jeste upravo da se pacijenti i clanovi porodice dovoljno osnaze i motivisu kako bi istrajali u svojoj nameri da jednom za svagda rese problem zavisnosti.

Pexels

Svi verujemo da bi trebalo više da vežbamo. Ali zašto nam je tako teško da počnemo i da u tome istrajemo? “Gardijan” donosi tekst profesora Danijela Libermana, evolucionog biologa sa Harvarda, koji razmatra najčešće i krajnje beskorisne mitove o vežbanju.

– Juče sam u bašti kafića prvi put od početka pandemije sreo svog starog prijatelja Džejmsa. Tokom protekle godine, gledajući ga na onlajn sastancima preko Zuma, izgledao mi je sasvim dobro, ali nisam primetio da je prilično dobio na težini. Dok smo sedeli i ispijali kapućino, ništa nisam komentarisao, ali prvo što sam čuo iz njegovih usta bilo je: “Da, da, ugojio sam se 10 kilograma i izgledam užasno. Moram na dijetu i da počnem da vežbam, ali nećemo sad o tome!”

Ako se osećate kao Džejms, u dobrom ste društvu. Sada kada se pandemiji kovida-19 konačno može videti kraj, 70 odsto Britanaca kaže da se nada kako će početi da se hrani zdravije, pokušati da oslabi i da vežba. Ali kako? Svake godine milioni ljudi se zaklinju kako će biti fizički aktivniji, ali najveći deo ovih obećanja nikada se ne ostvari. Svi znamo šta se dešava. Posle nedelju ili dve pridržavanja novog režima vežbanja, postepeno se vraćamo starim navikama i onda o sebi imamo još gore mišljenje.

Jasno je da nam je potreban novi pristup, jer uobičajeni načini na koje promovišemo vežbanje – lečenje i komercijalizacija – nisu dali rezultata. Dokaz je u podacima: većina odraslih ljudi u zemljama sa visokim prihodima, poput Velike Britanije i Sjedinjenih Država, nema tih minimalnih 150 minuta nedeljne fizičke aktivnosti koju preporučuje većina zdravstvenih radnika. Svi znaju da je vežbanje zdravo, ali lekarski saveti i reklame retko deluju.

Mislim da bi nam bilo bolje ako malo pogledamo izvan ovog čudnog sveta u kojem živimo i razmotrimo kako su naši preci, kao i ljudi u drugim kulturama uspevali da budu fizički aktivni. Ovakav evoluciono-antropološki diskurs nam otkriva 10 beskorisnih mitova o vežbanju. Ako ih ne prihvatite to vas nećete iznenada pretvoriti u uspešnog olimpijca, ali će vam možda pomoći da okrenete novi list i da prestanete da imate loše mišljenje o sebi.

Mit 1: Normalno je vežbati

Kad god krenete da bilo šta radite, bavite se fizičkom aktivnošću. Nasuprot tome, vežbanje je dobrovoljna fizička aktivnost kojom stičemo kondiciju i povećavamo izdržljivost. Možda mislite da je vežbanje normalno, ali to je vrlo savremena praksa.

Umesto toga, ljudi su milionima godina bili fizički aktivni iz samo dva razloga: kada je to bilo neophodno ili je bilo korisno. Neophodne fizičke aktivnosti podrazumevale su pribavljanje hrane i obavljanje drugih poslova da bi se preživelo. Da bi se zabavili, igrali su, plesali ili izvodili vežbe kojima su razvijali korisne veštine. Ali niko u kameno doba nikada nije džogirao pet kilometara kako bi zaustavio starenje ili dizao tegove, čija je jedina funkcija da budu podizani.

Mit 2: Izbegavate naprezanje, znači lenji ste

Kad god vidim pokretne stepenice pored običnih, mali glas u mom mozgu kaže: “Idi pokretnim stepenicama”. Da li sam lenj? Iako pokretne stepenice nisu postojale u minulim vremenima, taj instinkt je potpuno normalan, jer fizička aktivnost troši kalorije koje su donedavno uvek bile deficitarne (i još uvek su za mnoge ljude).

Kada hrane nema dovoljno, svaka kalorija potrošena na fizičku aktivnost je kalorija koja se ne troši na druge ključne funkcije, kao što je održavanje rada organizma, skladištenje energije i razmnožavanje. Budući da je prirodnoj selekciji na kraju stalo samo do toga koliko potomstva imamo, naši preci lovci-sakupljači evoluirali su da bi izbegli bespotrebno naprezanje – vežbanje – osim ako to nije bilo korisno.

Zato se nemojte osećati loše zbog prirodnih instinkta koji su i dalje u nama. Umesto toga, prihvatite da su normalni i da ih je teško savladati.

Mit 3: Sedenje je novo pušenje

Verovatno ste čuli zastrašujuće statistike da previše sedimo i da nas to ubija. Da, previše fizičke neaktivnosti je nezdravo, ali nemojmo demonizovati normalno ponašanje poput sedenja. Ljudi u svakoj kulturi mnogo sede. Čak i lovci-sakupljači kojima nedostaje nameštaja sede oko 10 sati dnevno, koliko i većina zapadnjaka.

Ali postoji nekoliko načina sedenja koji su manje ili više zdravi. Studije pokazuju da ljudi koji aktivno sede i ustaju svakih 10 ili 15 minuta, podstiču svoj metabolizam i dugoročno su zdraviji od onih koji satima ne mrdaju sa stolice.

Pored toga, sedenje u slobodno vreme ima jače negativne posledice na naše zdravlje od sedenja tokom radnog vremena. Dakle, ako radno vreme provodite sedeći u stolici, ustajte redovno, vrpoljite se i pokušajte da ostatak dana ne provedete sedeći.

Mit 4: Naši preci su teško radili, bili su snažni i brzi

Uobičajeni mit je da su ljudi koji su živeli u vremena nekontaminirana civilizacijom bili po prirodi neverovatne atlete, superjaki, superbrzi i sposobni da lako istrče maraton. Nije istina. Većina lovaca sakupljača ima razumnu formu, ali su samo umereno jaki i ne naročito brzi. Njihov život nije lak, ali u proseku, oni provode samo oko dva do tri sata dnevno radeći umerene do izrazito naporne fizičke poslove. Niti je normalno, niti je neophodno biti ultrafit i ultrajak.

Mit 5: Ne možete da smršate samo hodajući

Donedavno je skoro svaki program za mršavljenje uključivao vežbanje. Međutim, u poslednje vreme sve češće čujemo kako vežbanje sprečava gubitak kilograma jer većina treninga ne sagoreva toliko kalorija, a posle vežbanja ogladnimo pa još više jedemo.

Istina je da mnogo više kilograma možemo brže da izgubimo samo držeći dijetu, a ne vežbanjem, posebno umerenim vežbanjem, poput 150 minuta brzog hoda tokom nedelje. Međutim, pokazalo se da duže trajanje i veći intenzitet vežbanja dovode do postepenog gubitka kilograma. Redovno vežbanje takođe, pomaže u sprečavanju debljanja ili povratku kilaže posle držanja dijete. Svaka dijeta ima koristi od vežbanja.

Mit 6: Trčanje će vam oštetiti kolena

Mnogi ljudi izbegavaju trčanje jer se plaše da će im ta aktivnost oštetiti kolena. Ove brige nisu potpuno neutemeljene, jer su kolena zaista najčešće mesto povreda trkača. Ali kolena i drugi zglobovi nisu poput amortizera automobila koji se troše prekomernom upotrebom.

Umesto toga, pokazalo se da trčanje, hodanje i druge aktivnosti održavaju kolena zdravim, a brojne veoma naučno utemeljene studije pokazuju da je kod trkača manje verovatno da će razviti osteoartritis kolena. Način da se izbegnu povrede i bolovi u kolenu su da naučite pravilno da trčite i razumno trenirate (što znači da ne povećavate kilometražu previše brzo).

Mit 7: Normalno je da s godinama budemo manje aktivni

Posle mnogo decenija napornog rada, zar niste zaslužili da predahnete i uživate u svojim zlatnim godinama? Nije tačno.

Uprkos glasinama da je život naših predaka bio težak, surov i kratak, lovci-sakupljači koji uspeju da prežive detinjstvo obično žive oko sedam decenija i nastavljaju umereno da rade kako stare.

Istina je da smo evoluirali u bake i deke da bismo bili aktivni i mogli da obezbedimo hranu za svoju decu i unuke. Zauzvrat, to što smo fizički aktivni u starosti doprinosi podsticanju brojnih procesa koji oporavljaju i održavaju naše telo u dobroj formi. Brojne studije otkrivaju da što smo stariji vežbanje je zdravije.

Mit 8: Postoji optimalna doza/vrsta vežbanja

Lekari preporučuju vežbanje. Ali koliko i koju vrstu vežbi? Mnogi medicinski stručnjaci slede preporuku Svetske zdravstvene organizacije o najmanje 150 minuta umerenog ili 75 minuta energičnog vežbanja nedeljno za odrasle.

Zapravo, ovo je proizvoljan recept, jer koliko treba vežbati zavisi od desetine faktora, kao što su vaša kondicija, starost, istorija povreda i stanje zdravlja. Zapamtite jedno: ma koliko da ste u lošem zdravstvenom stanju, čak i malo vežbanja je bolje nego nimalo.

Samo sat vremena nedeljno (osam minuta dnevno) može doneti značajne blagodeti. Ako možete više, to je sjajno, ali veoma velike doze neće doneti dodatne koristi. Takođe je zdravo menjati vrste vežbi koje radite i redovno, s godinama, praktikujte vežbe snage.

Mit 9: Dovoljno je reći: “Samo vežbaj”

Priznajmo, većina ljudi ne voli da vežba i mora da prevaziđe prirodne nagone koji ih teraju na izbegavanje. Za većinu nas, kada nam neko kaže “samo vežbaj”, ne funkcioniše ništa bolje nego kada pušaču ili ovisniku o narkoticima kažu “samo reci ne.

Vežbanje promovišemo tako što ga preporučuju lekari ili što nam se prodaju različite usluge u teretanama, ali moramo imati u vidu da smo fizički aktivni samo iz dva razloga: zato što moramo ili zato što nam je korisno.

Hajde da pronađemo način za oboje: učinite to neophodnim i korisnim. Od mnogih načina da se to postigne, mislim da je najbolje učiniti vežbanje oblikom društvene aktivnosti. Ako se dogovorite sa prijateljima da redovno idete na trening, moraćete da se pojavite, zabavićete se i davaćete podršku jedni drugima.

Mit 10: Vežbanje je magični štapić

Konačno, nemojmo preterivati i proglašavati vežbanje za lek. Iako nikada nismo evoluirali kao vrsta u pravcu da nam je vežbanje neophodno, evoluirali smo da budemo fizički aktivni baš kao što smo evoluirali da pijemo vodu, udišemo vazduh i imamo prijatelje.

Dakle, odsustvo fizičke aktivnosti čini nas ranjivijim na mnoge bolesti, i fizičke i mentalne. U savremenom zapadnom svetu više ne moramo da budemo toliko fizički aktivni, pa smo izmislili vežbanje, ali to nije magični štapić koji garantuje dobro zdravlje.

Srećom, samo malo vežbanja može usporiti brzinu starenja i znatno smanjiti šanse od dobijanja širokog spektra bolesti, posebno onih koje dolaze sa starenjem. Takođe, može biti zabavno – nešto što nam je svima nedostajalo tokom ove strašne pandemije.

Shutterstock

Porođaj koji se događa pre 37. nedelje trudnoće smatra se za prevremeni porođaj. Međutim, treba uzeti u obzir da termin koji odredi lekar često ne mora biti tačan. Trudnoća traje 40 nedelja računajući od prvog dana poslednje menstruacije.

Porođaj pre 37. nedelje može biti opasan, ali je relativno česta pojava. Pre razvijanja medicine, donja granica za prevremeni porođaj bila je 28. nedelja kada je fetus imao jedan kilogram. Sada je moguće da se novorođenče zbrine i preživi i ako je rođeno nakon 22. nedelje trudnoće.

Širom sveta se prevremeni porođaj događa kod oko 15% trudnica.

Zašto dolazi do prevremenog porođaja?

Postoje konkretni faktori koji mogu dovesti do prevremenog porođaja – placentarno krvarenje, prekomerno širenje materice, stres majke ili fetusa, intrauterina infekcija, nedostatak kiseonika u fetomateralnoj cirkulaciji. Ulogu mogu igrati i preterana upalna reakcija, hormoni, cervikalna insuficijencija i genetska dispozicija. Deo prevremenih porođaja znak je ozbiljnih komplikacija kod deteta ili majke.

Kod prevremenog porođaja se mogu i ne moraju dogoditi trudovi. U većem broju slučajeva dolazi do trudova i pucanja vodenjaka, dok postoje i oni koji nastaju jatrogeno ili zbog problema koji ugrožavaju zdravlje majke ili ploda. U tom slučaju se događa izborni prevremeni porođaj kao medicinski postupak kako bi se zaštitio život majke ili deteta.

Ovo su još neki uticaji koji povećavaju rizik od prevremenog porođaja:

– muški plod
– kratki intervali između dve trudnoće
– dugotrajno stajanje i fizički napor
– preterano vežbanje
– preterano mirovanje
– streptokoka grupe B
– polne bolesti
– povreda trudnice
– godine trudnice

Smatra se kako prvorotkinje starije od 35 godina imaju veći rizik od prevremenog porođaja, a slično je i kod adolescentkinja. Takođe, žene koje su već doživele prevremeni porođaj mogu imati veće šanse za ponovnu pojavu. Ponavljajući prevremeni porođaji se događaju u 15-30% trudnoća.

Infekcije

Najčešći uzrok prevremene trudnoće su razne infekcije koje mogu biti uzrokovane polnim bolestima. Opasna može biti infekcija rubeolom, upala mokraćnih puteva i vagine, kao i plodove vode. Infekcija plodove vode može biti opasna i obično je uzrok preranih trudova zbog stvaranja prostaglandina koji uzrokuje trudove i materije koje oštećuju posteljicu. Infekcije zbog gljivica i virusa takođe mogu uzrokovati prevremeni porođaj.

Hronične bolesti

Uzrok prevremenog porođaja može biti i prirođena malformacija materice, kao i druge specifične anomalije. Pregestacijske bolesti kod majke poput dijabetesa, autoimune bolesti, bolesti bubrežne žlezde i povišeni krvni pritisak mogu stvarati rizik. Skraćeni cerviks kod trudnice može uticati na prevremeni porođaj, a rizik smanjuje terapija progesteronom.

Miomi, takođe, stvaraju povećan rizik za gubitak trudnoće i za prevremeni porođaj kao i disbalans hormona koji može uzrokovati prevremene trudove.

Višeplodna trudnoća i veštačka oplodnja

Trudnice koje nose više plodova (multifetalna trudnoća) češće doživljavaju raniji ili prevremeni porođaj. Razlog za to su najčešće pojačana proizvodnja estrogena, progesterona i drugih polnih organa koji su zaslužni za stvaranje trudova i podsticaj porođaj. U slučaju multifetalne trudnoće će se trudnici preporučiti smanjivanje telesnih aktivnosti, međutim to ne mora produžiti trajanje trudnoće.

Trudnoće koje su nastale potpomognutom oplodnjom imaju veći rizik za prevremeni porođaj, čak i ako se radi o jednoplodnoj trudnoći.

Loše životne navike i stres

Životne navike poput pušenja cigareta, konzumiranja alkohola ili nezdrave hrane pre, ali posebno za vreme trudnoće, može predstavljati rizik za prevremenu trudnoću. Važno je da trudnica za vreme trudnoće izbegava zadimljene prostorije, hemikalije i nezdravu hranu, kao i da čini sve u svojoj moći kako bi fetus zdravo rastao.

Cigarete mogu uzrokovati komplikacije trudnoće poput abrupcije posteljice, prevremenog prsnuća posteljice ili intrauterinog zastoja rasta.

Velik rizik stvara stres koji se s trudnice prebacuje na plod. Smirivanje od prevelikih telesnih opterećenja, opuštanje, mirovanje, hobiji i zdrave navike mogu smanjiti stres, a tako i nastanak raznih bolesti ili rizik za prevremeni porođaj. Stres potiče proizvodnju hormona koji oslobađa kortikotropin, a on poboljšava proizvodnju prostaglandina koji potiče kontrakcije.

Rizik može predstavljati i težina trudnice, tačnije, indeks telesne mase. Istraživanja pokazuju kako žene koje su neuhranjene u trudnoći imaju veći rizik za nastanak prevremenog porođaja.

Kako prepoznati da dolazi do prevremenog porođaja?

Ako trudnica pre 37. nedelje počne da oseća određene simptome, moglo bi se raditi o prevremenom porođaju. Nekoliko sati pre nego što nastanu svi kriterijumi za porođaj, mogu se pojaviti ovi simptomi prevremenog porođaja:

– bolovi slični menstrualnim grčevima
– nepravilna stezanja u materici
– bolovi u donjem delu leđa
– osećaj pritiska u vagini
– osećaj pritiska u materici
– sluzavi iscedak
– krvarenje u trudnoći

U slučaju pojave ovih simptoma važno je obratiti se lekaru kako bi se napravila pravovremena dijagnoza i odradio porođaj ukoliko se radi o prevremenom. Porođaj se može odgađati uz pomoć lekova i kortikosteroida koji smanjuju opasnost od novorođenačkog sindroma respiratornog distresa, intrakranijskog krvarenja i smrtnog ishoda.

Pixabay

Telo može da izdrži određeni period bez spavanja. Postavlja se pitanje koliko je to zapravo dobro?

Svetski rekord je 11 dana i 25 minuta. Ali to ne znači da je to korisno. Naprotiv, nedostatak sna je ozbiljan problem. Čak i ako neko uspe da ostane budan danima, to nije dobro za njegovo mentalno, ali i fizičko zdravlje.

Na primer, 1959. godine radijski voditelj Piter Trip odlučio je da emituje svoju emisiju 201 sat da bi prikupio novac za jednu dobrotvornu organizaciju. Do trećeg dana počeo je da psuje ljude oko sebe i halucinira. Iako se oporavio po završetku eksperimenta, članovi njegove porodice rekli su da više nikad nije bio isti.

Internetom se šire razne priče o ljudima koji tvrde da uopšte ne spavaju ili spavaju samo sat do dva tokom noći. Savetnik za spavanje dr Kristofer Vinter kaže da to nije istina.

– Mnogi misle da ne spavaju, ali istina je da spavaju ne znajući da to čine – izjavio je dr Vinter za “Men’s Health”.

On kaže da je fizički nemoguće da danima ostanete budni jer će vas mozak u suštini prisiliti da zaspite.

– Moj rekord je bio 48 sati i definitivno nije zabavno – kaže dr Vinter.

Koliko je zapravo moguće izdržati bez sna, veoma je teško reći. I Ginisova knjiga rekorda prestala je da dokumentuje takve pokušaje nastojeći da spreči ljude da naštete svom zdravlju.

Ono što je sigurno jeste da je odrasloj osobi tokom noći potrebno sedam do devet sati sna, a ako imate problema sa nesanicom, probajte neke metode i tehnike koje bi mogle da vam pomognu da lakše utonete u san.