Foto: Privatna arhiva
Rad Nenada Blagojevića, novinara i urednika magazina „Lisa“ nedavno je obeležilo priznanje „Gordan Ranitović“, nagrada za istraživačko novinarstvo, koja mu je dodeljena u okviru tradicionalne dodele nagrada „Poslovni čovek godine“ u organizaciji „Kluba privrednih novinara“.
Novinar koji je fokus rada usmerio na pozitivne događaje, ljude i pojave, svakodnevno otkriva nove životne radosti, a u intervjuu za Naxi portal govori o pomenutoj nagradi, priči koja je ostavila najjači utisak na njega, sa kakvim izazovima se suočava novinar današnjice, ali i da je parola kojom se vodi kroz život: „Uvek više daj, manje očekuj“.
Kada nakon zalaganja i rada usledi uspeh koji je krunisan nagradom, čovek se obično oseća ispunjenim. Kako ste Vi doživeli nagradu „Gordan Ranitović“?
– Umesto ponavljanja fraza „da je nisam očekivao“ i „da sam se iznenadio kada su mi javili“ (a što je, koliko god stereotipno izgledalo, bilo baš tako) reći ću da mi ova nagrada znači jer nosi ime novinara za kojeg kažu da je bio veliki vizionar i da je svoje brojne plemenite ideje radom i uz dobru energiju sprovodio u delo, kao i da mi je dala dodatni podstrek da nastavim da putujem našom lepom Srbijom i da pišem o vrednim i talentovanim ljudima. Nagrade prijaju jer pokazuju da je neko pratio vaš rad i da ste dobro obavili svoj posao, ali ne treba da budu jedini cilj novinaru.
Istraživačko novinarstvo svrstava se kako u najzahtevnije, tako i najopasnije oblike novinarstva. Koliko Vas ispunjava ovakav način rada?
– U potragu za zanimljivim pričama po Srbiji i Republici Srpskoj idem autobusom ili vozom, pa to u startu donosi jednu vrstu neizvesnosti i adrenalina ali mi i omogućava da u prevozu spontano nađem nove ideje. Ne pravim grandiozne planove, već imam dogovor sa dva ili tri sagovornika, a ostalo prepuštam intuiciji. Kada idem u neki grad, varošicu ili selo, volim da ostanem dan-dva kako bih, osim razgovora za novine, osetio duh mesta, popio kafu u kafiću, video kako ljudi žive. Recimo, u poslastičarnici u Sjenici saznao sam za zanimljive ljude u Prijepolju, gde ću uskoro ići, u okolini Despotovca sagovornik me je odvezao do Kamenova u kojem živi porodica u kojoj su svi u svetu džipova, a u Novom Pazaru sam se slučajno sreo sa našim poznatim mađioničarem koji je tamo bio na kratkom odmoru. Za najmlađu profesorku u Matematičkoj gimnaziji čuo sam od njenog učenika koji je sedeo do mene u autobusu od Beograda do Krepoljina, a o srpskom kuvaru u Azerbejdžanu pričala mi je drugarica sa kojom sam tamo putovao. Priče se nadovezuju i to me neverovatno ispunjava. Naravno da se dešava da iskrsnu i neprevidive situacije, da nekad ostanem bez prevoza ili smeštaja, što je i normalno u radu sa ljudima i na terenu, ali ja nekako o tome malo pričam jer smatram da to ide u „rok službe“ i da je sastavni deo posla. Najsrećniji sam kad su tekstom zadovoljni i sagovornici i ja, a posebno kada, recimo, mlada porodica sa sela dobije nove turiste zahvaljujući mom tekstu i prilogu kolega sa televizije koji su se javili i snimili ih posle članka u Lisi. Tada misija širenja energije i lepih vesti dobija pravi smisao.
Iako se poimanje istraživačkog novinarstva kod većine prevashodno vezuje za političke i teme vezane za korupciju, Vi ste svojim radom dokazali da ima mesta za objavljivanje i istraživanje optimističkih tema koji pokazuju onu lepšu životnu stranu medalje. Koliko Vas je rad na takvim temama oplemenio?
– Neke od parola kojima se vodim kroz život, a samim tim i kroz posao su „uvek više daj, manje očekuj“, „da bi nešto dobio, moraš da daš“, „lepa reč i gvozdena vrata otvara“, „gramziv na kraju sam sebe pojede“. I stvarno je tako. Posmatrajući statuse svojih fejsbuk prijatelja vidim da mnogi stavljaju akcenat na komentarisanje tuđih uspeha i neuspeha, nažalost češće ovog drugog, a da se ne zapitaju koji je njihov doprinos ovom našem društvu. Nije lako živeti i zaraditi u Srbiji, ali to nije razlog da se prepustimo negativnim vestima i „hejtovanju“. Optimistične priče su svuda oko nas i takvih ljudi ima u izobilju, samo što oni nisu bučni i nema ih mnogo u medijima. Zbog toga volim da pronađem te tihe, ali kvalitetne osobe i da ih predstavim čitaocima onako kako oni to zaslužuju. Oni me oplemenjuju.
Da li postoji priča koja je na Vas ostavila poseban utisak i zašto?
– Godišnje napišem oko 100 priča, ali mi je posebno draga priča o Aleksandru Andrejiću i Kori Pen, Srbinu i Engleskinji koji su se upoznali na moru 1989. godine kao tinejdžeri i koje je sudbina posle dve decenije ponovo spojila. Sada su u braku i žive u Engleskoj. Njihova priča govori o tome da ni za šta nikad nije kasno – oni su bili „pravi ljudi u pogrešno vreme“, a to „pravo vreme“ na kraju svake lepe priče moralo da dođe.
Od priča iz inostranstva izdvojio bih tekst o Ocu Sergiosu, pravoslavnom svešteniku sa Sejšela koji je tamo osamdesetih godina iz Sarajeva otišao kao radnik Jat- a sa suprugom i ćerkom, gde su zbog ratnih dešavanja ostali više od dve decenije. Poslednjih nekoliko godina je sveštenik koji u svojoj kući na ostrvu Mahe ima privremenu dok ne bude počela gradnja prave crkve. Nikad neću zaboraviti tu nedelju ujutru na Sejšelima kada sam bio na liturgiji koja se inače izvodi na engleskom, a tada je zbog gosta iz Srbije bila na srpskom jeziku.
Kada pogledamo današnju medijsku sliku u zemlji, suočavamo se sa činjenicom da je jako malo prostora ostavljeno za teme koje pokazuju prave vrednosti naspram obilatog komercijalnog sadržaja kojim dominiraju stereotipi i šund. Da li vaša odluka da se bavite ovim prvim proizilazi iz ličih afiniteta, profesionalne odgovornosti ili nekog trećeg razloga? Zašto ste se odlučili da baš te teme budu izbor vašeg istraživanja?
– Neki će reći da su moja shvatanja i pogledi na život previše bajkoviti, ali ja najskrenije verujem u to da zadatak novinara, u ovoj oblasti u kojoj radim, jeste da čitaocima autentično predstavi ono što oni nisu u mogućnosti da vide i da saznaju i da im putem papira i reči prenese dozu optimizma i to na konkretnim primerima. Moja lična misija je da pokažem čitaocima da nije sve propalo čak i kada ostanu bez posla i da postoje ljudi koji su hobi uspešno pretvorili u privatni biznis, da nije neophodno otići u Pariz da biste se lepo proveli, već da se za malo novca možete odmoriti u nekom finom domaćinstvu u našoj zemlji, da vozom za nekoliko stotina dinara možete stići u razne delove Srbije umesto da punite rezervoar i date na benzin deset ili dvadeset puta više novca. Jednom rečju, da treba verovati u život i u sebe, da dobrih ljudi ima na svakom koraku, da život čine male stvari i da dobro mora da pobedi.
Kako procenjujete da je jedna priča vredna istraživanja i objavljivanja?
– Najvažnije mi je da su to ljudi koji su svojim idejama, upornošću i radom napravili uspeh, mladi koji su odlučili da se presele na selo i da se bave seoskim turizmom ili nekim drugim biznisom, kreativci koji stvaraju neobične rukotvorine, mešoviti parovi i njihove romantične sudbine, odnosno svi oni ljudi koji su verovali u sebe na putu do ostvarivanja plemenitih ciljeva i to pre svega na osnovu svog talenta, obrazovanja i rada, a ne preko „veza i vezica“.
