Fotografije sa bloga Domaćica za vas

Džem ili marmelada od višanja?! Najčešće biram marmeladu. Mnogi kažu da se pre odlučuju za džem zbog komadica voća.

Tada su sigurni da je džem napravljen od voća.

Ali, ima više pokazatelja koji govore da li su džem, pekmez ili marmelada napravljeni od voća.

Kada su u pitanju kupovni džemovi, u većini slučajeva voće su upravo ti komadići, a ostalo razni dodaci.

Marmelada od višanja ima božanstven ukus i aromu. Višnje želiraju, pa nije potrebno dodavati zgušnjivače.

Savetujem da birate mesnatije višnje. Količinu šećera prilagodite ukusu. Mere su za 2 teglice.

Marmelada od višanja, sastojci:

• 850 g višanja, očišćenih (to je cca 1 kg neočišćenih višanja)
• 250-300 g šećera

Marmelada od višanja, priprema:

Sjedinite višnje i šećer i kuvajte ih na srednjoj temperaturi oko 40 minuta.

Usitnite ih štapnim mikserom ili nekim drugim procesorom za hranu i kuvajte dok varjača ne počne da ostavlja trag na šerpi.

Marmeladu sipajte u sterilisane teglice, zatvorite metalnim zatvaračima, pasterizujte ili stavite u dunst.

Čuvajte na uobičajen način. Vanilice su odlične sa mrmeladom od višanja.

Savetujem da probate.

Recept za pripremu možete naći i na blogu

Piše Kristina Gašpar, autorka bloga Domaćica za vas, a možete je pratiti i na Instagramu.

Kristina je tvorac mnogobrojnih recepata koji su svoje, zasluženo mesto, pronašli i u cenjenim štampanim izdanjima.

Na “blogerskoj” sceni Srbije, mnogi su je prepoznali po tome što se razlikuje svojim fotografijama. Mnogi, u isto vreme, ne veruju da fotografije izrađuje sama, i to najčešće jednim, prilično starim modelom pametnog telefona.

Posebnu pažnju privlače njeni veganski i vegetarijanski recepti.

Original Article

Foto: Screenshot YouTube/WB Kids

„Snažna, krvoločna životinja, jakih čeljusti kao čelična zamka, proždrljiva, jede tigrove, lavove, slonove, bizone, magarce, žirafe, hobotnice, nosoroge, patke… i zečeve.“ Čitajući ovaj opis iz priručnika, Duško Dugouško nas upoznaje sa likom Tasmanijskog đavola.

U epizodi „Devil May Hare“ animirane, komične, kratkometražne serije „Šašava družina“, producenti pred protogonistu Duška Dugouška postavljaju izazov da se suoči sa do sada, nepoznatom životinjom iz daleke Australije.

Nezgrapna zver, okretnog tela, velikih čeljusti, mesožderske naravi i apetita bez granica inspirisana je postojećim sisarom iz Australije, Tasmanijskim đavolom.

Tvorci Duška Dugouška su nas kroz brojne epizode upoznavali sa dovitljivošću zeca koji je uspevao da na duhovit način nasamari svaku životinju. Svaku, osim Tasmanijskog đavola.

Začuđen panikom životinja koje beže u nepoznatim pravcima, Duško Dugouško saznaje da je misteriozna zver, koja krvoločno proždire sisare, stigla na njihovu teritoriju.

Kroz niz duhovitih smicalica, vispreni zec koristi alavu prirodu Tasmanijskog đavola kako bi ga nasamario.

Iako opasne naravi, krvoločna životinja se zaljubljuje u Tasmanijsku đavolicu, pa kada ih Duško Dugouško proglašava mužem i ženom, oni odlaze u daleku Australiju.

Ovom scenom se završava premijerno pojavljivanje lika Tasmanijskog đavola na današnji dan 1957. godine.

Nakon debija u bioskopima i na malim ekranima, producenti su doneli odluku da se lik Tasmanijskog đavola više ne pojavljuje u epizodama „Šašave družine“. Smatrali su da je portret ovog crtanog lika previše agresivan da bi se prikazivao deci, te da bi naišli na negodovanje roditelja.

Međutim, iz studija „Varner Bros“ su saopštili da dobijaju „kutije i kutije“ pisama u kojim publika traži da se nastavi sa emitovanjem epizoda u kojima se pojavljuje ovaj lik.

Nakon insistiranja studija da se nastavi sa prikazivanjem Tasmanijskog đavola, ovaj crtani lik je gostovao u više od 20 epizoda „Looney Tunes“ serijala.

Zanimljivo je da je „ljutim suparnicima“ iz ove serije glas pozajmio isti čovek. Mel Blank koga su zvali „čovek sa hiljadu glasova“ bio je najuticajniji sinhronizator za vreme zlatnog doba holivudske animacije.

Usled sve veće popularnosti ovog crtanog lika, početkom devedesetih on dobija sopstveno ostvarenje „Dizzy Devil“ koje prati dogodovštine mladog Tasmanijskog đavola. Nekoliko godina kasnije, počinje emitovanje šoua „Taz-Mania“ u kome je on takođe glavni lik.

Tasmanijski đavo je postao simbol savremene pop kulture. Njegov lik nalazi se na engleskim čokoladicama, distribuiraju se video igrice sa njim u glavnoj ulozi, proizvode se plišane igračke u njegovom obliku, te se snimaju brojne reklame u kojima on promoviše određene proizvode.

Original Article

Foto: Pixabay/ adege

Novi uzorci ukazuju da bi jedan od najstarijih kratera na Mesecu mogao biti formiran pre 4,2 milijarde godina.

Istraživači pružaju prve dokaze zasnovane na uzorcima o starosti nastanka Serentitatis basena – jednog od najvećih i najstarijih kratera na Mesecu.

Novi dokazi ukazuju da je Serentitatis basen mnogo starijeg porekla (4,2 milijarde godina) nego što se prevashodno verovalo (3,9 milijardi godina).

Međunarodni tim istraživača iz Velike Britanije, Kanade, Švedske i Australije je obezbedio prve dokaze zasnovane na uzorcima, za koje tvrde da odražavaju starost Serentitatis basena – jednog od najstarijih kratera na Mesecu. Formiranje i starost Mesečevih basena i kratera, koji su nastali za vreme velikih sudara tokom prvih (oko) 500 miliona godina istorije Sunčevog sistema, fascinirali su naučnike još od najranijih posmatranja Meseca.

Utvrđivanje tačnog doba formiranja prvih kratera na Mesecu je od suštinske važnosti za određivanje starosti još „neuzrokovanih“ površina tela unutar Sunčevog sistema – Marsu, Merkuru i Veneri. Sem toga, događaji velikog uticaja, poput ovih u sistemu Zemlja–Mesec, gotovo sigurno su imali presudni značaj na životnu sredinu i pojavu života na ranoj Zemlji.

Od najranijih posmatranja, Serentitatis basen se smatrao jednim od najstarijih velikih kratera na bližoj strani Meseca. Da bi se utvrdila tačna starost Mesečevih kratera, jedan od ciljeva misije Apolo je bio prikupljanje uzorka stena za koje se verovalo da su nastale tokom masovnih udara koji su formirali velike basene poput ovog. Konkretno, misija Apolo 17 je imala zadatak da prikupi uzorke koji su povezani sa Serentitatis basenom.

Prethodne studije su, međutim, pokazale da je većina uzoraka stena koji su prikupljeni tokom misije Apolo 17 (prikupljeno oko 382 kg tokom sedam misija) verovatno nastalo u mnogo mlađem udarnom događaju, kojim je formiran basen Imbrium. Međutim, vremenom se pokazalo da su raspršeni delovi ovog basena pokrili veliki deo bliže strane Meseca i time zapravo prikrili dokaze koji bi mogli da otkriju stvarnu starost basena Serentitatis – ukazujući da je u pitanju starost od oko 3,8 – 3,9 milijardi godina. Time smo stekli uvid u to da je većina velikih kratera formirana u kratkom periodu, poznatom pod nazivom Lunarna kataklizma (Late Heavy Bombardment).

Najnovija otkrića omogućila su preciznije utvrđivanje starosti basena Serentitatis zahvaljujući važnom uzorku sakupljenom kod stanice 8 misije Apolo 17 – što ukazuje da je Serentitatis stvoren pre 4,2 milijarde godina, odnosno 300 miliona godina ranije nego što se do ovog otkrića pretpostavljalo.

Drugo značajno otkriće koje nam ova studija donosi govori o tome da je ovaj uzorak pretrpeo još jedan udarac mlađeg tipa, koji se dogodio pre oko 500 miliona godina. Ovakvi kasniji uticaji retko su do sada bili zabeleženi na Mesečevim uzorcima, a ovaj je konkretno bio previđen u mnogobrojnim prethodnim studijama. Kroz interdisciplinarni kolaborativni pristup, naučni tim je integrisao laboratorijske rezultate sa lunarnim podacima daljinske detekcije minerala i numeričkim modeliranjem impaktnih udara, što je otkrilo da ovaj mlađi udar može biti u vezi sa formiranjem kratera Dawes, koji se nalazi oko 140 km od mesta sletanja misije Apolo 17.

Uzorak koji je prikupio Apolo 17 i koji je korišćen u ovoj studiji, obezbedio je Tim za planiranje kuracije i analize za svemirske uzorke (CAPTEM, NASA), a za novo otkriće je zaslužan tim predvođen Otvorenim univerzitetom, koji je uključio istraživače sa Univerziteta u Portsmutu (UK), Kraljevskog muzeja Ontario, Univerziteta u Torontu i Univerziteta Šerbruk (Kanada), Švedskog muzeja istorije prirode/Švedskog prirodnjačkog muzeja (Švedska) i Univerziteta Curtin (Australija).

Dr Ana Černok, koja je pokrenula ovu studiju još kao stipendista „Marija Kiri“ fonda Evropske unije na Otvorenom univerzitetu (trenutno počasna saradnica), izjavila je: „Dugo vremena proveli smo gledajući ovaj fascinantni uzorak pokušavajući da odgonetnemo složenost njegove radiogene starosti. Od kada je kolekcija uzoraka Apolo 17 doneta, teško nam je bilo da utvrdimo njihovu neposrednu vezu sa basenom Serentitatis, jer nije bilo jednostavno razlučiti uzorke koji su nastali prilikom formiranja Imbrium-a od onih koji svoje postojanje duguju Serentitatis-u.“

Dr Li Vajt, koji je trenutno postdoktorand i istraživač saradnik na Otvorenom univerzitetu, dodao je: „Nova studija naglašava značaj pažljivog čuvanja uzoraka i ponovljene analize probranih uzorka korišćenjem najsavremenijih analitičkih tehnika i metoda. Sem toga, ona nam otkriva neizmerni potencijal proučavanja materijala nanometarske veličine, što može biti od velikog značaja za buduća proučavanja prikupljenih uzorka sa asteroida Benu ili sa Marsa.“

Maheš Anand, profesor Planetarnih nauka i istraživanja, koji je glavni istraživač (PI) Apolo uzorka na Otvorenom univerzitetu, izjavio je: „Ovaj projekat je usmeren na proučavanje fosfatnih minerala u Mesečevim uzorcima, koji istovremeno nose dragocene informacije o zastupljenosti vode i apsolutnoj starosti.“

„Na osnovu najnovijih strukturnih analiza i preciznog određivanja apsolutne starosti minerala fosfata koji su manji od mikrometra, uspeli smo da napravimo korelaciju između udarnog događaja od pre 4,2 milijarde godina i nastanka basena Serentitatis.“

Mapa hemijskog sastava Apolo 17 stene (uzorak broj 78236). Još kada ga je astronaut prvi put uzorkovao, opisao je da ova stena sadrži približno 50% minerala plagioklasa (plava boja) i 50% piroksena (zelena). Ovakav sastav je potom zaista i potvrđen daljim hemijskim analizama čak i na znatno manjim uzorcima (uzorak na slici je svega 3 mm). Danas analiziramo minerale fosfate svega nekoliko mikrometara velike (crvene na mapi) za određivanje tačne starosti uzoraka. (Izvor: Ana Černok)

O Otvorenom univerzitetu

Otvoreni univerzitet (The Open University) je najveća akademska institucija u Velikoj Britaniji i svetski lider u učenju na daljinu. Univerzitet je osnovan sa jasnim ciljem: Da obrazovanje postane dostupno svima. Os svog osnivanja, 1969. godine, Otvoreni univerzitet je pohađalo više od 2 miliona studenata, a trenutno je na školovanju preko 175 hiljada, među kojima je više od 7 hiljada iz inostranstva i preko 27 hiljada studenata sa invaliditetom.

U saradnji sa Centrom za promociju nauke, „Danas“ predstavlja izabrane priče sa naučnopopularnog portala elementarium.cpn.rs

Original Article

Foto: Branko Vasiljević

Južna obala Irske izbrazdana je poluostrvima. Ovde Atlantski okean ne donosi samo visoke talase, koji nagrizaju obalu, nego i niske vlažne oblake i maglu.

Kada se oni na trenutak raziđu, otkrivaju se nestvarno lepi brdoviti predeli sa nasumce razbacanim kamenim kućama i mali zalivi sa ribarskim naseljima.

Na kružnom putu („Ring of Kerry“) oko poluostrva Ajvera (Iveragh), smenjuju se divlji i pitomi pejsaži, pored i nadomak obale okeana, a u usamljenom seocetu Votervil, na ledini, iz magle izranja bista Čarli Čaplina, koji je godinama odsedao u lokalnom hotelu.

Preko gradića Kilarnija okruženog jezerima, dolinom reke Li stiže se do najvećeg ovdašnjeg naselja i drugog po veličini grada Irske, Korka.

Ovaj grad osnovao je irski svetac Finbar na rečnim ostrvima, blizu ušća reke u razuđeni zaliv, koji gradu daje jednu od najboljih prirodnih luka na svetu.

Ulice Korka su nasuti rukavci reke, a građevine odražavaju nekadašnje bogatstvo grada kao najvećeg svetskog proizvođača putera i centra pomorske trgovine.

Obalama dominiraju dve katedrale, znak verske dihotomije meštana.

Ali, u Korku treba boraviti prvenstveno zbog opuštene atmosfere njegovih pabova i restorana.

On je gastronomska prestonica Irske.

Kork izlazi na more preko gradića Kouv (Kobh), koji je njegov deo, ali je očuvao sopstveni identitet.

Sa slikovitim pročeljem prema Atlantiku i nesrazmerno visokom katedralom, Kouv je bio mesto ukrcavanja iseljenika u periodu Velike gladi sredinom devetnaestog veka, kada je odavde u Ameriku zauvek otišlo preko dva miliona Iraca.

Iz luke su na put bez povratka polazili i osuđenici upućeni u kažnjeničke kolonije u Australiji.

I Titaniku je Kouv bio poslednje pristanište pre nego što se otisnuo preko Atlantika; o njegovoj tragediji svedoči muzej na obali, ispred koga je originalni drveni dok preko koga su se ukrcali nesrećni putnici.

U centru mesta je i spomenik tragediji broda Lusitanija, na početku Prvog svetskog rata.

Putnički brod sa dve hiljade putnika potopila je nemačka podmornica blizu grada; spaseno je njih sedam stotina.

Nedaleko od Korka su, okružene lepim parkom, ruševine srednjovekovnog zamka-tvrđave Blarni (Blarney Castle), u kome se nalazi legendarni „kamen rečitosti“.

Na vrhu visoke kule, zadnjeg ostatka zamka, u zid je ugrađen kamen koji, kako se već dugo veruje, daje moć rečitosti, govorništva, laskanja i ubeđivanja… ako se poljubi.

Da bi se taj čin ostvario, treba se popeti strmim, uskim i mračnim stepenicama i opružiti se na leđima iznad ponora od tridesetak metara, da bi se kamen domašio.

Za svaku slučaj, čuvar obavezno drži za noge svakog posetioca koji poljupcem stiče elokventnost.

Legenda kaže da je vlasniku zamka Mekratiju dolazio izaslanik engleske kraljice Elizabete I, da ga ubedi da prihvati njen autoritet.

Svaki put ovaj se, potpomognut kamenom, izgovarao „rečitim potvrdama lojalnosti i slatkorečivim laskanjem kraljici“, na šta je ona primetila: „Taj govori ono što ne misli.“ Da li magija kamena deluje? Ne znam, posmatrao sam ceremonijal iz podnožja.

Original Article

Foto: Isidora Smiljković /Ko kod bake

Godine 1992, zimovala sam sa roditeljima u Bugarskoj. Dok smo doručkovali, dva mlađana Bugarčeta za susednim stolom jela su nešto iz grneta. Posle treće fotokopije narudžbine koju im je konobar doneo, usledilo je: „Molim vas, isto ono što jedu dečaci!“

Tada smo se porodično zaljubili u ovo tradicionalno bugarsko jelo, koje već 28 godina, bar dva puta mesečno, gostuje na mom trpezarijskom stolu.

Mama je recept izvalila na keca, i malo ga modifikovala. Zbog ovoga mi je zamrzivač pun smrznute sveže paprike i paradajza, jer za ovo se moraju imati namirnice u svako doba godine!

Leto je vreme paradajza i paprike, napravite zalihe na vreme, želećete ovo stalno da jedete!

Sastojci:

(za jednu osobu)

• 1 paradajz
• 1 paprika
• 1 čen belog luka
• 100g punomasnog sira (kravlji ili ovčji)
• 1 jaje

Priprema:

Isecite paradajz i papriku na kolutove i poređajte u podmašćeno grne ili tepsiju. Posolite i stavite u hladnu rernu. Uključite rernu na 200 stepeni i nakon 20 minuta izvadite iz rerne, pospite seckanim belim lukom i izdrobljenim sirom. Poklopite posude, vratite u rernu na 10 minuta.

Izvadite, razbijte jaje preko sira, dodajte nekoliko kolutova paprike i vratite otklopljeno u rernu. Jaje treba da ostane rovito, pa je dovoljno da se peče samo nekoliko minuta.

Ukrasite čerijem i bosiljkom.

Recept možete naći na sajtu „Ko kod bake“ Isidore Smiljković i na Instagram profilu @kokodbake

Piše Isidora Smiljković, autorka bloga www.kokodbake.rs

Isidorini recepti osvajaju svojom jednostavnošću i toplim pričama koje prate svako njeno jelo. Njeni recepti će vas nasmejati, podsetiti na neka stara i bezbrižna vremena, a ponekad i rastužiti.

U svakom slučaju ćete se dobro zabaviti prateći njen blog. Kreativnosti joj ne manjka, pa ćete na blogu pronaći i autorske recepte, uglavnom od namirnica koje već imate kod kuće.

Original Article

Dr Sanja Krejović Trivić Foto: Privatna arhiva

Poremećaji glasa su sve aktuelniji u modernom svetu. Tek kada ostanemo bez dobrog glasa postajemo svesni značaja koji glas ima za kvalitet života. Na glas utiče sve što se dešava sa našim organizmom, na fizičkom i psihičkom nivou – kaže za Danas.rs docentkinja dr Sanja Krejović Trivić, specijalista otorinolaringologije i subspecijalista fonijatrije sa Klinike za ORL KC Srbije.

Osnovna dijagnoza zbog koje se pacijenti upućuju na fonijatrijski pregled je promuklost.

– Neki pacijenti su upućeni na pregled kod fonijatra a da nisu ni svesni da imaju problem sa svojim glasom. Promuklost može biti posledica preterane upotrebe glasa, nepravilne upotrebe glasa i zloupotrebe glasa. Najčešće je uzrokovana hroničnim zapaljenskim promenama koje nastaju u grkljanu zbog pušenja što može dovesti do nastanka najozbiljnije bolesti – karcinoma larinksa. Problemi sa glasom mogu nastati i zbog nekih promena na glasnicama kao što su polipi, pevački čvorići, otoci, ciste, tumori… – objašnjava naša sagovornica.

Doktokra naglašava da do gubitka glasa može doći i posle nekih stresnih situacija, kada fonijatar može pacijentu da „vrati“ glas.

– Neke neurološke bolesti dovode do poremećaja glasa i govora. Posle operacija grkljana, štitne žlezde, karotida i pluća može doći do problema sa glasom, disanjem i gutanjem – navodi docentkinja dr Krejović Trivić.

Pravilna upotreba glasa je, smatra ona, krucijalna za zdrav glas. Ističe da su glasnice „najsavršeniji instrument ali ih treba pravilno negovati“.

– Prevencija je uvek najbolja terapija. Savetujemo pacijente da ne puše i vode računa o zdravom stilu života. Faktori koji mogu uticati na glas su zloupotreba glasa ali i loši mikroklimatski uslovi, alergijske manifestacije, gorušica, kašalj, oštećenje sluha (za dobar glas je potreban dobar sluh). Vokalni profesionalci treba da dolaze i na preventivne pregled kod fonijatra od početka karijere, a ne samo kada imaju problem sa glasom – kaže dr Krejović Trivić.

Boja glasa otkriva poremećaj

Na pitanje da li po boji glasa unapred možemo da znamo da li smo više izloženi nekom riziku ili ne, doktorka Krejović Trivić ističe da iskusan fonijatar može upravo na osnovu boje glasa da pretpostavi o kom poremećaju se radi, ali da je potrebna i adekvatna dijagnostika.

– Promuklost je najčešče prvi simptom maligne bolesti, te se zato insistira na ranom otkrivanju karcinoma larinksa, sa devizom da svaka promuklost koja traje duže od dve nedelje zahteva pregled otorinolaringologa, a ukoliko su vokalni profesionalci u pitanju neophodan je pregled fonijatra – naglašava doktorka.

Fonijatrijski pregled obuhvata kompletan ORL (otorinolaringološki) pregled uva, nosa i grla. Poseban deo pregleda je endoskopski pregled grkljana koji se zove Endovideolaringostroboskopija, a omogućava da lekari vide vibracije glasnica koje stvaraju glas, i da otkriju karcinom larinksa u samom početnom stadijumu.

Nakon toga sledi kompjuterska analiza glasa i govora, pa u zavisnosti od dijagnoze fonijatrijska rehabilitacija ili fonohirurška intervencija.

Inače, fonijatrija je moderna grana medicine koja se bavi prevencijom, dijagnostikom i lečenjem poremećaja glasa i govora. Nastala je iz otorinolaringologije kao uža specijalizacija koja se posebno bavi poremećajima komunikacije.

– Gubitak glasa kao najsavršenijeg vida komunikacije, predstavlja pravi hendikep za sve ljude, a naročito za vokalne profesionalce. Kvalitet glasa značajno utiče na kvalitet života, a to se tek shvati kada se ostane bez dobrog glasa. Dobra vest je što fonijatri uglavnom mogu da „poprave“ glas – ističe naša sagovornica.

Međutim, u Srbiji radi tek nekoliko fonijatra, a u čitavom svetu par stotina fonijatara i fonohirurga.

Dr Krejović Trivić ocenjuje da je to veoma mali broj u odnosu na populaciju koja beleži sve učestalije poremećaje sa glasom.

– Lekar treba da bude specijalista otorinolaringologije sa iskustvom da bi završio i užu specijalizaciju fonijatrije. Fonijatrija ima svoje specifičnosti jer zahteva holistički pristup pacijentu, potrebno je biti i dobar psiholog, a značajno je i muzičko obrazovanje, jer na osnovu boje glasa možemo da prepoznamo o kom se poremećaju glasa radi. Fonijatar treba pre svega da otkrije uzrok problema sa glasom pacijenta da bi se odlučio za adekvatnu terpiju: fonorehabilitaciju ili fonohiruršku intervenciju – zaključuje doktorka, koja je i članica Udruženja fonijatra Srbije.

Glas iz stomaka

Fonijatrijski tretman počinje preoperativno i rehabilitacija pacijenata se nastavlja posle operacije grkljana. Fonorehabilitacija podrazumeva vežbe disanja i produkcije glasa, kao i psihološku obradu pacijenta.

– Ukoliko je potrebno predlažemo inhalacionu terapiju, lečimo infekcije, alergije, refluksnu bolest (gorušicu) i kašalj. Pacijenti kojima je zbog karcinoma grkljana učinjena operacija larinksa (laringektomisani pacijenti), iako više nemaju vokalni aparat, mogu naučiti ezofagusni glas i govor (kako oni kažu glas iz stomaka) – navodi dr Krejović Trivić.

Posledice korone na govorni aparat

– Pacijenti koji imaju problem sa glasom posle kovid infekcije najčešće dolaze kod fonijatra zbog posledica kašlja ili intubacije, ali i stresne situacije. Adekvatnim tretmanom možemo sanirati ove sekvele – navodi dr Krejović Trivić.

Fonijatrijski pacijenti svih uzrasta

Fonijatrijski pacijenti su svi oni koji imaju problem sa glasom, a nekada i sa disanjem i gutanjem, od dece pa do najstarijih. Pre svega, to su vokalni profesionalci kojima je glas sredstvo za rad: glumci, pevači, profesori, novinari, menadžeri…

– Glas se menja od rođenja pa do starosti. U pubertetu je karakteristična mutacija glasa koja je izraženija kod dečaka, ali je prolaze i devojčice. Deca su često promukla zbog preterane vike. Pušači imaju najozbiljnije probleme sa glasom. Kod starijih ljudi prirodno dolazi do slabljenja glasa i sluha – objašnjava doktorka Krejović Trivić.

Original Article

Foto: Pixabay/Foto-Rabe

Švajcarska kompanija Climeworks je razvila vodeću tehnologiju za direktno uklanjanje ugljen-dioksida iz vazduha.

Iako vam se možda u ovom trenutku klimatska kriza ne čini tako dramatično, posledice globalnog zagrevanja postaju sve više vidljive i osetne, bilo da su to požari, suše, poplave, ekstremne oluje ili, na primer, negativan uticaj na zdravlje ljudi i njihovu opštu dobrobit.

Da ove posledice ne bi postale još ekstremnije i učestalije, neophodno je ispuniti ciljeve postavljene Pariskim sporazumom.

Međutim, naučnici se slažu da to više nije moguće izvesti samo pukim prekidom emisija gasova sa efektom staklene bašte, već je neophodno i da uklonimo određenu količinu ugljen-dioksida iz atmosfere, piše Milica Simonović za portal Klima101.rs.

Među različitim pristupima za smanjenje atmosferske koncentracije ugljen-diokisda jeste i njegovo direktno hvatanje iz vazduha (Direct Air Capture).

Kada se ugljen-dioksid ukloni iz vazduha, posle toga se obično ili ponovo iskoristi, na primer u prerađivanju hrane, ili trajno uskladišti u dubokim geološkim formacijama, čime se zapravo postiže ugljenična negativnost, jer se više ovog gasa sa efektom staklene bašte trajno uklanja iz atmosfere nego što se u nju emituje.

Švajcarski Climeworks je jedna od kompanija koje razvijaju ovakvu tehnologiju, a ima za cilj da sa svojim najnovijim postrojenjem na Islandu, koje nosi naziv Orca, uklanja na godišnjem nivou 4000 tona ugljen-dioksida iz atmosfere.

Poređenja radi, toliku količinu ugljen-dioksida iz atmosfere na godišnjem nivou „izvuče” šuma površine oko 18 km2. Ovakav ulov učinio bi Orku najvećim postrojenjem na svetu sa pozitivnim uticajem na klimu do sada. Planirano je da Orka počne sa radom tokom 2021. godine.

Kako uhvatiti ugljen-dioksid?

Climeworks direktno hvata ugljen-dioksid pomoću modularnih sakupljača, koji mogu da se povezuju i izgrade postrojenje bilo koje veličine. Ovi sakupljači selektivno hvataju ugljen-dioksid u dva koraka.

Prvo, vazduh se uvlači u sakupljač pomoću ventilatora. Nakon toga se ugljen-dioksid sakuplja na površini visoko selektivnog filtera koji se nalazi unutar sakupljača.

Drugo, kada se se filter napuni ugljen-dioksidom, sakupljač se zatvara. Potom, temperatura u sakupljaču se povećava na 80 do 100 °C, čime se oslobađa sa filtera i sakuplja prečišćen ugljen-dioksid visoke koncentracije. Jedan sakupljač može da uhvati oko 50 tona ugljen-dioksida tokom godine.

Sva Climeworks postrojenja za direktno hvatanje ugljen-dioksida iz vazduha napajaju se energijom iz obnovljivih izvora ili dobijenom tokom tretiranja otpada. Na svakih 100 tona ugljen-dioksida uhvaćenog iz vazduha, najmanje 90 tona se trajno uklanja, dok se 10 tona reemituje u atmosferu.

Šta se radi sa uhvaćenim ugljen-dioksidom?

Ovako izolovan ugljen-dioksid iz atmosfere se sada može reciklirati i iskoristiti kao sirovina, na primer za proizvodnju gaziranih pića ili proizvodnju obnovljivih sintetičkih goriva.

Pored reciklaže, izolovani ugljen-dioksid može se i trajno ukloniti iz atmosfere, geološkim skladištenjem. Climeworks je u tu svrhu udružio snage sa islandskom kompanijom Carbfix. Carbfix obezbeđuje prirodno i trajno skladištenje pretvaranjem ugljen-dioksida u kamen, proces za koji je potrebno manje od dve godine.

Dakle, Climeworks hvata ugljen-dioksid iz atmosfere, a onda ga Carbfix pomeša sa vodom i pomoću pumpi šalje duboko ispod zemljine površine.

Procesom prirodne mineralizacije, ugljen-dioksid reaguje sa bazaltnim stenama i pretvara se u kamen za nekoliko godina. Ovim pristupom, ugljen-dioksid se uklonio iz atmosfere i vratio u zemlju, trajno i na bezbedan način.

Zašto je neophodno uklanjanje ugljen-dioksida iz atmosfere?

Više različitih naučnih studija i ispitivanja ukazuje da je, pored prestanka emitovanja gasova sa efektom staklene bašte u atmosferu, neophodno i da iz nje uklonimo deo ugljen-dioksida koji smo do sada emitovali, ukoliko želimo da postignemo ciljeve predviđene Pariskim sporazumom.

Klimatski modeli koji su trenutno u upotrebi predviđaju da dekarbonizacija neće moći da se sprovede dovoljno brzo, te da će do sredine ovog veka biti nužno uklanjanje oko 10 milijardi tona ugljen-dioksida iz atmosfere svake godine kako temperatura ne bi porasla za više od 1,5 °C do kraja ovog veka. Za sada, svet nema ove kapacitete, ali razvijanjem tehnologija kao što je direktno hvatanje iz atmosfere u sprezi sa geološkim skladištenjem, šanse postoje.

Da bi se pratilo koliko još ugljen-dioksida sme da se emituje u atmosferu, a da se pri tom ne prekorače klimatski ciljevi postavljeni Pariskim sporazumom, uveden je pojam budžet ugljenika. Uzevši u obzir do sada emitovane količine ugljen-dioksida, procenjuje se da svetu preostalo osam odsto budžeta ugljenika, koji bi trenutnim tempom emisija mogao da se iscrpi za narednih deset godina.

Budžet ugljenika nam govori koliko tačno ugljen-dioksida može da se emituje u atmosferu i koliko mora da se ukloni. Ukoliko se prekorače emisije ugljen-dioksida iznad procenjenog budžeta, srednja globalna temperatura porašće za više od 1,5 °C do kraja 2100.

Budući da se budžet skoro napunio i da vremena nema mnogo, veoma je važno što pre ukloniti ugljen-dioksid iz atmosfere. Dva bazična pristupa jesu rešenja zasnovana na prirodi i ugljenično negativne tehnologije.

Tekst u celosti čitajte na portalu Klima101.rs.

Original Article

Foto: Wikipedia.org/ K Reichert

Neki tvrde da je Portugalija ostrvo, do nje ne možete stići dok ne okvasite noge, i da su prave bajke sve one priče o prašnjavim pograničnim putevima za Španiju.

Neki tvrde da je Portugalija ostrvo, do nje ne možete stići dok ne okvasite noge, i da su prave bajke sve one priče o prašnjavim pograničnim putevima za Španiju.

Na meteorološkoj karti španske televizije Portugalija je obojena plavo, gotovo kao okean, kao da se ne radi o zemlji.

I doista: lebdim preko najtišeg auto-puta s četiri trake koji sam ikada video, ni jednog jedinog auta nema na vidiku sve do horizonta, plovim preko planina.

Dve iberijske zemlje žive leđima okrenute jedna drugoj. U Lisabonu sam, prvi put posle Odese, čuo da ljudi žele da odu „u Evropu“.

Trajektom preko reke Težo večernja špica se seli na drugu stranu. Vožnja traje 20 minuta, a za to vreme na gornjoj palubi sedi 200 ljudi, izmorenih od posla: činovnici, službenice, radnici, medicinske sestre, siromašni, bogati, mladi, stari, beli, crni, svi s torbama u krilu i s pogledom u beskraj.

Nad rekom se crveni nebo od večernjeg sunca. Vidim obrise veličanstvenog visećeg mosta, brodove u izmaglici, u daljini okean.

Među putnicima vlada mukla tišina, ali elektronski zvuci se šire kao da se radi o ptičjem kavezu.

Crni poslovni čovek upisuje nešto u svoj mobilni telefon, dečak s bejzbolskom kapom bori se sa igricom koju drži u ruci, mala crnkinja preko puta mene sluša diskmen, njena prelepa majka sanjalački gleda u vodu.

S gornje palube Lisabon izgleda skoro američki. Nigde u Evropi nisam video da se prisustvo trećeg sveta toliko podrazumeva kao ovde. Retornados, taj talas povratnika iz bivših kolonija Portugalci su prihvatili sa umornom tolerancijom već ionako siromašne porodice.

I većina ih se snašla ovde, čak i oni koji nisu beli. Sada, posle više od dve decenije postali su sastavni deo Lisabona, kao da su već deset generacija živeli ovde, ponosni i samouvereni, jer ako išta pogoduje integraciji, onda je to solidarnost među siromašnima.

Na obali se mnoštvo odmah razmilelo, žureći prema autobusima i automobilima.

U sutonu se ocrtavaju veliki oblaci dima iznad kioska s pečenim kestenima.

Te večeri sam s jednim lisabonskim prijateljem večerao u krcatom mirišljavom restoranu. „Još uvek vučemo za sobom nasleđe naše izolacije“, tako je mislio. „Španija je nekako i učestvovala u evropskoj avanturi, prihvatila je američku pomoć, pedesetih godina počela s modernizacijom. Ali Portugalija se pod rukovodstvom Salazara od svega toga potpuno odvratila. Poljoprivreda je bila skoro srednjovekovna, ovde se sve vrtelo oko kolonija. Kada su se kolonije pobunile, istovremeno je to značilo i propast portugalske ekonomije.“

Naveo je brojke: još uvek je 15% Portugalaca nepismeno, u nekim selima čak i 40%; poljoprivreda se, od otvaranja granica EU, potpuno srozala; na selima je životni standard na polovini od evropskog proseka; sela se i dalje napuštaju; skoro svaka treća porodica živi ispod granice siromaštva.

Iz knjige „U Evropi – Putovanje kroz dvadeseti vek“, s holandskog prevele Ivana Šćepanović i Olivera Wieringa, izdavač: Heliks.

Original Article