Facebook Twitter
понедељак, мај 5, 2025
Facebook Twitter
Blog Stranica 1956

Hrana koju imunološki sistem

Imunološki sistem nije iskljucivo ukljucen u borbu protiv razlicitih bakterija, virusa, patogena, on biva aktiviran i kada konzumiramo hranu na koju smo alergicni ili koju ne podnosimo.

Reakcije na alergene u hrani mogu biti brze, anafilakticke reakcije, ili odgodjene reakcije poput osipa, migrena, slabosti, bolova u misicima… Namirnice koje najcesce izazivaju alergijske reakcije su kikiriki, kravlje mleko, soja, ali svaka osoba je jedinstvena u svojim intolerancijama i alergijama.

Procesirane namirnice te namirnice koje imaju vece kolicine pesticida ili konzervansa mogu takoder biti problematicne za imunoloski sistem. Toksicni metali, naprimer kadmij, olovo i živa, imaju imunosupresivno delovanje.

Najranija istrazivanja vezana uz ishranu i imunoloski sistem bila su fokusirana na malnutriciju (pothranjenost). Od pre je poznato da su pothranjena deca izlozenija riziku razlicitih, ponekad i po život opasnih, infekcija. Protein-energetska malnutricija negativno utice na gotovo sve komponente imunoloskog sistema.

Sadasnja istraživanja usmerena su na proucavanje pojedinih nutrijenata, njihovog deficita i suplementacije na funkciju imunoloskog sistema razlicitih dobnih skupina, osoba razlicitog socioekonomskog statusa te osoba s razlicitim bolestima i specificnim stanjima.

Vase lice moze dugo ostati mlado

Jabuka – Pomaže odstranjivanju toksicnih materija iz organizma i obogacuje ga brojnim vitaminima i narocito kvarcetinom.

Šargarepa – Povrce bogato betakarotenom koji štiti kožu od štetnih suncevih zraka (naucnici tvrde da dve velike šargarepe dnevno imaju moc zaštite koji odgovara jacini zaštitnog faktora 2-4)

Jagode – Voce bogato vitaminom C koji izmedu ostalog pomaže izgradnji kolagena. Jagode, takode sardže elaginsku kiselinu, nezamenjivu u borbi protiv raka i u borbi za ocuvanje DNK (smatra se da bore nastaju kao posledica oštecenja DNK)

Crveni biber – Sadrži puno vitamina C (i do dva puta više od pomprandže) koji pomaze stvaranje kolagena odgovornog za zategnutost i cvrstinu kože.

Grozdje – Crveno i crno grožde sadrži antioksidante koji jacaju kapilare,štite od bolnih nožnih vena i pomažu izgradnju kolagena.

Crni luk – Jedan od najbogatijih izvora flvonoida, ukljucujuci i kvercetin, koji ima protivupalno i antihistaminsko dejstvo.

Riba – Ribe poput tunjevine,lososa i bakalara sadrže omega-3 nezasicene masne kiseline, koje su najbolji prijatelj suvoj koži. Takode znatno ublažavaju problem psorijaze i pomeraju vreme pojave prvih bora. Konzervisana riba jednako je dobra kao isveža.

Maslinovo ulje – Izuzetno zdrava namirnica koja ce u kombinaciji sa povrcem bar za trecinu smanjiti pojavu bora na vašem licu. Najbolje je ono maslinovo ulje koje je dobijeno prvim cedenjem hladnim postupkom (pri kupovini potražite tej podatak na deklaraciji)

Školjke – Sadrže cink pa su pravi izvor lepote, jer cink ucestvuje u oporavku i obnovi celija kože. (preporucuju se onima koji imaju problematicnu kožu-akne i druge upalne procese na koži)

Suve sljive – One sadrže materije koje uništavaju slobodne radikale u krvi. A sto je manje slobodnih radikala, manja je i mogucnost da vaše lice poprimi izgled suve šljive.

UKOLIKO u vašu ishranu unesete dovoljne kolicine ovih namirnica, ostavite cigarete i izbegavate da na lice stavljate kreme izrazito hemijskog sastava i one sa previsokim zaštitnim faktorom, budite uvereni da ce vaše lice dugo zadržati svež, mladalacki izgled.

MASKA ZA SUVU KOŽU

Dobro umutite jedni celo jaje, i masku nanesite na lice. kada se osuši ostavite da deluje još 10 minuta. Zatim lice operite hladnom vodom i namažite bademovim ili maslinovim uljem.

PILING ZA MASNU KOŽU

Pomešajte dve kašicice naribane limunove kore, dve kašicice kukuruznog brašna, šest kašicica mlevenih badema i dve do tri kašicice vode. Masku nanesite na lice i nežno masirajte kružnim pokretima nekoliko minuta. Isperite mlakom vodom, obrišite lice mekim peškirom i i utrljajte hidrantnu kremu.

MASKA ZA MASNU I KOMBINOVANU KOŽU

Kašicicu svežeg kvasca pomešajte s dve kašike listova metvice, omekšanih u vodi, i dve kašicice neke kreme sa neutralnim ph faktorom. Nanesite na lice i pustite da odstoji petnćstak minuta, a zatim lice umijte mlakom vodom. Nakon toga nanesite kremu koju redovno koristite.

MASKA OD MEDA

Nekoliko kašika meda otopite na pari, i izmešajte sa kašikom limunovog soka. Mešajte par minuta, da se prohladi. Nanesite na lice i držite 10-15 minuta. Lice isperite hladnom vodom.

Pomoc oboleloj jetri

Stanje jetre zavisi direktno od ishrane. Neke osobe pate od isuficijencije pa celog zivota treba da paze da nicim ne opterecuju jetru. Oni koji iznenada obole, moraju odmah da pocnu sa dijetom.

Dok su masnoce, umaci, przeno meso i riba, kolaci, alkohol zakleti neprijatelji jetre, sveze povrce i voce najcesce na nju deluju blagotvorno pa lecenje treba poceti pomocu njih.

Neke vrste povrca ipak je bolje izbegavati: zeleni i crveni kupus, repu, spanac i krastavce a od voca banane, marelice i sljive.Neke osobe tesko podnose sve sto je sirovo pa je bolje da jedu kompote, corbe i kuvano povrce.

Od lekovitog bilja pravi lek za preosetljivu ili bolesnu jetru su maslacak i articoke. Maslacak i articoke se mogu davati bolesniku sirove ili kuvane a za preporuku je da se koriste svi delovi biljke.

Na jetru cudotvorno deluju sargarepa, sve vrste zelene salate, potocarka, paradajz i masline.

Zucnom bolesnicima Mesaze preporucuje da svakog jutra na prazan zeludac popiju jednu kasiku maslinovog ulja kome se moze dodati par kapi soka od limuna zbog ukusa.Maslinovo ulje podstice lenju jetru da izlucuje zuc.

Osim limuna i drugo kiselo voce pospesuje rad jetre…pomorandze, mandarine i grejpfrut.

U akutnim fazama bolesti Mesaze preporucuje strogu dijetu dok je kasnije dopusteno pomalo jesti krto meso, belu ribu i mlecne proizvode od obranog mleka. Treba izbegavati kafu, alkohol i gazirana pica.

Ako nemate listove articoke i maslacak uspesno ce ih zameniti cajevi od zalfije, ruzmarina i nane.
U kuci treba uvek da imate zalihe ovog lekovitog bilja od kojih treba napraviti caj pri najmanjem znaku za uzbunu a takodje i preventivno.
Skuvajte u 1l vode po prstovet zalfijinog cveta, korena rabarbare, bedrenike (cela biljka), maslacka i kicice, potrebno je popiti cetiri solje ovog caja dnevno. Ako ih nemate sve svaka pojedinacno zamenjuje sve ostale.

Ako vas iznenada spopadnu bolovi u predelu jetre moci cete ih ublaziti tako sto na bolno mesto stavite tople obloge koji su delotvorniji ako ih umocite u caj od gore navedenih biljaka.

Buduci da i psihicki uzroci mogu izazvati jetrene krize potrebno je voditi uredan zivot pazeci na odmor i miran san, pravilnim rasporedom radnog vremena i odmora, kretanjem na cistom vazduhu i redovnim obrocima.

Biljke koje pomazu mrsavljenje

Biljke na razne nacine mogu suzbijati gojaznost.

Ovde se navode prema glavnim osobinama i glavnom dejstvu. Neke biljke imaju raznoliko dejstvo. Pri tome su najvažniji upornost i strpljenje .

Saveti:

za smanjeno uzimanje hrane: plavi patlidžan

za obuzdavanje apetita: lekoviti odoljen

za niskokaloricnu dijetu: celer, trešnje ili višnje, motovilka, jabuke, grožde

za stimulisanje razmene materija i lucenje unutrašnjih žlezda: slatki mehuroviti okrek, leskovina, obicni bracic

za opuštanje grca i umirenje: obicni virak, beli glog

za bolje lucenje žuci: artišoke, maslacak

za procišcavanje krvi: bela breza, limun, obicna dimnjaca, crvena ribizla, obicni tetrljan

za mokrenje: obicni petrovac, crna ribizla, višnja, divlja mirodija, jasen, kukuruz, trešnja, maslina, jabuka, paškanat

za cišcenje: pasjakovina, obicno irsko seno, divlji slez, beli luk

za jacanje vena: divlji kesten, leskovina, crvena vinova loza

kod stroge dijete za cišcenje krvi: trešnja, jabuka, grožde

Biljke i ishrana u slucaju gojaznosti (da biste ublažili osecaj
gladi pojedite pre obroka jednu jabuku):

Kao predjelo:

plavi patlidžan, on sadrži malo kalorija, celer, pošto puni somak, motovilka
žele od irskog lišaja: 50 g obicnog irskog lišaja na 1 litar vode, 1 supena kašika
paškanat pospešuje mokrenje

Tokom jedne terapije: sok od trešnje: 1 kg trešanja sadrži oko 500 kalorija

sok od jabuka: 1kg ili 1 litar sadrži oko 500 kalorija

sok od grožda: 1 litar dnevno iznosi 900 kalorija

Ovakva desetodnevna dijeta smanjuje težinu. Ove kalorije treba dodati i kalorijama ostalih životnih namirnica, tako da dnevna kolicina ne prelazi 1000 kalorija. Dijete sa 800 ili cak sa samo 600 kalorija mora prepisati i kontrolisati lekar, a u nekim slucajevima može biti neophodan i boravak u bolnici.
Svakodnevno po 3 šolje:

caj od artišoka: 20 g svežih listova na 1 litar vrele vode

caj od bele breze: 30 g listova na 1 litar vrele vode, ostaviti da odstoji 10 minuta, dodati na vrh noža sode bikarbone

caj od crne ribizle: 50 g listova na 1 litar vrele vode, ostaviti da odstoji 10 minuta

caj od divlje mirodije: 30 g korena na 1 litar vrele vode, ostaviti da odstoji 10 minuta

caj od jasena: 40 g listova na 1 litar vrele vode, ostaviti da odstoji 10 minuta

caj od kukuruza: 40 g kukuruzovog zrna na 1 litar vode, kuvati 10 minuta

caj od divljeg kestena: 40 g kore na 1 litar vode, kuvati 5 minuta, pa ostaviti da odstoji 5 minuta

caj od trešnjinih peteljki: 30 g na 1 litar vode, kuvati 10 minuta

caj od maslacka: 80 g korena na 1 litar vode, kuvati 5 minuta pa procediti

caj od belog luka: 100 g na 1 litar vode, kuvati 15 minuta, po 1 šolja na 10 minuta pre svakog obroka

Zašto jedemo i kad nismo gladni?

Naucnici su u poslednjih nekoliko godina došli do mnogih otkrica kada je rec o tome što utice na apetit. Takva istraživanja mogu objasniti rat izmedu moždanih impulsa u blagdansko vrijeme.

U vreme praznika ce vaš mozak sigurno zbunjivati proturjecne poruke: vi biste najradije odbili hranu, a okolina ce vas i dalje nuditi. Živac koji povezuje želudac i mozak ustrajace na odbijanju hrane, ali vaša ce usta mozgu slati signale da žele još.

I na kraju ce mozak pokleknuti i jednostavno zapovediti ustima da kažu: Cokoladna torta? Mmmm, to ne mogu odbiti.

Organizacija praznicnih ruckova sama je po sebi komplikovana ali ni približno kao odluka koju vaš organizam mora doneti kada je rec o tome koliku kolicinu ponudene hrane konzumirati.

Naucnici su u poslednjih nekoliko godina došli do mnogih novih otkrica kada je rec o tome šta utice na apetit. Takva istraživanja mogu objasniti rat izmedu moždanih impulsa u vreme praznika.

Vaša potreba za hranom je profinjena interakcija izmedu psihickih signala, bioloških signala i okoline, izjavila je profesoka nutricionizma na državnom Sveucilištu Penn Barbara Rolls, dodajuci kako sve pocinje puno pre praznika.

Svi mi, naravno, moramo jesti, ali kada jedete vecu kolicinu hrane nego što vam je potrebno, debljate se. Zato telo ima regulacioni sistem koji vodi racuna o tome koliko masnoce sme primiti.

Naucnici su do danas otkrili dva hormona: insulin, koji snizava koncentraciju glukoze u krvi, i leptin, otkriven 1994. Oba hormona uticu na osetljivost mozga na signale što ih telo šalje o sitosti, izjavio je dr. Michćl Schwartz sa Sveucilišta Washington u Seattleu.

Ako ste u telo uneli više masti, razina spomenutih hormona se povecava, pa je mozgu u tom slucaju lakše ‘cuti’ signal organizma da prestane jesti, zbog cega jede manje, misli Schwartz.

Ako je osoba pothranjena, nizak nivo ima suprotan ucinak. Nažalost, kod vecine ovaj sistem funkcionira bolje kada mora sprijeciti gubitak težine, a ne povecanje.

U prirodi su baš zato životinje sklone povecanju težine nagradene preživljavanjem, a one sklone gubitku uginu.

No naucnici su otkrili još nešto. Glad je cesto prouzrokovana psihološkim signalima, a ne biološkim.

Kada sednete za sto, ne cinite to jer vam je nizak nivo šecera u krvi ili jer je nivo nekog hormona u vašem telu visok ili nizak, objašnjava dr. Woods, direktor Centra za istraživanje pretilosti pri Sveucilištu u Cincinnatiju.

U odredenom trenutku to vam jednostavno odgovara – imate pauzu ili je doba dana kada mislimo da bismo morali nešto pojesti.

Obilni obroci jednostavno vas prisiljavaju da pojedete još, a nije zanemariva ni kolicina hrane koja se nalazi na stolu, objasnio je dr. Woods koji se prisjetio obilnog objeda u Italiji koji se sastojao od 14 slijedova i nakon kojega je vecini gotovo pozlilo, ali ipak nitko nije odolio desertu.

Nije bitno koliko faktora sitosti postoji, jer kada nakon praznicnog obroka na sto stigne desert sigurno mu necu odoleti, kazao je Woods.

Cesto ukusna hrana utice na to da moždane celije otpuštaju hemijske sastojke koji izazivaju osecaj nagrade te mogu spreciti osecaj sitosti, a rezultat je opet isti – jedete više.

Ipak, naucnicima predstoje još brojna istraživanja dok ne otkriju kako naš organizam reaguje na višak hrane, optimisticni su i veruju da ce njihova otkrica pomoci u proizvodnji lekova koji ce pomoci osobama s viškom kilograma u uspešnoj dijeti.

Multipla skleroza

Multipla skleroza (MS ), je hronicna inflamatorna
bolest centralnog nervnog sistema, (CNS), koja se klinicki definiše kao bolest
CNS diseminirana u vremenu i prostoru.
Ucestalost ove bolesti u našem širem
regionu je 15-30 slucajeva na 100 000 stanovnika. Može poceti u životnoj dobi od
5-55.god. ali je najcešca u trecoj ili cetvrtoj deceniji. Prije l5. god. javlja
se samo u 0,25% slucajeva.

Etiologija – Šta je uzrok pojavi multiple skleroze?

Mada do sada nauci nije poznat tacan uzrok pojave multiple skleroze, poslednja
istraživanja su dala dokaz da je multipla skleroza imunološki posredovana bolest
CNS. Danas postoji opšta saglasnost da su osnovni etiološki faktori ove bolesti:
genetska predispozicija, koja se manifestuje svojevrsnim nasledenim anomalijama
u funkcionisanju imunog sistema osoba u povecanom riziku od MS, i spoljašnji
faktor najvjerovatnije virus, koji zapocinje lanac imunopatoloških reakcija koje
dovode do propadanja opna pojedinim žarištima i nastajanja naslaga, kao krajnjeg
patoanatomskog supstrata.

– Kako leciti multiplu sklerozu ?

Steroidi – su vrlo važna grupa lijekova za lijecenje MS, primenjuju se u zadnjih 60-ak godina,
imajuci u vidu da je MS autoimuna bolest. Vrlo je važno znati da se steroidi
primjenjuju u kracim kurama, i to samo u slucajevima subjektivnog i objektivno
potvrdenog pogoršanja simptoma , a ni slucajno ih ne treba davati mesecima ili
godinama , i nikako u malim dozama,koje su nedovoljne terapijski. Drugi važan
faktor kod terapije kortikosteroidima, jesu odgovori na sljedeca pitanja : koji
lijek je najbolji, kojim putem ga davati i u kojoj dozi. Osnovne cinjenice koje
se moraju poštovati pri primjeni steroidne terapije MS su :
Indikacija za
primjenu ACTH i kortikosteroida je akutna egzacerbacija
Prije uvodenja leka
treba iskljuciti eventualne kontraindikacije i to: ulkusna bolest, diabetes
mellitus, arterijska hipertenzija, aktivna TBC, ranija psihoza, srcane smetnje –
za primjenu “pulsne terapije “
Primenjivati one lekove sa najjacim
antiinflamatornim dejstvom, bez mineralokortikoidnog efekta (dexametazon,
betametazon ).

Tok bolesti može biti jako razlicit, najcešce se manifestuje
kao remitentan i progresivan. Remitentan tok je oznacen vec ranije navedenom
konstatacijom da je bolest diseminovana u vremenu (spontane remisije –
poboljšanja i egzacerbacije – pogoršanja ) . Progresivni tok je cešci kod
bolesnika sa kasnijim pocetkom bolesti .
Pogoršanje (recidiv ILI “ šub” )
predstavlja pojavu novog ili grupe simptoma u bilo koje vreme posle prvog
napada bolesti.
Remisija je interval izmedu dva pogoršanja , traje od jednog
meseca do više decenija. “Taloženje simptoma” znaci da pose svakog
pogoršanja zaostaju sve vece sekvele, tako da je bolesnik sve više
invalidan. Nekada su moguce i kompletne remisije, bez
sekvela.

Angina pektoris

Koronarna ili ishemijska bolest srca (IBS), sa svojim klinickim oblicima (angina pektoris, infarkt miokarda, srcana dekompenzacija, srcane aritmije i nagla srcana smrt), najcešca je bolest srca i vodeci uzrok smrti u našoj državi. Cešca je kod muškaraca nego kod žena, posebno iza petog decenije života.

Najcešci je uzrok IBS-a ateroskleroza koronarnih arterija. Ateroskleroticni proces na krvnim sudovima dovodi do postepenog suženja (stenoze) krvnih sudova i smanjenja snabdevanja srcanog mišica krvlju, kiseonikom i hranjivim materijama (ishemija).

Simptomi

Osnovni je simptom AP pojava paroksizmalne grudne boli. Bol je lokalizirana iza grudne kosti ili u prekordijalnom predjelu, tipicno se širi u levu ruku i levo rame, redje u vrat, vilicu, poprecno u grudni koš, izmedu lopatica. Stezajuceg je karaktera, traje najcešce 1 do 5 minuta, vecinom do 20 minuta. U nestabilnoj angini pektoris bol je istik karakteristika, ali traje duže od 45 minuta i ne popušta na nitroglicerin. Jacina boli varira, od tek blagog pritiska u sredini grudnog koša (stabilna AP),. do vrlo jake boli, pracenje lupanjem srca, profuznim znojenjem, mucninom i osjecajem bliske smrti (nestabilna AP).
Napad grudnih bolova može biti provociran fizickim naporom, emocionalnim stresom, naglim izlaganjem hladnoci, obilnim obrokom, preteranim pušenjem i konzumiranjem alkohgola, polnim odnosom, ružnim snovima i naglim promenama vremenskih prilika.

Dijagnostika

Kod vecine bolesnika, pažljivo uzetim anamnestickim podacima (faktori rizika koronarne bolesti-povišeni arterijski krvni pritisak, šecerna bolest, debljina, pušenje, povišena razina kolesterola u krvi, koncentracijske pilule), fizikalnim pregledom i snimanjem elektrokardiograma u mirovanju. Treba znati da EKG u mirovanju kod bolesnika sa stabilnom anginom pektoris može u 25 do 40% slucajeva biti normalan. Tada se za postavljanje ispravne dijagnoze koriste testovi opterecenja (ergometrijsko testiranje na biciklu ili pokretnom sagu), kako bi postupnim fizickim opterecenjem izazvali subjektivne (pojava pektanginoze boli) i objektivne znakove ishemije srcanog mišica (elektrokardiografske i hemodinamske promjene).

Ako je ergometrijski nalazi pri submaksimalnom ili maksimalnom opterecenju negativan, u pravilu se odustaje od daljih pregleda, smatrajuci da nema dovoljno elemenata za postavljanje dijagnoze.

Primna ostalih dijagnostickih postupaka (24.satna dinamska elektrokardiografija, tzv. Holter-monitoring, perfuzijska scintigrafija miokarda radioaktivnim talijem 201, radiokuklidna ventrikulografija tehnecijem 99 m, ultrazvuk srca, elektromagnetska rezonancija i posebno koronarografija s lijevostranom ventrikulografijom, koja predstavlja direktan uvid u anatomiju koronarne mreže krvnih sudova) u principu je rezervirana za bolesnike kod kojih je postavljena dijagnoza angine pektoris, a treba ustanoviti lokalizaciju i stepen suženja koronarnih arterija, proceniti ocuvanost funkcije lijeve klijetke i mogucnost nastupa akutnog infarkta miokarda i iznenadne srcane smrti.

Lecenje angine pektoris

1. Lecenje faktora rizika

2. Medikamentozna terapija

a) Suzbijanje napada AP: nitroglicerin se primenjuje sublingvalno, tj. stavlja se ispod jezika. Deluje vec za 30 sekundi, trajanje dejstva je izmedu 15 do 30 minuta. Nitroglicerin širi periferne venule i aarteriole pa time dovodi do povecanja koronarnog krvotoka. Poboljšano snabdijevanje miokarda krvlju prekida bol par minuta po uzimanju nitroglicerina. Ako unatoc uzimanju nitroglicerina bolovi ne prestaju, tj. traje duže od 15 minuta, može se uzeti još jedna lingvaleta. Ne popusti li bol na dve lingvalete nitroglicerina (bol traje duže od pola sata), bolesnika treba hitno transportirati u bolnicu jer postoji opasnost od nastupa akutnog srcanog udara.

b) Sprecavanje napada AP:

– Nitrati dugotrajnog dlovanja (isosorbiddinitrat – ISDN, isosorbidmononitrat – ISMN) deluju na isti nacin kao nitroglicerin, ali im delovanje nastupa sporije (nakon 30 minuta) i traje duže (8 do 12 sati, u retard oblicima do 24 sata).

– Kardioselektivni blokatori beta adrenergickih receptora: suzbijanjem simpaticke stimulacije usporavaju frekvenciju srca, smanjuju kontrakcijsku snagu srcanog mišica, arterijski krvni pritisak i nastup srcanih aritmija, tj. smanjuju potrebe ishemicnog miokarda za kisikom i hranjivim materijama. Doziranje selektivnih beta blokatora (atenolol, metoprolok, bisoprolok) strogo je individualno, najbolje prema frekvenciji srca (optimalna frekvencija u mirovanju 50/min, u naporu do 100/min).

– Selektivni blokatori kalcijskih kanala (verapamil, diltiazem, nifedipin), blokadom utoka kalcija u mišicne stanice srca i perifernih arterija, dovode do pada arterijskog pritiska, smanjuju kontrakcijsku snagu srcanog mišica, usporavaju srcanu frekvenciju i šire koronarne krvne žile. Istovremeno je, dakle, poboljšana koronarna cirkulacija i smanjena potreba ishemicnog srcanog mišica za kiseonikom.

– Acetilsalicilna kiselina (aspirin), u dozi od 75 do 325 mg dnevno, inhibira agregaciju trombocita i time prevetivno sprecava nastajanje koronarne tromboze (infarkta miokarda).

U bolesnika s nestabilnom anginom pektoris (predinfarktno stanje, status anginosus, intermedijarni koronarni sindrom, akutna koronarna insuficijencija), kod kojih postoji neposredna opasnost razvoja akutnog srcanog udara, uz naprijed navedenu antianginoznu terapiju (nitrati, beta blokatori u kombinaciji s antagonistima kalcijskih kanala), primijenit ce se i antikoagulacijski lijekovi (heparin intravenski, tiklopidin per os). Ne dode li do stabilizacije anginoznih napada unutar 48 sati od pocetka simptima, primenice se transluminalna koronarna angioplastika (dilatacija koronarnih ateromatoznih lezija balon-kateterom) i uvadanjem metalnih proteza koje drže lumen žile otvorenim za protok krvi (stenting). Ako se na temelju koronarografskog nalaza ocijeni da nekirurška revaskularizacija nije moguca, pristupa se kriruškoj revaskularizaciji miokarda, tj. implantaciji aortokoronarnih premosnica (venski ili arterijski presadak).

Zašto su nam bebe sve manje?

Mr sci dr Jasmina Durkovic nedavno je i naucnoj javnosti ukazala na problem koji se je populacionog aspekta zabrinjavajuci: od kako je naša zemlja bombardovana iz godine u godinu raste broj beba koje se radaju sa manjom težinom od uobicajene, a paralelno s tom pojavom raste i broj žena sa sterilitetom, teškocama prilikom zaceca i problemima u održavanju trudnoce.

Sve je više beba koje na rodenju imaju malu težinu (ispod 2.500 grama), malu dužinu, mali obim glave, cime se svrstavaju u grupu novorodencadi sa takozvanim, intrauterinim zastojem rasta. Ili krace, bebe su u majcinom stomaku manje narasle nego što se preporucuje i ocekuje.
Takvih malih beba je uvek bilo, medutim, od 199. godine na našem podrucju raste procenat novorodencadi sa intrauterinim zastojem rasta u odnosu na ukupan broj novorodene dece, što je mr. sci dr Jasmina Durkovic nedavno na balkanskom kongresu geneticara prezentovala kao znacajan i urgentan problem sa populacionog stanovišta, cije uzroke tek treba jasno definisati. Sumnja se, naime, da su sitne bebe posledica bombardovanja, odnosno dejstva nekih faktora s tim u vezi, kod nas još nedovoljnog proucenih.
– Pre bombardovanja, 1998. godine, imali smo 3,18 procenata dece sa zaostalim rastom, po cemu u komparaciji sa podacima Svetske zdravstvene organizacije, ništa nismo zaostajali za svetom. Medutim, onda je 1999. bilo bombardovanje a procenat novorodene dece sa intrauterinim zastojem rasta skace na 4,66. Ceo procenat rasta, i više od toga, gledano populaciono, je jako mnogo. Prema tome, zabeležen je nagli skok. racunali smo da je to nešto trenutno, zbog bombardovanja i stresova kojima su bile izložene trudnice, i da ce to da prode, medutim, dobili smo još frapantniju cinjenicu, a to je da se i dalje povecava broj dece sa intrauterinim zastojem rasta. Ne da opada nakon te 1999. godine. nego raste iz godine u godinu! Tako da, recimo, u 2001. godini iznosi 4,92 odsto, što nas je zabrinulo, jer to može da znaci da svi imamo i neke kasne efekte bombardovanja koji uticu na našu populaciju.
Mi za sada ne znamo šta je to, cinjenica je, da bismo nešto potvrdili treba da prode još puno godina, pa mi na istraživanju i dalje radimo, ali, pošto i nakon tri godine od bombardovanja broj takve dece stalno raste, odlucili smo da se obratimo svetu – kaže mr sci dr Jasmina Durkovic, specijalista pedijatar, subspecijalista klinicke genetike, šef Odseka za genetiku u Bolnici.
I program je ukinut Rec je, naime, o neocekivanim podacima istraživanja koje je dr Jasmina Durkovic zapocela još 1997. godine, u saradnji sa Zavodom za zaštitu zdravlja u Subotici, jer je njena uža oblast istraživanja bila populaciona genetika, na cemu je magistrirala. U to vreme u Jugoslaviji niko nije obradivao podatke o novorodenim bebama na takav nacin, pa je idejni model kompjuterskog programa dr Durkovic unikat, zove se Durkovic i bebe, a program je napravila Nataša Nimcevic u Zavodu. Uneti su podaci za oko 15.000 beba rodenih nakaon 1990. godine, 2001. je napravljen presek, ali se posao nastavlja i dalje.
– Cilj nam je bio da se vidi priraštaj populacije i kakav je genetski potencijal fetalnog rasta, a uneti su i podaci o roditeljima što ce biti veoma interesantno i za buduce generacije kada neko bude tražio podatke o precima. Znaci, želela sam da dobijemo prosecnu vrednost genetskog rasta sa standardnim devijacijama, uz vitalitet, i da nije bilo rata i bombardovanja podatke bi poslali u svet i uporedili sa drugim zemljama – kaže mr sci dr Jasmina Durkovic govoreci o pocetnoj ideji obimnog i jedinstvenog istraživanja. Medutim, dogodila se 1999. a deca su pocela da se radaju u uslovima koji ne mogu da se uporede sa drugim zemljama. S druge strane, opet, vec za dve-tri godine pokazalo se da su upravo ti dogadaji uticali na naše potomstvo. nakon 1999. godine iz godine u godinu povecava se broj novorodencadi sa intrauterinim zastojem rasta.
– Poslala sam rezultate u Ameriku i Englesku, a istovremenu su rad poslali i iz Vince. U Vinci su utvrdili da u našoj populaciji raste pojava neke mutacije, odnosno neke promene u genetskom materijalu koji je upravo posledica zracenja. I Vinci i meni je vracen rad s obrazloženjem nemate dovoljno dokaza da je to baš zbog bombardovanja. Zatim sam rad poslala u Švedsku, u skandinavske zemlje koje su bile neutralne, jer, nažalost, politika se meša i u medicinu. Iz Švedske sam pre mesec dana dobila odgovor da je materijal prihvacen i da cu uskoro dobiti detaljnije odgovore i instrukcije. Rastu i problemi s trudnicama Ove podatke mr sci dr Jasmina Durkovic prvi put je iznela u medunarodnu javnost krajem avgusta u Sofiji na Balkanskom kongresu geneticara gde je bila jedini ucesnik iz Vojvodine.
– Medutim, u mom radu u genetici uocavala sam da ima povecan broj pobacaja, povecan broj bracnog steriliteta, problema sa zacecem, problema sa održavanjem trudnoce? A da bi se nešto moglo dokazati mora se statisticki obraditi.
Ponovo u saradnji sa Zavodom proširili smo program da bismo videli da li to ima neke veze sa intauterinim zastojem rasta kod dece. da li na buducu trudnicu vec deluju ti faktori koji ce delovati na bebu koju nosi, da li to što je štetno direktno deluje na bebu koja raste ili vec na i na majku pre nego što je ostala trudna pa se odrazi i na trudnocu. Prakticno, da li je pre planiranja potomstva žena vec rizicna? Ponovo smo obradili hiljade kartona na genetici i sve anamnesticke podatke trudnica koje su radale ovu decu sa malom telesnom težinom, uglavnom od 1998. godine od kada imamo podatke na genetici.
Šta smo dobili? Da od bombardovanja raste i dalje i broj žena sa otežanim zacecem, pobacajima, sa održavanjem trudnoce. Na primer, 1998. godine bilo je 19 posto takvih slucajeva, a 2001. godine 23,24 posto, u meduvremenu je ta linija stalno u usponu. Kako raste kriva radanja dece sa malom težinom tako raste i kriva problema u trudnoci i pre trudnoce. Ocigledno, ima nešto u našoj populaciji što nas stvara rizicnom populacijom, jer problema ima i pre zaceca i u trudnoci i sa novorodenom decom. Ocigledno smo svi izloženi nekom istom faktoru, ali još uvek ne znamo šta je u pitanju.
Mi smo u ovom trenutku samo registrovali porast radanja dece sa zaostalim rastom i porast problema kod trudnoca i zaceca. Moguce da je udruženo više faktora, ostavljamo otvoreno dalje da se to ispita. Ovim radom sugerišemo da su potrebna preventivna delovanja na našu populaciju što naravno treba da ukljuci širu zajednicu, da treba primeniti i mere ispitivanja i mere prevencije – kaže mr sci dr Jasmina Durkovic o prvim objavljenim podacima iz obimnog populacionog istraživanja, o cemu ce, inace, govoriti na još jednom znacajnom skupu, na Medunarodnom kongresu fertiliteta u Beogradu u novembru. …

Strah od skole

Strah i ljubav ne stanuju pod istim krovom!

Strah definsemo kao uznemirenost, zabrinutost, teskobnost, strah od ugroženosti, opasnosti, pretnje, ucene. Kao i strah, teskoba je neugodno osecajno stanje koje se ocituje u napetosti, strepnji, nelagodi, nespokojstvu.

Teskoba je popracena raznolikim fiziološkim simptomima: bržim otkucajima srca, drhtanjem, znojenjem, vrtoglavicom, mucninom, omaglicom, glavoboljom, suvim ustima i grlom, zamuckivanjem usred recenice, širenjem zenica, uplašenim izrazom lica. Poput straha, može se javiti na neku objektivnu ili izmišljenu (iracionalnu) pretecu opasnost. Ako ne postoji objektivna opasnost, a javi se jaka reakcija teskobe – to je siguran znak da je rec o neuroticnoj teskobi. Npr. susret s bezopasnim životinjama, vožnja liftom, ulazak u tunel, boravak u zatvorenom prostoru, prolazak kraj groblja i sl. – prožeti su besmislenim strahom i fobijama, dakle reakcijama neuroticne naravi koje su u vezi s prethodnim traumatskim i stresnim iskustvima. Tskoba je, osecaj nemira, stanje pritajenog straha, a stres reakcija organizma na fiziološku, psihološku i osecajnu nasilnost. Zato se preporucaju opuštanja i autogeni trening kao delotvorna metoda sprecavanja tih pojava, jer strašljiv je ucenik neuspešan. Francuska mudrost kaže: Ko se boji, napola je pobeden.

Pojmovi straha, stresa i tjeskobe odnose se na složene odnose izmedu ucenika i njegove okoline koji ukljucuju potencijalne negativne spoljne pritiske, opasnosti, prijetnje, ugroženosti (stresove), unutarnje pomisli, fiziološke procese, promene u organizmu i snažne negativne emotivne reakcije i odgovore na ta zbivanja izazvana svekolikim stresnim potsticajima, ranije proživljenim i odavno potisnutim traumatskim iskustvima. Intenzitet neuroticna straha i teskobe uviek je veci od stvarne spoljne opasnosti.

Nije uvijek tako jednostavno prosuditi je li neka reakcija na teskobu neuroticna ili odgovara stvarnoj opasnosti.

Primer: roditelj grdi cerku jer je dobila negativnu ocenu. Nen mladji brat, koji je do tada mirno pisao domaci, najedanput brizne u plac, pocne se tresti, drhtati, znojiti. Ta, malo cudna reakcija mogla bi se svrstati u neurotsku teskobu kada iza nje ne bi stajao njegov školski neuspeh o kojem roditelji nemaju pojma. Oni smatraju da je on dobar ucenik, kao što je bio i ranijih godina, a njemu se eto omaklo pa ce morati ponavljati razred. Njegov strah posve je razumljiv i opravdan jer, kada roditelji tako oštro prekorijevaju sestru samo zbog jedne negativne ocene, kako li ce se tek on provesti kada saznaju za njegov neuspeh! Javljanje straha i teskobe ukljucuje citav i složen sled unutrasnjih zbivanja koje treba dobro prouciti pre njihove identifikacije.

Kad ucitelj iznenadi ucenike pisanjem testa, a oni su ocekivali predavanje pa se nisu pripremili za pismeni – kod njih ce se javiti stanje teskobe zbog vrlo nelagodnih unutarnjih poticaja koji se aktiviraju i straha od mogucih posljedica. Strah i teskoba dodatne su otežavajuce okolnosti, koje odvlace njihovu pozornost od zadataka, dekoncentriraju ih, a jake ih osecajne reakcije navode na pogrešne odgovore, vode u blokiranje memorije u mozgu, otežavaju prisjecanje, povezivanje cinjenica s ranije stecenim znanjem. Strah ima velike oci, ali nema razuma – kaže poljska mudrost. Ucenici sa visokim stepenom teskobe i straha skloni su doživljavati ispitne situacije kao vrlo opasne. Dok osoba s manje ispitne teskobe, kad misli da ce biti pitana, uranja u zadatak, osoba s visokim stepenom ispitne teskobe uranja u sebe. Ona ili zanemaruje, ili pogrešno tumaci informativne odrednice do kojih bi lako mogla doci, ili doživljava zastoje paznje – kaže Spielberger.

Uzroci školskoga straha

Roditelji cesto nepromišljeno prete deci uciteljem i školom: Neka, poci ceš ti u školu pa ce tebe ucitelj nauciti redu. Nece te on maziti kao ja, nego uzeti šibu i istuci. Ma koliko njihova želja da time malo zaplaše i smire dete bila dobronamerna, iz nje se može razviti neopisiv strah prema školi kojega ce se kasnije biti vrlo teško osloboditi.

Krutost, pretnja, ucena, cuškanje i druge represivne mjere, koje se nerijetko primjenjuju u obitelji, mogu biti uzrokom školskom strahu. Naime, sjecanje na kažnjavanje u porodici vrlo se lako može preslikati na školsku situaciju i prenijeti na ucitelje.

Strahu je izloženo i preterano razmaženo, prezašticivano dete, pogtovo ako nije bilo ukljuceno u vrtic, pa je ostalo nesocijalizirano. U porodici je bilo u središtu paznje, potpuno sigurno, zašticeno. Nije imalo potrebu ulaganja napora i truda u rešavanju nastalih problema. Polaskom u školu, ono to gubi. Zapravo, naglo prelazi iz svijeta bezbrižnosti, igre i zabave u svet dužnosti, obveza i odgovornosti. Vršnjaci mu ne daju nikakve povlastice, a ono ocekuje isti onakav odnos i tretman kakav je imalo u vlastitoj porodici. Sada se za sve što mu je potrebno mora samo izboriti. Kako za tu novu funkciju nije pripremljeno ni nauceno, ne zna se i ne može nositi s drugom djecom, svojim problemima, obvezama i zadacama pa se oseca ugroženim, bespomocnim i neuspješnim.

Kad je rijec o strahu od škole, najcešce se radi o neprihvacenoj djeci u skupini vršnjaka, djeci koja imaju slabo razvijene socijalne veštine, loše odnose i još lošije iskustvo s vršnjacima. Jaci ih progone, ismijavaju, vredaju, ponižavaju pa se osecaju neugodno, bolno, jadno, ocajno… To kod njih pobuduje mržnju i strah od škole, zbog cega izbegavaju odlazak na nastavu pravdajuci to bolešcu ili nekim drugim razlozima.

Previsoka ocekivanja, stalna trema u ispitnim situacijama, strah od negativne ocene i ponavljanja razreda, zastrašivanje, ucjena i pretnja batinama ili smještajem u popravni dom, kod djeteta razvijaju intenzivan strah od posljedica koje ga ocekuju ako ne zadovolji zahtvima koje mu namecu roditelji i ucitelji. Zbog toga pocinje mrziti školu, nerado ide u nju, na nastavi se osjeca napeto, stalno razmišlja o roditeljskim prijetnjama, a ne o onome što ucitelj predaje. Povremeno beži s nastave, sve više zapušta školske obveze, zadace i ucenje, strah od škole se gomila, jaca i obicno rezultira odbijanjem odlaska u školu.

No, strah od škole može biti kamufliran i prikriven, tzv. somatizirani strah koji je najcešce fiksiran u pojedinim organima ili organskim sustavima. Tada se javlja nesvjestan strah i otpor ucitelju i školi. Dijete se žali na tegobe i bolove u trbuhu, na glavobolju, povraca mu se, odbija hranu, znoji se, ponekad i drhti.

Kad dete uporno odbija odlazak u školu i žali se na neku bolest za koju se pregledom ne može otkriti uzrok, lekar obicno dijagnostikuje školsku fobiju.

Ucenik beži iz škole i izbegava nastavu zato što se boji svojih ucitelja, što nije naucio gradivo, a smatra da ce biti pitan za ocenu, što ocekuje grdnju, kritiku, kaznu . Uzrokom odbijanja odlaska u školu mogu biti pretnje, ucene, maltretiranja, zlostavljanja, omalovažavanja i pritisci koje na njega vrše vršnjaci.

Uklanjanje uzroka, a ne represija

Strah od škole relativno je retka pojava i najcešce se javlja kod ucenika prvog razreda, ali ju ponekad zapažamo i kod starijih ucenika osnovne škole, retko medu srednjoškolcima. Kod pojedinaca on može biti toliko izražen da dovodi do panike kad ga roditelji prisiljavaju da pode na nastavu. Cešce se javlja kod decaka nego kod devojcica, zatim kod jedinaca, slabunjave, razmažene i prezašticivane dece. Razlozi obicno leže u strahu od ucitelja, negativnih ocena, roditeljskih pretnji, ucena i svega što je u vezi sa školom. Ono najcešce od roditelja traži pomoc, zaštitu, suznih ociju preklinje i moli da ga oslobode odlaska u školu. Ako roditelji ne shvate pravovremeno ozbiljnost patnji ili, što je još gore, ako ga nazovu lenjivcom, nesposobnjakovicem, zaprete mu batinama ili pak preduzmu represivne mjere, izazvat ce još intenzivniji strah, koji ce postupno prerasti u pravi patološki strah, produbiti psihicko oštecenje, postati delikatnim i složenim problemom pa ce njegovo rešavanje zahtijevati strucan specijalno-pedagoški, ponekad i psihoterapeutski tretman, a lijecenje ce biti mnogo složenije, napornije, dugotrajnije i manje uspešno.

Zato svako oklijevanje, pokušaj izbegavanja odlaska u školu, pogotovo javno odbijanje, roditelj mora najozbiljnije shvatiti, razgovarati s detetom, utvrditi uzroke, u dogovoru s uciteljem ukloniti ih te preduzeti pedagoške, potsticajne i motivacijske mere da ono zavoli školu i ucitelja, da se oslobodi straha, da stekne sigurnost u vlastite sposobnosti, mogucnosti i veru u postizanje zadovoljavajucih školskih rezultata, da se u školi i medu vršnjacima osjeca sigurnim i ravnopravnim clanom, da se izbori za svoj status i poziciju u razrednom odjelu. Njegovim ukljucivanjem u razne aktivnosti, stvaranjem ugodnog i toplog ozracja, omogucavanjem da se kroz igru, rad i ucenje dokaže, da shvati da ga svi vole – ucitelj ce mališana osloboditi straha, uciniti ga sretnim, radosnim i zadovoljnim, motivisati ga za redovno pohadanje nastave. Roditelji ce to odmah zapaziti na njegovom ponašanju, odgovornom odnosu prema školskim obvezama, redovnom pisanju zadaca, marljivu ucenju, radosnom i veselom odlasku u školu. To je najbolji dokaz da škola i roditeljski dom u kojima djeca ne doživljavaju radost, slobodu i sigurnost razvijaju kod njih strah, strepnju i teskobu, a u kojima vlada toplo ozracje, povjerenje, uvažavanje djecje licnosti i ljubav, u kojima su ona dobro prihvaceni i ravnopravni clanovi, ucenici se ne plaše škole jer se u njoj osjecaju ugodno, sigurno, zadovoljno i sretno. Prema tome, u pravu su Niemci kad kažu: Strah i ljubav ne stanuju pod istim krovom!

Ne lecite se sami, vec zatrazite pomoc lekara!

Polno prenosive bolesti (bolesti koje se prenose seksualnim kontaktom) je novi naziv za grupu oboljenja koja se do skoro nazivala polne bolesti. Imajuci u vidu cinjenicu da postoje bolesti koje se prenose seksualnim kontaktom, a ne napadaju polne organe, Svetska zdravstvena organizacija je preporucila da se stari naziv polne ili venericne bolesti zamene novim bolesti koje se prenose seksualnim kontaktom (seksualno prenosive bolesti). Iako imaju veliki medicinski i socijalni znacaj, o ovim bolestima se nedovoljno govori i piše tako da mnogi ljudi, narocito mladi, o njima ili znaju malo, ili imaju pogrešne informacije. Ove bolesti su veoma rasprostranjene u svetu, a broj obolelih osoba stalno raste.

# Vecina najtežih i najcešcih seksualno prenosivih bolesti dobija se iskljucivo nesigurnim seksualnim odnosom. Pod nesigurnim seksualnim odnosom podrazumeva se svaki seksualni odnos sa nepoznatom ili nedovoljno poznatom osobom, a bez upotrebe kondoma (prezervativa).

# SIDA i hepatitis B mogu se preneti i prilikom intravenske upotrebe droga ili tetoviranja, ako se upotrebljavaju igle i špricevi zagadeni krvlju.

# Hepatitis B, SIDA, sifilis, gonoreja i hlamidija mogu se preneti i u trudnoci ili pri porodaju sa inficirane majke na plod.
# Neke seksualno prenosive bolesti izazivaju samo osecaj neprijatnosti, dok druge mogu dovesti do ozbiljnih posledica (sterilitet, rak), ukoliko se ne lece na vreme. Medutim, svako ko je zaražen, bez obzira na postojanje ili odsustvo tegoba, može prenositi infekciju na druge osobe.

# Vecina seksualno prenosivih bolesti se lako leci, ali nece same od sebe biti izlecene, cak i ako smetnje postanu blaže ili neprimetne. Uzrocnici (bakterije, virusi, gljivice i slicno) i dalje ostaju u organizmu coveka, ukoliko se nestrucno lece.

Anemija kod hronicnih zapaljenja

Bolesnici koji imaju hronicna zapaljenja, koja traju duže od mesec dana, obicno razviju blagu do umerenu anemiju. Težina anemije obicno je proporcijalna težini i trajanju zapaljenja. Ova se vrsta anemije se cesto nadje i kod tumorskih bolesti.

Simptomi

Simptomi anemije su umor, slabot, vrtoglavice, lupanje srca, bolovi u grudima.

Lecenje

Ova anemija je retko težeg stepena. Ne reaujea na pokušaj nadoknandzivanja gvozdja, vitamina B12 i folne kiseline. Leci se transfuzijama krvi, ali to je retko potrebno.

Anemija kod zatajenja bubrega (uremije)

Završni stadijum zatajenja bubrega (uremija) gotovo je uvijek pracen anemijom. Težina anemije obicno je proporcionalna težini bolesti. Ovi bolesnici cak i tešku anemiju cesto vrlo dobro podnose jer nastaje polako pa organizam razvije odbrambene mehanizme.

Lecenje

Lecenje anemije u uremiji mora biti usmereno ka lecenju bubrežnog zatajenja. Proizvodnja eritrocita može se znatno poboljšati hemodijalizom. Nakon uspešnog presadjivanja bubrega sledi naglo i dramaticno ozdravljenje od anemije.

Anemija prouzrokovana zatajenjem žlezda s unutrarsnjim lucenjem

Lagana do umerena anemija prati smanjenu funkciju štitne žlezde (hipotireoza), smanjenu funkciju kore nadbubrežne žlezde (Addisonova bolest), smanjenu funkciju polnih žlezda (hipogonadizam) i smanjenu funkciju hipofize (panhipopituitarizam).
Anemija se javlja kod ovih bolesti zbog uticaja hormona navedenih žlezda na normalni rast crvenih krvnih zrnaca, eritrocita.

Lecenje

Sve anemije zbog manjka hormona brzo se popravljaju s pocetkom nadoknadjivanja hormona.

Anemija kod bolesti jetre

Bolesnici s dugotrajnom bolesti jetre, bez obzira na uzrok, obicno imaju laganu do umerenu anemiju. Anemija traje toliko dugo koliko traje i poremecaj funkcije jetre, ali se popravlja ako se oporavi funkcija jetre.

Anemija u alkoholicara

Anemija je znatno teža kod bolesnika kod kojih je jetra oštecena zbog alkoholizma. Alkohol direktno potiskuje razvoj eritrocita u koštanoj srži. Osim toga, alkoholicari se cesto neodgovarajuci hrane i smanjeno unose faktore potrebne za rast i razvoj eritrocita. Krvarenja kojima su skloni alkoholicari takode doprinose nastanku anemije, isto kao i poremecaj zgrušavanja uzrokovan smanjenom funkcijom jetre.

Geneticka uslovljenost ponasanja

Prilaz proucavanju geneticke uslovljenosti ponašanja je poslednjih godina dao vidne rezultate, privlaci posebnu pažnju ne samo biologa vec i daleko šireg kruga ljudi. U suštini ponašanje obuhvata svu raznoliku aktivnost jedinke usmjerenu na uspostavljanju njene ravnoteže sa spoljašnjim svijetom, a koja je u krajnjoj liniji namijenjena njenom samoodržanju i produženju vrste.
Svako ponašanje (bez obzira na njegovu složenost) je rezultat koakcije genetickih determinanti i sredine. Kada govorimo o genetickoj uslovljenosti ponašanja naša pažnja je usmjerena, prije svega, na analizu mehanizama geneticke komponente (determinante) ponašanja. Ponašanje je karakteristicno za svaku vrstu, ali i svaka jedinka vrste posjeduje nijanse u ponašanju. Ono se u cjelini razvija i uoblicava u toku života u dodiru sa spoljašnjim svijetom, ali mu je u osnovi genetska konstitucija. Ponašanje podsticu i spoljni i unutarnji podražaji. Pri tom, postoje i kriticna razdoblja za optimalan uticaj okolinskih ccinilaca na odreden vid ponašanja. U vezi stim je poznat fenomen utiskivanja.
Genetsku osnovu ponašanja izucava genetika ponašanja (Behaviour genetics). S obzirom na nedeovoljnu ispitanost i složenost covjekovog ponašanja ono bi se lakše moglo shvatiti uporedivanjem sa podacima o genetskoj osnovi ponašanja životinja. Tako se izgradio i citav pravac – komparativna (uporedna) psihologija (izucava ponašanje u filogenetskom razvoju). Pa ipak, prednost u proucavanju nasljedivanja odredenih karakteristika kod covjeka jeste mogucnost da se prati ispoljavanje tih karakteristika kod najbližih srodnika ispitanika. To omogucava da se formira razgranata shema nasledivanja datih karakteristika (tzv. filogram ili rodoslovno stablo) na osnovu cega je moguce suditi o prirodi njihove nasljednosti. Pri tom se najinstruktivniji podaci dobijaju uporedivanjem parova monozigotnih (MZ) i dizigotnih (DZ) blizanaca, koji najcešce odrastaju pod veoma slicnim uslovima sredine.
Ako su slicnosti u ispoljavanju odredjene osobine (tzv. konkordnost) znatno vece kod monozigotnih nego kod dizigotnih blizanaca to ukazuje na veci znacaj genetiskih faktora u odnosu na faktore sredine. Ako su monozigotni blizanci rasli i odgajani odvojeno može se preciznije odrediti efekat razlicitih sredina na isti genotip. Korištenjem tzv. unutarklasnog koeficijenta korelacije za identicne blizance koji su rasli zajedno – rmzt-i onih koji su rasli odvojeno- rmza – moguce je odrediti relativan uticaj sredine (E) iz sledece relacije: E=(rmzt –rmza)/(1-rmza).

Kad su pitanju diskontinuirane odlike ponašanja stepen uticaja genetickih faktora (H-tzv. Holcingerov indeks) najcešce se izracunava korišcenjem konkordnosti monozigotnih (Cmz) i dizigotnih blizanaca (Cdz):

H=(Cmz-Cdz)/(100-Dz). U slucaju kontinuiranih osobina upotrebljavaju se koeficijenti korelacija (r). Holcingerov indeks se ovdje izracunava iz formule H=(rmz-rdz)/(1-rdz).

Oblici ponašanja

Oblici ponašanja su vrlo razliciti i po sadržini i po jacini i složenosti ispoljavanja sa stanovista genetike najpogodnija je sledeca klasifikacija:

1. nasledno, genetski uobliceni vidovi ponašanja

2. ponašanje sa urodenom osnovom i okolinkom dogradnjom

3. razumno ponašanje

U nasledno uoblicene oblike ponašanja spadaju tropizmi, refleksi, urodeni nagoni i instikti. Za njih se nasleduje shema ponašanja koja moze biti jednostavna, ali i vrlo složena, a ostvaruje se po redoslijedu postupaka. Ovdje ne ucestvuje svijest ni motiv jedinke.

Tropizmi su elementaran vid ponašanja biljaka i životinja. Naziv potice od grcke rijeci tropos što znaci obrt, okretanje. To je urodena osobina nekih biljaka i životinja da na neke spoljne sadržaje odgovaraju reakcijom pokretanja. Pozitivan tropizam je kretanje ka izvoru energije, a kretanje u suprotnom smijeru je negativan tropizam. Najpoznatiji tropizmi u svijetu su okretanje suncokreta prema suncu i lisca nekih biljaka prema suncu i svijetlosti, a u životinjskom svijetu – let nocnih leptira i mnogih mušica prema svijetlosti, bijeg bubašvabe u mrak itd. U biološkom pogledu tropizmi su namienjeni samoodržanju. Oni imaju slicnosti sa bezuslovnim refleksima – urodeni, ustaljeni vidovi ponašanja. Ali kod tropizama dolazi do kretanja citavog tijela, a kod bezuslovnih refleksa samo jednog dijela.B Refleksi su urodeni, automatski pokreti pojednih dijelova tijela ili funkcionisanja pojedinih organa koje izazivaju odredene draži.
Neophodni su za život jedinke i njeno samoodržanje. Prema nacinu ispoljavanja i fiziološkoj namjeni razvrstavaju se u grupu koja obuhvata refleksne radnje u oblasti fizickog kretanja i održavanja položaja tijela i grupu refleksnih sekrecija pojedinih sekretornih organa. Najjednostavniji refleksi prve grupe su spinalni, kicmenomoždinski (tetivni, kocni i mišicni) refleksi. Oni imaju refleksni luk u kicmenoj moždini pa se zovu i spinalni. To su npr. refleksne odbrambene reakcije na udar, ubod, toplotu i slicno. Drugi dio uloge je pružanje osnove za razvitak složenijih refleksnih radnji, kao što su automatsko hodanje, podupiranje tijela protiv djelovanja sile Zemljine teže, automatsko održavanje ravnoteže i dr. Refleksni centri ovih pokreta su u raznim dijelovima produžene moždine, ponsa, talamusa i malog mozga. Nervnim nitima ovi centri su povezani sa spinalnim, zatim medusobnokao i sa odredenim dijelovima velikog mozga. Sistem omogucava obradu nadražaja na spinalnoj, supkortikalnoj i kortikalnoj nervnoj stepenici. U oblasti funkcionisanja pojedinih organa, kao složena refleksna reakcija, najpoznatija i najbolje izucena je alarmna reakcija ili stres. Ova reakcija je opšteg karaktera jer se javlja pri svakom izuzetnom naporu.

Ako jedinku pogodi veliki, iznenadni strah, težak fizicki napor, visoka ili niska temparatura, nagao gubitak velike kolicine krvi ili tecnosti i sl, jako se nadražuju centri u hipotalamusu i to za vegetativni nervni sistem (uglavnom simpatikus) i za lucenje adrinokortikotropnog hormona (ACTH), b – endrofina i nešto somatotropina (STH). Stimulacija simpatikusa naglo povacava lucenje adrenalina, hormona srži nadbubrega što povecava krvni pritisak (uzgredno lupanje srca) i izvrši korisnu preraspodjelu krvi. Pri tom mišici u akciji dobiju više krvi zbog proširenja krvnih sudova u njima, a u ostalom dijelu tijela se smanji protok krvi. To ne važi za mozak, srce i bubrege koji u ovom slucaju dobiju više krvi. Adrenalin im povecava aktivnost najveceg broja celija organizma. Povecano lucenje ACTH stimuliše koru nadbubrežne žlijezde što dovodi do povecanja sekrecija kortikozola. Pri tome se povecava koncentracija glukoze u krvi. Glukoza je u povecanoj kolicini potrebna mišicima u akciji i aktivisanim nervnim celijama. Važna uloga hiperkortizolemije je ublažavanje pretjerane reakcije organizma, koja može biti i fatalna po organizam, nekad i više nego sam štetni agensi-stresor. Suština alarmne reakcije je povecanje mentalne aktivnosti, povecanje snage, i sprecavanje pretjerane reakcije oragnizma koja nekad može ugroziti život osobe. Alarmna reakcija se može završiti na tri nacina: akutni stresor može biti savldan, jedinka može podleci, osoba može preživjeti akutnu fazu borbe i produžiti se boriti se sa stresorom. U ovom,trecem slucaju alarmna reakcija postaje prva faza, nekad dugotrajne refleksne reakcije koja se zove opšti adaptacioni sindrom. Prve podatke o stresu dao je Walter Cannon (1911) dokazavši da se u emocionalnim stanjima aktivira srž nadbubrežne žlijezde i povecava lucenje adrenalina. U literaturi se alarmna reakcija (stres) nekad naziva Cannonova (Kenonova) reakcija i Cannonov (Kenonov) refleks.

Nasljede

Kod covjeka postoje izvjesne tendencije za zadovoljavanje urodjenih nagona (za hranom, vodom, kiseonikom ili seksualnog nagona, za izbjegavanje dejstva bolnih i neprijatnih stimulanasa). Nagoni su urodjeni, naslijedni. Nagoni pokrecu neke radnje u covjeka i životinja kojima je cilj njihovo zadovoljavanje. Ipak, te radnje nisu ni tipizirane kao kod insekata, a ni tako složene. Smatra se da su motivi uglavnom proistekli iz urodjenih nagona. Uceci da zadovolji osnovne nagone jedinka stice nova saznanja koja se sažimaju u pojam izvedeni nagoni.

Instikti predstavljaju naslijedno uobliceno, složeno ponašanje. To je ponašanje cijelokupne jedinke sacinjeno od više radnji koje se ostvaruju po odredenom redoslijedu. Ne nasledjuje se bukvalno cijelokupan oblik formalnog izvršavanja jednog instikta, vec samo shema za njegovo izvršavanje, a jedinka svoje radnje može da prilagodi (odstupanje je malo).

Najpoznatiji instikti su briga za potomstvom, prikupljanje rezervi hrane za zimu, pravljenje gnijezda, izgradnja paukove mreže, sklonost macke da lovi miša i drugo. Instikti su namjenjeni produženju vrste, a neki samoodržanju. Osnovne karakteristike instikta su: urodenost, specificnost za svaku vrstu i ujednacenost u izvodjenju unutar jedne vrste. Instikti su biološki cjelishodni, postoji unutarnja potreba da se izvedu, a izvode se podsvjesno. Instiktivne radnje se ne uce, ne sticu se, vec su urodjene. Npr. pile cim izadje iz ljuske kljuca, pace cim dospije u vodu zapliva. Ali, instikti se ne javljaju odmah po rodenju (lasta ne pravi gnijezdo odmah po rodenju). Smatra se da kod covjeka nema instikata. Za odvijanje instikata potrebni su i odredjeni spoljni cinioci. Npr. ptica pocne da pravi gnijezdo tek kada vidi pogodan materijal za to. Cjelishodno izgradeni instikti u prirodi, u divljini održavaju bezbroj generacija u domestikaciji iako je odavno prestao razlog za njihovo odvijanje. Primjer je kokodakanje kokoške poslije snesenog jajeta. U divljini ona se udaljavalo od gnijezda i pocela bi da kokodace da bi odvratila pažnju neprijateljima svoga jajeta i odvela ih daleko od gnijezda. Danas u domacinstvima nema takve opasnosti, ali se kokodakanje zadržalo. Ovaj primjer govori koliko je instikt duboko usadena navika.

Oblici ponašanja koji spadaju u grupu ponašanja sa URO&#208,ENOM OSNOVOM I OKOLINSKOM DOGRADNJOM izgraduju se kada na urodene, genetski uoblicene vidove ponašanja djeluju odredjeni spoljni šinioci. To su uslovni refleksi i izvedeni nagoni.

Uslovne reflekse (i uslovne reakcije) otkrio je pocetkom prošlog vijeka ruski fiziolog Ivan Pavlov ( 1849-1936). Klasican ogled Pavlova za izucavanje uslovnih refleksa je izveden na psu, proucavanjem ritma sekrecije pljuvacnih žlijezda pri davanju hrane i drugih uslovnih stimulanasa. Psu koji se nalazio u izolovanoj sobi istovremeno je izlagan zvuk metronoma i hrana. U pocetku zvuk metronoma nije izazivao lucenje pljuvacke.Poslije izvjesnog broja ponavljanja, zvuk metronoma-neutralna draž pocela jeda izaziva lucenje pljuvacke. Zato je hranu Pavlov nazvao bezuslovnu draž, alucenje pluvacke na hranu bezuslovna reakcija. Pod posebnim uslovima ( davanje u paru) neutralna draž pocela je isama da izaziva lucenje pljuvacke. Zato je neutralna draž Pavlov nazvao uslovna draž, a lucenje pljuvacke izazvano uslovnom draži –uslovna reakcija. Uspostavljena je fiziološka veza izmedju nove, uslovne draži i stare, urodjene refleksne reakcije. Medjutim, ova refleksna reakcija( uslovni refleks) nije trajna, nakon izvjesnog vremena se gasi. Istraživanja su pokazala da su bezuslovni refleksi u svojoj fiziološkoj biti mnogo složeni, a uslovni refleksi pogotovo.Za izraz uslovni refleks koristi se i izraz uslovljavanje. Jedno od osnovnih svojstava uslovnih reakcija je tzv. generalizacija. Generalizacija se sastoji u sposobnosti organizma da reakciju prenese i na druge slicne stimulanse ( da reaguje na svjetlost manje ili vece jacine nego što je bila ona koja je uslovila reakciju). Ali, ukoliko je draž više razlicita utoliko je rakcija manja.

Fenomen utiskivanja je veoma raznovrstan ako se ima u vidu uslovljavanje višeg reda. Ovo uslovljavanje se satoji u uspostavljanju drugog uslovnog odgovora na predhodno stecenoj uslovnoj reakciji. Npr. ako u psa uspostavljena uslovna reakcija da na zvuk metronoma reaguje lucenje pljuvacke pa se sada uporedo sa zvukom metronoma pojavljuje i svjetlost pas ce poslije broja ponavljanja prebaciti reakciju na svjetlost. gašenje uslovne rakcije je jedno od osnovnih svojstava uslovnog refleksa ( ukoliko ne postoji stalni podražaj uslovnom draži). Ovo svojstvo je važno zbog oslobadjanja jedinke neprijatnih uslovljenih reakcija. Rijetko se dešava da su bezuslovna i uslovna reakcija istovjetne. Nekad je uslovna reakcija samo jedan dio bezuslovne. Postoji, medjutim, mogucnost da se neke uslovno steceni, nevoljne reakcije pretvore u voljne. Nekada se, zasnovano na otkricima, smatralo da su sve reakcije uslovljene. Ipak, danas se zna da je uslovljavanje veoma važan vid ponašanja, ali da nije univerzalan.

Izvodeci akcije za zadovoljavanje svojih prirodnih potreba (nagona) jedinka se srece sa drugim prijatnim i neprijatnim ciniocima i okolnostima i tako stice nova saznanja, želje i nagone. To su steceni, sekundarni, izvedeni nagoni. Smatra se da radnje ciji je cilj zadovoljavanje prirodnih nagona imaju veliku ulogu u izgradnji raznovrsnih motiva jedinke. Npr. kada osoba traži partnera da zadovolji svoj urodjeni, seksualni nagon moguce je da nauci da je pri tom znacajan njen društveni ugled. Zbog toga ona teži da postigne veci društveni položaj, moc i vlast. Dakle, vezani su razvitak jedne složene motivacije i zadovoljenje jednog urodjenog nagona.

Razum

U grupu RAZUMNIH PONA[ANJA spadaju oni vidovi ponašanja koji se odvijaju po uticajem i kontrolom razuma i volje. To su svjesni oblici ponašanja. Izgradjuju se na osnovu manje ili više izražene genetske konstitucije, ali ona nije vidljiva koliko u prvoj i drugoj grupi oblika ponašanja. Uticaj sredinskih cinilaca za razvitak ovih oblika ponašanja, posebno nekih, je veliki. Nerijetko se taj skup udjela okolinskih cinilaca zove iskustvo, ali i voljno ucenje ciji je cilj da se poboljša tehnika izvodjenja izvjesnih vidova ponašanja (metoda za jacanje volje, uskladjivanje temperamenta i sl.). Neki vidovi ponašanja, npr. inteligencija, nalaze se pretežno pod uticajem genskih cinilaca, ali za izgradnju volje,znacajniji su cinioci sredine. To je vrlo bitno pri planiranju sistema za vaspitanje i obrazovanje djece, jer volja je osnovni motor za odvijanje mnogih svrsishodnih reakcija covjeka. Sistem izgradjenosti i kvalitet nekih oblika razumnog ponašanja u mnogome zavisi od odvijanja i sadržine pojedinih tipova ponašanja prve i druge grupe, posebno u odredjeno doba razvitka djeteta. Npr., za razvitak pamcenja i ucenja veliki znacaj ima mehanizam uslovnih reakcija, a za razvitak motiva važno mjesto zauzima zadovoljavanje prirodnih i izvedenih nagona.

Psihološke osobine ljudi mogu se razlikovati po nacinu funkcionisanja i stepenu opštosti. Prema nacinu funkcinisanja, najcešce, se razlikuju osobine (crte) licnosti i osobine kao što su razlicite sposobnosti. Osobine licnosti opisuju kako se osoba ponaša, a osobine sposobnosti pokazuju koju vrstu problema može da riješi osoba ako je dovoljno motivisana. Te osobine su najcešce pod kontrolom poligena. Pri tome je varijabilnost u oba slucaja visoka. Osobine licnosti kao što su introvertnost (povucenost) i ekstrovertnost (slobodnije ponašanje) su visoko naslijedne ili korelaciji kod brace, sestara i bliskih rodjaka , dok se kriticnost , intuitivnost i osjetljivost razvijaju u vecem stepenu pod uticajem sredinskih cinilaca. Smatra se da su specijalne sposobnosti, kao npr. fluentnost (tecnost u govoru), verbalne sposobnosti kao i sposobnost orijentacije u prostoru jasno naslijedne. Osobine licnosti i osobine sposobnosti, osim po nacinu funkcionisanja, mogu se razlikovati i po stepenu opštosti. Vrlo specificne osobine, recimo bilo koje specificno znanje, iako daje informacije o osobi nije od posebnog inetesa. Prije svega zato što ove osobine vrlo malo variraju u populacijama ljudi. Npr. ako bi smo testirali znanje iz Genetike, više od 90% osoba, bilo koje populacije, imalo bi skor 0. Pored toga takva znanja ne reprezentuju tipicne spsobnosti osoba. Zato je za psihološka ispitivanja potrebno naci takve osobine koje bi imale visok stepen opštosti i koje bi bile ne specificne. U tome je primarni znacaj inteligencije kao najšire kognitivne osobine ljudi. Postoje razlicite definicije inteligencije, ali primarno, ona predstavlja sposobnost covjeka da riješava odredjene situacije. Mjeri se pomocu odgovarajucih psihometrijskih testova, pri cemu se odredjuje tzv. koeficijent inteligencije ( IQ) ili koeficijent razvica (DQ), koji pokazuje odnos mentalne starosti osobe i njene stvarne (hronološke) starosti:

IQ=(mentalna starost / hronološka starost) x 100. Mentalna starost se ustanovljava na osnovu broja poena koji se dobijaju rješavanjem odredjenih psiholoških testova. Ako je IQ manji od 70 osoba je mentalno zaostala, ako je IQ izmedju 90 i 110 intelektualne sposobnosti su prosjecne a ako je IQ iznad 110 inteligencija je nadprosjecna. Medjutim testovi kojima se ispituje koeficijent inteligencije nisu idealni jer se ne mogu upotrebljavati za poredjenje ljudi koji imaju razlicito obrazovanje, pripadaju razlicitim kulturama ili klasama. Danas se smatra da genotip utice na razvice inteligencije sa oko 60%, sredina sa oko 30%,a interakcija genotipa i sredine sa oko 10%. Geneticke promjene koje vode abnormalnostima u ponašanju mogu biti:

vidljivi poremecaji (aberacije) u gradi i broju hromozoma

mutacije u gradi pojedinih gena

mutacije u poligenima

Hromozomske aberacije ( hromozomopatije) dovode, skoro bez izuzetka, do manjih ili vecih mentalnih poremecaja osoba u cijim celijama se nadju. Jedino poremecaji u polnim hromozomima ne moraju imati ovakav efekat. Najveci broj mentalnih oboljenja, izazvanih mutacijama u pojedinacnim genima, spada u tzv. enzimopatije tj. poremecaje u sintezi jednog ili nekoliko enzima koji kontrolišu znacajne metabolicke procese u organizmu. Mutacije u poligenima, tj kompleksu naslednih cinilaca dovode do poremecaja u psihofiziološkim osobinama ljudi. Ti poremecaji se manifestuju kao šizofrenija, manijacna depresija, epilepsija i drugi psihoneuroticni poremecaji. Uticaj okolinskih cinilaca na ispoljavanje ovakvih oboljenja je prilicno znacajan. Navedene osobine ponašanja su tzv. aberantne osobine. Postoje i devijantne osobine ponašanja, tj. osobine koje u nešto manjoj mjeri odstupaju od normalnog ponašanja. Takve osobine su naklonost kriminalu, samoubistvu, korišcenju alkohola ili droge, homoseksualnost i mnoge druge. I devijantne osobine (narocito alkoholizam) su pod znacajnim uticajem sredinskih cinilaca.

Fiziologija

Svaki oblik ponašanja ima svoju FIZIOLOGIJU.

Najveci dio fizioloških procesa vezanih za ponašanje dogada se u nervnom sistemu (uglavnom u mozgu). Za neka ponašanja su bitne endokrine žlijezde, a postoji vjerovatnoca da mehanizam upamcivanja zavisi od nukleinskih kiselina (na nivou gena). Poznato je , npr. da su centri za budnost i san u retikularnom aktivacijskom sistemu mozga, ali nije poznat suštinski mehanizam njihovog funkcionisanja (kako se prenose njihovi signali u druga podrucja, posebno u kortikalne centre). U stvari, nedostaju suštinske cinjenice da bi bilo potpuno jasna fiziologija pamcenja i drugih visokih tipova ponašanja.

Refleksi – uslovni refleksi – su jedan od najjednostavnijih vidova ponašanja. To su genetski uoblicene finkcijske reakcije koje se javljaju na odredjene draži. Sa fiziološke tacke gledišta poznati su receptori, (primaoci draži), nervni lukovi kojima se draži prenose, neki neurotransmiteri koji prenose impulse sa jednog na drugi neuron, a identifikovani su neki niži supkortikalni i kortikalni centri u mozgu u kojima se ti signali sakupljaju i obradjuju i odakle polaze informacije o tipu reakcije.Refleksni sistemi se ostvaruju po odredenoj genetskoj shemi. Razne spoljne i unutrašnje draži koje izazivaju težak udar na organizam prenose se odredjenim putevima do centra za simpaticki dio nervnog sistema u hipotalamusu – simpaticko-ergilni neuroni. To uzrokuje sekreciju adrenalina, adrinokortikotropnog hormona (ACTH), somatotropina i drugog što dovodi do metabolickih reakcija i gradi biohemijsku i klinicku sliku svrsishodne alarmne reakcije. Kod uslovnih refleksa nije razjašnjen mehanizam upamcivanja uslovnih draži.

Postoje dva osnovna nagona- nagon samoodržanja i seksualni nagon. Bez nagona samoodržanja ne bi postojalo seksualni nagon.

U gladovanju gasi se seksualnost a teškoj denutriciji ona se potpuno gasi. Jedna od glavnih komponenti nagona samoodržanja je obezbijedjenje odgovarajuce ishrane. U riješavanju ovog problema centralno mjesto ima osjeacaj gladi. Vrhunski regulatori osjecaja gladi su dva centra u mozgu – centar za glad i centar za osjecaj sitosti. Na dva su odvojena mijesta u hipotalamusu, a funkcijski su povezani nitima i neurotransmitrima. Centar za sitost inhibiše centar za glad. U mezencefelonu je još jedan centar koji reguliše mehaniku hranjenja: lucenje pljuvacke, žvakanje, gutanje i dr. Pokretac osjecaja gladi je nedostatak hranjivih materija u plazmi, posebno glukoze. Druga komponenta nagona samoodržanja je obezbjedenje dovoljo tecnosti i kiseonika. Najveci broj refleksnih reakcija i alarmna reakcija nalaze se u službi nagona za samoodržanje. Seksualni nagon je bitna komponenta biološki šireg nagona bitnog za produženje vrste. Podsticaji mogu biti vizuelni, slušni, olfaktorni i drugi, ali najbolji podsticaji poticu od seksualnih stereoidnih hormona polnih žlijezda. Dosta složen je problem psihoseksualne orijentacije (homoseksualnost).

Hormonski sistem, kao glavni regulator metabolickih funkcija u organizmu, može da utice na ponašanje na dva nacina – preko procesa ontogeneze u izgradivanju nekih organa važnih za ponašanje i preko uticaja svojih hormona na samo ponašanje. Kada je rijec o ponašanju naj važniju ulogu imaju hormoni štitaste žlijezde i seksualni hormoni. Postiji veliki broj oligofrenija stvorenih drugim bolestima, ali nijednu od njih neprati tako karakteristicno ponašanje oboljelih kao u slucaju kretenizma, narocito endemskog. Osobe su psihofizicki usporene. One sporo misle i sporo reaguju (bradipsihija), sporo govore (bradilalija), sporo se krecu (bradikinezija), imaju usporen puls (bradikardija), hodaju karakteristicno- hod im je gegav sa lako savijenim nogama u koljenima i približenim koljenima i dr., a uz to su dobrocudne. Ove pojave su trajne prirode, a posledica su oštecenja neurona zbog nedostatka hormona štitaste žlijezde.

Smatra se da koncentracija muških seksualnih hormona u kijematogenezi ili prvih dana po rodjenju ima odlucujucu ulogu za psihoseksualnu orijentaciju jedinke u toku života. Metabolicke promjene, zasnovane na promjeni hormonskog stanja, a koje se najdublje odražavaju na ponašanje su: hipopituitarizam, hipotireoza, hipertireoza, dugotrajan hiperinsulinizam.

Hipopituitarizam, insuficijencija prednjeg režnja hipofize, razvija se zbog nedostatka hormona adenohipofize. To je stanje višežlijezdane insuficijencije. Smanjuju se funkcije štitnjace, polnih žlijezda, kore nadbubrega, kortizon (manjak ACTH) i lucenje hormona rastenja-somatotropina. Osobe sa hipopituitarizmom su povucene, mirne, nezainteresovane, bez impulsa, sa vrlo smanjenim željama i potrebama, zimljive.

Najcešci uzrok hipopituitarizma odraslih je nekroza prednjeg režnja hipofize trudnica koje su u toku porodjaja doživjele veliko krvavljenje.

Hipotireozu prati usporenost psihomotorne aktivnosti, pad interesovanja, povucenost, zimljivost.

Hipertireoza dovodi do suprotnog stanja. Osoba je preosjetljiva, uzbudljiva, cesto eksplozivna.

Povecano lucenje insulina, hiperinsulinizam , ako traje dugo može da uzrokuje trajne promjene u ponašanju zbog oštecenja CNS – a hipoglikemijama. Osoba je sapeta, sužava se njen intelektualni kapacitet, smanjuje se njeno interesovanje, povlaci se u sebe.

Veliki broj genopatija uzrokuje oligofreniju i na taj nacin utice na ponašanje.Te oligofrenije su manje-više jednolicne. Izuzetak su porodicni kretenizam i Lesh-Nychanova (Leš-Nihanova ) bolest. Za razliku od kretenizma, Lesh-Nychanovu bolest prati autoagresivnost sa jakom željom za samooštecenje ( ugrizi usana i prstiju ruku). Metabolicki poremecaj ove bolesti je visoka koncentracija mokracne kiseline u serumu.

Veliki broj hromosomopatija, autosomne gotovo sve, prati manja ili veca oligofrenija, pa na taj nacin i one uticu na ponašanje. Aberacije polnih hromosoma mogu uticati na psihoseksualno stanje, bilo kao hermafroditizam (mozaicizmi XX/XY kombinacija), bilo kao sklonost za homoseksualnost (XXY) ili delikvenciju (XYY i XXY). Djeca sa trisomijom 21 (Daunov sindrom) su oligofrena, ali su skoro uvijek dobrcudna i vesele naravi sa sklonošcu za humor najcešce na svoj racun (mongoloidni humor).

Cjelokupni nervni sistem je znacajan za ponašanje, ali su pojedini njegovi dijelovi posebno odgovorni za pojedine vidove ponašanja. Tako, ponašanje vezano za emocije, podsvijesne motoricne i senzorne nagone i osjecanje neprijatnosti i radosti vezani su za grupu moždanih struktura koji se nazivaju limicni sistem. Dijelovi limicnog sistema u vidu kore okružuju moždano stablo (na grckom limbus znaci kora, rub). To su: dijelovi bazalnih ganglija, hipokampus, prednja jedra talamusa, hipotalamus, epitalamus, amigdaloidna jedra, gyrus cinguli i dr.

Osjecanje prijatnosti i neprijatnosti zbog jedne radnje, odnosno osjecanje nagrade i kazne ima veliki znacaj za upamcivanje, emociju i motivisanost. Centri za osjecanje prijatnosti (nagrade) smješteni su u septumu i hipotalamusu, prvenstveno duž snopa telencefalona (medial forebrain bundle) i u ventromedialnom jezgru hipotalamusa. Centri za osjecaj neprijatnosti i kazne, ukljucivši i osjecaj bola, analaze se u središnjoj sivoj masi oko Silvijevog kanala u mezencefalonu pa se šire prema ventrikulsnim strukturama hipotalamusa. Nadražaj ovih centara može potpuno da inhibiše centre za nagradu i uživanje. Ogledi na životinjama pokazuju da se doživljaji koji ne dovode ni do nagrade ni do kazne gotovo uopšte ne pamte.

Ponavljanje ovih nadražaja dovodi gotovo do potpunog gašenja reakcija u kori mozga. Ali, ako nadražaj stvara osjecanje nagrade ili kazne reakcija u kori mozga postaje sve jaca sa ponavljanjem nadražaja pa životinja stvara snažne otiske pamcenja. Znaci, centri u mezencefalonu imaju važnu ulogu pri odabiranju informacija koje se uce. Trankvilizeri inhibišu aktivnost tih centara i smanjuju njihovu moc percepcije.

Misli se da amigdaloidna jedra pomažu u kontroli cjelokupnog nacina ponašanja jedinke jer draženjem pojedinih dijelova tih jedara mogu se izazvati gotovo svi obrasci ponašanja. Hipokampus, vjerovatno ,ima važnu ulogu pri uspostavljanju pažnje kod covjeka. On je jedan od glavnih izvora ulaznih signala za hipotalamus i druge limbicne strukture. Misli se da hipokampus povezuje razlicite signale iz oblasti osjeacaja i osjcanja, pa ih zatim kao uskladjene informacije šalje u podrucje za nagradu i kaznu limbicnog sistema. Ako se covjeku odstrani hipokampus razvije se ANTEROGRADNA AMNEZIJA. On ne može da ostvaruje nova pamcenja.

Limbicna kora u vidu prstena okružuje supkortikalne limbicne strukture. Spada medju najstarije dijelove mozga. Vjeruje se da kod covjeka ona predstavlja asocijacijsko podrucje za kontrolu nižih centara koji prvenstveno sudjeluju u ponašanju.

Pilula svakodnevni pratilac

Lecenje visokog krvnog pritiska

Hipertenzija je hronicna, najcešce doživotna bolest, a ako se ne leci, može dovesti do moždanog
udara i infarkta srca

Uprkos brojnim novim lekovima, ni danas se problem visokog krvnog pritiska ne može potpuno kontrolisati niti izleciti. Francuski odbor za borbu protiv arterijske hipertenzije proveo je nedavno veliko istraživanje medu onima koji pate od visokog krvnog pritiska. Glavna poruka koja je odatle proistekla jeste da tokom citavog lecenja, koje je najcešce doživotno, bolesnik mora biti pod lekarskim nadzorom.
-Dijagnoza je prva etapa u životu onih kod kojih je otkrivena hipertenzija, i teoretski, taj trenutak oznacava kraj bezbrižnog života u kojem se niste brinuli o zdravlju svog srca i krvnih sudova – kaže internista dr Zlatko Gavanjski. – U praksi, to je trenutak kad cesto i lekari greše, jer ne naglase dovoljno ozbiljnost ovakve dijagnoze. Naime, upravo na pocetku bolesti pacijentu bi trebalo objasniti da se njegove životne navike moraju odsad znatno promeniti.

Ne zaboraviti lek

Kako ne bi zaboravili da lek uzimate svakoga dana, savetuje se uspostavljanje male ceremonije. Tako na primer možete uzimanje medikamenta povezati s jutarnjim pranjem zuba ili šminkanjem. Jednu flašicu leka nosite sa sobom za slucaj da vam zatreba u toku dana. Prilikom pakovanja za put u torbicu za licnu higijenu prvo stavite pakovanje leka i to dovoljnu kolicinu, kako biste preparat imali za svaki dan. Stalno imajte na umu da se lecenje nipošto ne sme prekidati.

I pre postavljanja dijagnoze ljudi mogu osetiti neke od tegoba, ali su cesto skloni da ih tumace kao umor ili stres. Važno je znati da hipertenzija nece nestati, jer se radi o hronicnoj bolesti. Zbog nje se pogoršava stanje krvnih sudova, oni se sužavaju i zacepljuju pa je sve veci rizik od moždanog udara ili infarkta srca.

Smatra se da osoba ima visok arterijski pritisak kada brojke prelaze 140/ 90. Hipertenzija napreduje u nekoliko perioda. Prvi je tih i neprimetan, ne izaziva nikakve tegobe, a otkriva se samo redovnim merenjem pritiska. Ali, iako se tegobe ne osete, bolest vec postoji, a krvni sudovi brane se tako da podešavaju zidove leve strane srca kako bi se krv lakše izbacivala uprkos vecem pritisku u krvnim žilama. Arterije se postepeno sužavaju, a onda se lakše i zacepe što može izazvati ozbiljne posledice po zdravlje. To je vec drugi stepen bolesti u kojem se javljaju komplikacije.

– Rano zapocetim lecenjem zaustavlja se razvitak bolesti, a terapija se ne sme prekidati cak ni onda kada je krvni pritisak normalan, jer je ovo hronicna i doživotna bolest – kaže dr Gavanjski. – Uz ovo valja znati da ne treba zaboraviti da je vrlo važno promeniti životne navike i paziti na prehranu. Tako valja smanjiti zasicene životinjske masti, unos soli, alkohola i kafe. Svakako treba preci u nepušace, a svaki ili, barem, svaki drugi dan treba se baviti nekom fizickom aktivnošcu 30 do 45 minuta.

Depresije

Danas postoji tendencija da sa reci depresija opisujemo neizbezne periode tuge
koje svako od nas oseti s vremena na vreme. Mnogi od nas nisu u stanju da postave
granicu gde prestaje normalna tuga a pocinje klinicka depresija. Neko ko je jednom osetio
izrazenu depresiju zna da je to osecaj koji daleko prevazilazi osecaj obicne tuge.
Klinicka depresija je bolest koju karakterise grupa osecanja, razmisljanja i ponasanja
koja se izrazito jasno razlikuju od niza osecanja i funkcionisanja normalne, zdrave osobe.
Prouzrokovana kompleksnim sadejstvom bioloskih, socijalnih i psiholoskih faktora,
depresija cini osobu jako osetljivom na zivotne okolnosti i dovodi je u stanje crnog
ocajanja.

U toku depresije pacijenta pocinju da obuzimaju osecanja tuge, praznine i bezvrednosti.
Ova osecanja postaju sve dublja, nadogradjuju se do osecaja stalnog lisavanja,
beznacajnosti, neadekvatnosti, obuzetosti krivicom.
Povremeno, depresivne osobe mogu osecati stalnu iritaciju ponekad dovedenu do
erupcije gneva i ljutnje.

Mada depresija moze biti prouzrokovana nekim konkretnim zivotnim okolnostima i
dogadjajem, nacin reagovanja na to je veoma preuvelican. Sustina pojave depresije nije u
samom dogadjaju vec u vulnerabilnosti psihe osobe kojoj se to dogadja.
U retkim slucajevima, osobe mogu osecati depresiju kao jednu, pojedinacnu epizodu.
U najvecem broju slucajeva depresija se javlja periodicno, reaktivno ili ciklicno.
Moze proci i dve godine bez pojave depresije.
Kod izvesnog broja osoba postoji blaga depresija koja se opisuje kao trajno stanje,
odnosno depresivni temperament koji predstavlja bazu iz koje nastaje epizoda
prave depresije.

Nastajanje prave depresije kod ovih osoba moze da indukuje niz situacija:
prekid emotivne veze, gubitak posla, smrt bliske osobe, neka zivotna promena
(odlazak od kuce…). Te situacije mogu da provociraju duboku depresiju.

Kod izvesnih osoba opisuje se i tzv. sezonsa depresija. Ovo stanje je reakcija na odredjene
klimatske faktore koji su uglavnom zastupljeni u severnijim zemljama sa usrovom klimom
i velikim kalimatskim promenama. Tipicne reakcije u tim slucajevima koje se javljaju zimi
ili za vreme kisnih perioda su naglasen zamor, jaka zelja za slatkisima, perkomerna glad i
stalna pospanost. Ova stanja su povezana sa mozdanim funkcijama i funkcijom hipofize.

Depresivno raspolozenje moze da podstakne bolest i oteza ozdravljenje.
Naime, rad mozga povezan je preko biohemijskih i neurofizioloskih mehanizama sa
celim organizmom. Depresiju u 25% slucajeva prate povisen krvni pritisak,
srcana oboljenja, a neka dusevna stanja – rastanak, smrt ili gubitak drage osobe uticu
na imunoloski sistem i dovode do sirenja infekcije.
Takodje, oporavak od srcanog udara zavisi od resavanja depresivnog stanja.

Koji su simptomi depresije?

-akutni ili dugotrajni osecaj ocajanja, nesrece za sta preterano okrivljujemo

postojanje nekih zivotnih okolnosti
– nerealni strahovi, strepnja i zabrinutost

– manjak interesovanja ili uzivanja u mnogim zivotnim aktivnostima

– izrazen osecaj usporenosti, umora ili nadrazenosti

– ubedjenost da je sve bezvredno i nesrecno

– preokupiranost mislima o samoubistvu i smrti

– nagle promene apetita i/ili tezine

– glavobolja, cesto mokrenje

– teskoce sa snom (nemogucnost spavanja ili preterana pospanost)

– oslabljena sposobnost koncentracije i donosenja odluka

– dramaticne promene u socijalnim odnosima i na poslu

– postojanje prenadrazenosti – anksioznost sto se javlja kod 2 od 3 depresivne osobe
i povecava rizik od suicida

Postoje li osobe predisponirane na depresiju?

1. Oni koji u porodicnoj anamnezi imaju podatak o postojanju depresije u porodici
imaju dva puta veci rizik od obolevanja

2. Zene imaju depresiju dva puta cesce od muskaraca
(postoje odredjeni periodi kada je zena podloznija depresivnom raspolozenju sto je
prouzrokovano delovanjem hormona: PMS, trudnoca, postporodjajno, u toku koriscenja
kontraceptivnih tableta)

Interesantno je takodje da majke imaju redje ili blaze oblike depresije od zena koje
nemaju decu, sto se objasnjava emotivnom povezanoscu sa detetom koja ih stiti od
jakih emotivnih rakcija druge prirode

3. Postojanje teske emotivne traume u detinjstvu

4. Depresija u starih osoba je cesto vezene za fizicku onemocalost, gubitak prijatelja,
smanjenje aktivnosti

Sta Vas lekar moze da ocekuje?

-izrazite promene u ponasanju

– manjak interesovanja za sva zivotna zadovoljstva: hranu, sex, druzenje sa prijeteljima,
posao, porodicu,sport, hobi,

– prisustvo depresije i suicida u porodici, kao i upotreba alkohola, droge

– negativizam, pesimizam, samooptuzivanje

– siucidna razmisljanja

Sta mozete da uradite?

Za vreme perioda kada osecate neraspolozenje, potrazite savet od prijatelja
ili nekoga iz porodice. U blazim oblicima depresije, savet drage osobe moze Vam mnogo
pomoci.

Ali u slucajevima tezih oblika depresije, slicno oboljenjima kao sto su astma, hipertenzija,
morate zatraziti strucnu, lekarsku pomoc.

Savet je da provodite sto vise vremena na otvorenom prostoru, cak i zimi.
Poboljsajte osvetljenje prirodnim svetlom u prostorijama u kojima boravite,
suncana svetlost poboljsava raspolozenje.

Kad god je to moguce tokom zime otputujte u krajeve sa toplijom klimom.

Kako se leci?

Blazi oblici depresije lece se samo psihoterapijom.

U tezima slucajevima neophodni su i lekovi. Mada i lekari opste prakse mogu prepisivati
lekove protiv depresije, savetuje se konsultacija psihijatra koji bi adekvatnim lecenjem i
stalnim pracenjem pravilno dozirao terapiju. Naime postoje znatna individualna
odstupanja u vrsti leka i dozi.

U najtezima slucajevima neophodna je elektrokonvulzivna terapija.

Kada se treba obratiti lekaru?

Ukoliko je Vas muci osecaj utucenosti vise od dve nedelje, ukoliko biste najradije
ostali u krevetu, ukoliko se sve vise izolujete od porodice i prijatelja i ukoliko ste izgubili
svako interesovanje za bilo kakvu aktivnost

– MORATE KONSULTOVATI VASEG LEKARA !

Ukoliko ste uhvatili sebe da razmisljate o smrti i bezvrednosti zivota, samoubistvu
– POTRAZITE POMOC ODMAH !

Ukoliko imate probleme sa snom, evo nekoliko saveta:

1. uvedite navike u spavanju – lezite i budite se uvek u isto vreme, cak i vikendom

2. nemojte upraznjavati vezbe i vece fizicke aktivnosti 2-3 sata pre spavanja

3. nemojte obilno jesti 1-2 sata pre spavanja

4. mali lagani obrok pred spavanje moze vam pomoci da zaspite

5. formirajte odredjene rituale pred spavanje: citajte, obucite se u pidzamu, operite zube,
zakljucajte vrata, ugasite svetlo – to vam moze pomoci da lakse zaspite

6. sklonite termofor – hladnoca ce vam pomoci da pre zaspite

7. pijte manje kafe

8. ukoliko je to moguce radite danju, nocni rad remeti san, najgore je raditi naizmenicno
danju, po podne, nocu.

Virusno ostecenje misica povezano s hronicnim umorom

Cini se da se sindrom hronicnog umora ponekad javlja nakon virusne infekcije. Nedavno su istrazivaci uspeli dokazati kod pojedinih pacijenata prisutnost virusa u misicima, sto je takode bilo povezano i s abnormalnom misicnom funkcijom.

Istrazivaci su trazili RNA molekule enterovirusa u uzorcima biopsija misica uzetih sa 48 pacijenata s hronicnim sindromom i kod 29 ljudi koji su cinili kontrolnu skupinu.

Od 48 uzoraka uzetih kod bolesnika s hronicnim umorom, 10 uzoraka bilo je pozitivno na RNA enterovirusa. Za usporedbu, svih 29 kontrolnih uzoraka bilo je negativno na RNA enterovirusa.

Istrazivaci navode da je dokazana molekula RNA najbliza strukturi Coxsackie B virusa.

Osim spomenutog testa na RNA molekulu, pacijenti s hronicnim sindromom podvrgnuti su na dan biopsije fizickom opterecenju, a istrazivaci su merili u krvi pacijenta mlecnu kiselinu pre i nakon testa opterecenja.

Od ukupnog broja ucesnika istrazivanja, njih 28 imalo je abnormalni profil laktata nakon opterecenja, sto je verovatno ukazivalo na ostecenje energetskog metabolizam u misicima.

Strucnjaci zakljucuju da njihovo istrazivanje podupire cinjenicu koja govori da sindrom hronicnog umora ima razlicite uzroke, ali i da je jedan od mogucih uzroka misicna disfunkcija.

Saosecanje boli

Saosecanje s agonijom drugih ljudi aktivira ista podrucja mozga koja se aktiviraju kada smo i sami izloženi boli, piše list Nature.

Kada se suocavamo s bolnim poticajem, poput elektricnog šoka, signali putuju od mjesta poticaja sve do mozga, koji ga prevodi u fizicki ali i emocionalni odgovor.

Neurolog Tania Singer sa univerziteta u Londonu i njezini suradnici napravili su eksperiment kako bi ustanovili dogada li se taj proces, ili barem jedan njegov deo, u mozgu osoba koje nisu izložene boli, nego samo saosecaju i dele bol drugih. U eksperimentu je ucestvovalolo 16 zena. Naucnici su njihove ruke spojili na elektrode i podvrgnuli ih elektricnom šoku, a tokom eksperimenta uz pomoc magnetske rezonancije posmatrali su aktivnosti mozga. Na taj su nacin, pise Nature, naucnici otkrili da se mozak ucesnicaca eksperimenta aktivira u vise podrucja, ukljucujuci i senzorska i emotivna podrucja.

Nakon toga, znanstvenici su elektricnom soku izlozili ruke zenina partnera. Zene nisu mogle videti partnerovo lice, sto je uklonilo veliki dio emocionalnog odgovora koji bi se mogao ocekivati kada gledamo prijatelja u boli.

Ipak, naucnici su otkrili da su se mozgovi zena aktivirali u istim emotivnim podrucjima kao i kada su njihove ruke bile izlozene elektricnim sokovima.

Ovo istrazivanje pokazalo je da saosecanje pokrece iste mehanizme mozga koji se pokrecu i kod nase boli, smatra Singer. To bi, dodaje britanska naucnica, drugim rijecima moglo znaciti da bol osjecamo emotivno cak i kada je ne osjecamo fizicki.

Treba napomenuti da je emocionalna aktivnost bila je jaca kod nekih pojedinaca. To bi, objasnjava Singer, moglo znaciti da je odgovor jaci kod emotivnijih osoba.

Naucnici nameravaju ovaj eksperiment izvesti i kod muskaraca te kod ljudi koji nisu u medusobnim emotivnim vezama.

Prirodna kontracepcija

Kontracepcija ili kontrola zaceca podrazumijeva sve metode koje sprjecavaju nastanak trudnoce. Prirodna kontracepcija obuhvata metode sprecavanja zaceca koje ne ukljucuju kontraceptivna sredstva ni lekove.
Metode prirodne kontracepcije su:

– racunanje plodnih dana (kalendarska, Ogino-Knaus ili ritam metoda), promatranje vaginalne sluzi (ovulacijska, Billingsova ili Creighton metoda), merenje bazalne temperature, simptotermalna metoda, prekinuti snosaj, dojenje, trajna apstinencija.

Svrha kontracepcije nije samo spreciti zacece vec planiranje potomstva. Primenom vecine prirodnih metoda kontracepcije zena ili oba partnera uce kako funkcionise telo i kako na prirodan nacin kontrolisati plodnost. Odgovornost je, kao i obicno, uglavnom na zeni koja treba voditi dnevnik menstrualnog ciklusa, meriti temperaturu ili promatrati cervikalnu sluz. Od muskarca se trazi visok oblik saradnje u obliku apstinencije za vreme plodnog perioda. Prednost ovih metoda je njihova jednostavnost, ne moraju se kupovati, ne menjaju normalne procese u organizmu te za njihovu uporabu obicno nije potrebna posjeta lekaru. Nedostatak je njihova manja uspesnost u sprecavanju trudnoce i cinjenica da nijedna ne stiti od polno prenosivih bolesti.

Plodni dani

Nedavno objavljena istrazivanja definisu dane menstrualnog ciklusa kad ce seksualni odnos najverovatnije rezultirati trudnocom. Do zaceca (koncepcije) moze dovesti seksualni odnos pocevsi pet dana pre ovulacije pa do dana ovulacije. Zacece dan nakon ovulacije nikad nije dokumentovano (Dunson et al.). To navodi na zakljucak da jajne celije mogu biti oplodjene in vivo kroz period kraci od jednog dana nakon izlaska iz jajnika jer spermiji mogu prezivjeti i do sest dana u plodnoj cervikalnoj sluzi. Prema istrazivanjima, najveca verovatnoca zaceca nastupa nakon snosaja koji se dogodi dan-dva prije ovulacije, a ne kad se seksualni odnos dogodi na sam dan ovulacije. Metodama prirodnog planiranja porodice parovi pokusavaju predvidti plodne dane i spreciti zacece bez uporabe mehanickih sredstava i hemikalija. Plodni dani traju sest dana , pocinju pet dana pre ovulacije i zavrsavaju na sam dan ovulacije.

Pearl index

Pearl index je vrednost koja se koristi u medicinskoj nauci za ocenu delovanja kontracepcijskih metoda. Oznacuje broj nezeljenih trudnoca na 100 zena koje kontracepcijsku metodu koriste godinu dana. Pearl index za kondom je 3, za dijafragmu 6, cervikalnu kapu 6-9, spermicidna sredstva 6, kontracepcijske tablete 0.1-0.9, spirala 1-3. Pearl index za prirodne metode kontracepcije zbog nedovoljne discipline i povremene nepredvidljivosti prirodnih procesa moze iznositi 2-20.

Racunanje plodnih dana

Japanski ginekolog i endokrinolog Kyusaku Ogino je 1923. demonstrirao kako ovulacija prethodi menstruaciji 12-16 dana. Njegove rezultate je nedugo nakon toga potvrdio Hermann Hubert Knaus iz Austrije. Osim imenima istrazivaca te nazivom kalendarska metoda racunanje plodnih dana je poznato i pod nazivom ritam metoda. Racunanje plodnih dana temelji se na saznanju da vecina zena ima ovulaciju sredinom menstrualnog ciklusa. Ovulacija je izbacivanje jajne celije iz jajnika. Jajna celija se moze oploditi 24 sata nakon izlaska iz jajnika. S obzirom da spermstozoidi mogu preziveti 3-6 dana u plodnoj sluzi zene period plodnih dana za vreme kojeg je potrebno suzdrzavanje od seksa velik. Za koristenje ove metode zena treba pratiti menstrualni ciklus najmanje 6 mjeseci. Prvi dan plodnog prozora odredjuje se oduzimanjem 18 dana od najkraceg menstrualnog ciklusa. Zadnji dan plodnog prozora odredjuje se oduzimanjem 11 dana od najduzeg menstrualnog ciklusa. Jedan menstrualni ciklus pocinje od prvog dana menstruacije. Prvi dan slijedece menstruacije jest pocetak slijedeceg menstrualnog ciklusa. Praktican primjer: trajanje zadnjih 6 ciklusa je bilo: 28, 32, 30, 28, 30 i 28 dana. Najkraci ciklus je trajao 28, a najduzi 32dana. Prvi dan plodnog prozora: 28-18=10, zadnji dan plodnog prozora: 32-11=21. Plodni prozor (plodni dani) kod ove zene traje od 10-21. dana menstrualnog ciklusa. Jednostavnija metoda racunanja je minus 20, minus 10 koja zahtijeva par dana duzu apstinenciju. Ova metoda nije pouzdana kod zena s neredovitom menstruacijama i ciklusima razlicite duzine. Osim toga, cak i kod zena urednog ciklusa ovulacija moze nastupiti u bilo kojem delu mjeseca, cak i tokom menstruacije. Ponekad se moze dogoditi i vise ovulacija u jednom mjesecu. Nedostaci kalendarske metode su ociti. Buduci se ne temelji na trenutnom ciklusu nego na prosku prethodnih ciklusa, potrebno je ocekivati duge periode apstinencije i relativno visoku nedelotvornost, pogotovo ako su ciklusi nepravilni. Pearl index iznosi 9.

Promatranje cervikalne sluzi

Ova se metoda cesto naziva ovulacijska metoda, dolazi do promjena cervikalne sluzi pre ovulacije. Posmatranjem cervikalne sluzi se moze predvidti ovulacija. Razlikujemo pet faza u izgledu sluzi tokom menstrualnog ciklusa: prva faza traje 4-5 dana nakon menstruacije (5.-9. dan ciklusa) i tokom nje su spoljni polni organi suvi. U drugoj (9.-10. dam ciklusa) fazi je sluz zuckasta, ljepljiva i nerastezljiva. Treca faza nastaje u vrijeme ovulacije, sluz je tada obilna, prozirna i vrlo rastezljiva – plodna sluz koja omogucuje prolazak spermija u maternicu. Cetvrta faza nastupa nakon ovulacije kada sluz postaje lpljiva i zamucena. Peta faza primecuje se pre menstruacije kad je sluz oskudna i vodenasta. Druga i treca faza oznacuju dane kad je mogucnost zaceca velika te tokom tih dana treba izbegavati seksualne odnose. Pearl index iznosi 5-15.

Merenje bazalne temperature

Neposredno nakon ovulacije znatno raste razina hormona progesterona sto se izmedju ostalog ocituje porastom bazalne telesne temperature za 0.3-1 Celzijev stepen. Temperatura ostaje povisena sve do pocetka sledece menstruacije. Redovnim merenjem bazalne temperature moze se kod 80% zena utvrditi nastup ovulacije. Bazalna temperatura je spoljasnja temperatura tela merena ujutro pre ustajanja iz kreveta i obavljanja bilo kakve aktivnosti. Merenje treba obavljati po mogucnosti uvijek istim termometrom i na istom mestu tijela. Najjednostavnije je merenje u ustima, pod jezikom. Preporucljivo je koristiti poseban bazalni temometar koji ima povecan razmak izmedju temperaturnih jedinica kako bi se s vecom sigurnoscu zapazile male promene temperature. Temperaturu je potrebno meriti svaki dan nakon prestanka menstruacije dok ne nastupi skok koji oznacava ovulaciju. Nakon toga je merenje nepotrebno. Vrednosti temperature je najbolje beleziti na papir ili na poseban temperaturni graf. Standardno se preporucuje apstinencija od polnih odnosa tri dana nakon zabelezenog porasta temperature, medjutim u svjetlu novih podataka o zacecu nakon ovulacije jedan dan je verovatno dovoljan. Pearl index iznosi 3-4.

Simptotermalna metoda

Ukljucuje merenje bazalne telesne temperature i simptome ovulacije sto se najcesce odnosi na posmatranje cervikalne sluzi. Ova kombinacija daje bolje rezultate nego svaka metoda posebno, pogotovo ako se ne poklapaju pa se primenjuje duzi period apstinencije.
Pearl index iznosi 2.

Dojenje

Tri meseca nakon porodjaja dojenje ima ogranicenu delotvornost u sprecavanju zaceca. Zene koje dete hrane iskljucivo svojim mlijekom u 93% slucajeva nemaju ovulaciju tokom prva tri meseca nakon porodjajaa, a 88-89% zena nema ovulaciju u prvih sest mjeseci. Stoga se preporucuje uporaba kontracepcijskih sredstava tri mseca nakon poroda za zene koje dete doje i tri nedelje nakon porodjaja zenama koje ne doje ili dohranjuju dijete.

Prekinuti snosaj

Coitus interruptus, prekinuti snosaj, zahteva izvlacenje penisa iz vagine pre ejakulacije.
Privlacnost ove metode je u njenoj jednostavnosti – ne zahteva dugotrajno pracenje menstrualnog ciklusa, temperature ni sluzi. Ispravna i ponavljana uporaba ove metode zahteva disciplinnovanog muskarca koji ce izvuci penis iz vagine prije orgazma te nece
ejakulirati na spolne organe partnerice. Objavljen je neuspjeh u 18-20% slucajeva.

Apstinencija

Apstinencija je neizezan dio metoda prirodnoe kontracepcije i zavisno od metode ima razlicite rezultate. Ako se primnjuje trajna apstinencija kao jedina metoda kontracepcije, npr. pre braka ili prije nego par zeli imati decu, uspjesnost je 100%-tna.

Alzheimerova bolest

Danas je poznato vise od 50 bolesti koje mogu uzrokovati demenciju, od kojih je najcesca Alzheimerova bolest na koju otpada oko dve trecine svih demencija. Godisnje se prosecno, kod ljudi mladih od 60 godina, dijagnosticiraju tri novooboljela na 100.000 osoba, dok se u dobi iznad 60 godina taj broj povecava na 125 novooboelih.

Demencija je klinicki sindrom obelzen stecenim gubitkom kognitivnih i emotivnih sposobnosti koji je prisutan u tolikoj meri da ometa svakodnevnu aktivnost bolesnika i znacajno smanjuje njegovu kvalitet života.

Etiologija i cinioci rizika. Etiološki cimbenici za nastanak Alzheimerove bolesti nisu poznati, medutim epidemiološke studije nesumljivo pokazuju da su starenje, nasledivanje specificnih gena i posjedovanje Apo E4 genotipa povezani s povecanim rizikom nastanka bolesti.
Dosadašnje studije molekularne genetike utvrdile su najmanje cetiri nasedna oblika Alzheimerove bolesti. Tako je u nekih bolesnika s autosomno-dominatnim oblikom nasljedivanja opisan defektan gen smješten na 21. kromosomu. Mutacije na tom genu odgovorne su za malen postotak oboljelih srodnika. Veca ucestalost nasljedivanja Alzheimerove bolesti uzrokovana je mutacijama gena smještenih na kromosomu 14 i hromozomu . Kod porodicnih oblika Alzheimerove bolesti pocetak bolesti je raniji nego u sporadicnih oblika, a u tih bolesnika veca je ucestalost epilepsije, afazije, paratonije i mioklonusa.

Apolipoprotein E, regulator lipidnog metabolizma, genetski je marker koji se dovodi u vezu s incijacijom Alzheimerove bolesti. Gen koji je odgovoran za sintezu tog proteina smješten je na hromozomu 19. Apolipoprotein E nalazi se u tri izoforme (E3, E4 i E2), a apo E4 genotip povezuje se s povecanim rizikom obolijevanja od Alzheimerove bolesti. Za razliku od toga, u tih bolesnika izoforrna E2 je smanjena. Prisutnost Apo E4 genotipa povezana je s kasnijim pocetkom nasljednog oblika bolesti.

Moguci cinioci koji doprinose povecanju rizika nastanka Alzheimerove bolesti su i trauma glave, bolesti štitnjace, depresivna stanja, niži stupanj edukacije, iako njihova uloga nije jednoznacno potvrdena. Nasuprot tome smatra se da dugotrajna terapija nesteroidnim antireumaticima, te ovisnost o nikotinu smanjuju rizik nastanka Alzheimerove bolesti.

Patologija Alzheimerove bolesti. U uznapredovalom stadiju bolesti mozak bolesnika s Alzheimerovom bolesti izgleda difuzno atrofican , dok je ukupna težina mozga smanjena za 20 i više posto. Gledano svetlosnim mikroskopom, uocavaju se široka podrucja bez nervnih celija (više od 40% celija zauvek propada), dok su preostale celije smanjena volumena s umanjenim dendritima i gubitkom sinapsi.

Kod bolesnika s Alzheimerovom bolesti, uocena je pojacana lokalna upalna reakcija , pojacana aktivnost slobodnih radikala kiseonika, smanjena sposobnost moždanih stanica da iskoriste raspoloživu glukozu, te smanjeni protok krvi kroz mozak.

Klinicka slika. Simptomi Alzheimerove bolesti nastupaju postupno, gotovo neprimjetno, pa ni bolesnik niti njegova porodica ne mogu odrediti tacan pocetak. U ranoj fazi bolesti bolesnik pocinje zaboravljati svakodnevne, relativno nebitne cinjenice (npr. rijetko spominjana imena ljudi, rijetko upotrebljavane rijeci), no ubrzo zaboravlja dogovore i obaveze, te važne cinjenice iz svakodnevnog života poput onih da treba iskljuciti struju . Time postepeno postaje zavisan od tude pomoci. Uobicajeno je govoriti da bolesnik najprije gubi sposobnost zapamcivanja novonaucenih sadržaja, dok ona ranije naucena ostaju dugo sacuvana, iako prema nekim autorima to ipak nije pravilo.

U uznapredovalom stadiju bolesti, bolesnik se ne seca imena rodaka i bliskih osoba, zanimanja, školovanja, imena dece, pa ni vlastitog imena. Kada smetnje pamcenja postanu sve izraženije, postaju ociti i drugi poremecaji. Bolesnikov govor postaje usporen radi nesposobnosti pronalaženja adekvatnih rijeci, a slicno se dogada i prilikom pisanja. Ukupni vokabular biva znatno smanjen te govor postaje stereotipan i siromasan. Bolesnik prije no sto odgovori na postavljeno pitanje ponavlja ga, a kasnije ponavlja svaku izgovorenu rijec . Takode ubrzo biva narusena sposobnost pisanja, te racunanja (dyscalculia), pa bolesnik nije sposoban izvesti najjednostavnije matematicke zadatke. Snalaženje u prostoru postaje otežano, zbog cega bolesnik nije sposoban pronaci put kuci, ne može voziti ili parkirati auto, niti slediti upute kako pronaci cilj.

Kasnije, kako bolest napreduje, bolesnik više ne zna upotrebljavati svakodnevne predmete u kuci (pri jelu, održavanju higijene, ju, ) pa konacno samo osnovne, prividno automatske radnje ostaju, kako-tako, ocuvane. Vidljivi su poremecaji prosudivanja i ponašanja.
Nerijetko nerazumne odluke u poslu, osobito u poslovima s novcem, mogu biti prvi znak bolesti i razlog poseta lijecniku. U kasnijem toku bolesti bolesnik može postati apatican i nezainteresiran, ili pak agitiran i nemiran. Uskoro pocinje zanemarivati svoj izgled, postaje paranoidan, poremecen mu je ritam sna i budnosti, a nerijetko su prisutne obmane cula i halucinacije. Bolesnik postaje egocentrican, zajedljiv, sumnjicav prema clanovima obitelji, dok s druge strane ostaje potpuno indiferentan na dogadaje koji u zdravih osoba pobuduju osecaje. Bolesnik zanemaruje potrebu za hranom, što dovodi do gubitka telesne težine. U uznapredovalom stadiju bolesti prisutni su znaci ostecenja frontalnog korteksa (primitivni refleksi, paratonija, disinhibicija), gubitak kontrole sfinktera i gubitak posturalnih refleksa te bolesnik ostaje prikovan za krevet.


Lecenje Alzheimerove bolesti. Alzheimerova bolest je progresivna degenerativna bolest središnjeg nervnog sistema s neujednacenom i kompleksnom simptomatologijom, te nije moguce odrediti jednostavno lijecenje koje bi bilo delotvorno u svim aspektima i stadijima bolesti.

Sadašnji pristup lijecenju Alzheimerove bolesti temelji se na dva koncepta.
Prvi podrazumeva prevenciju neurodegeneracije, što bi se teoretski trebalo postici farmakoprofilaksom neuroprotektivnim sredstvima, ili farmakološkom modifikacijom toka bolesti, dok je drugi koncept usmjeren olakšavanju simptoma bolesti.

Prevencija neurodegeneracije. Epidemiološke i biokemijske studije ukazuju da neke od poznatih supstancija, imaju odreden neuroprotektivni ucinak u Alzheimerovoj bolesti.

Antiinflamatorni lekovi. Neke manje klinicke, te velike epidemiološke, studije pokazuju da bolesnici koji boluju od reumatoidnog artritisa, pa stoga dugi niz godina uzimaju nesteroidne antiinflamatorne lijekove (NAIL), znacajno rjede obolijevaju od Alzheimerove bolesti?920. Medutim, nejasno je imaju li pojedini NAIL specifican ucinak, a takoder nije poznato niti koja je doza NAIL optimalna za postizanje ovoga ucinka. Limitirajuci faktor u istraživanju ucinka NAIL je njihova toksicnost, pogotovo na gastrointestinalni sustav, pa je tako risk-benefit odnos u prevenciji Alzheimerove bolesti još uvijek poprilicno nepoznat.
Antioksidansi. Široka paleta lekova, ukljucujuci hormone, vitamine i dijetetske preparate poseduje antioksidativna svojstva, pa buduci da se veruje da oksidativni stres igra ulogu u razvoju Alzheimerove bolesti, preduzeta su razlicita klinicka i epidemiološka istraživanja o ucinku antioksidansa u Alzheimerovoj bolesti.

Neke su epidemiološke studije pokazala da žene izložene terapiji estrogenima u menopauzi znacajno rede obolijevaju od Alzheimerove bolesti. Ovaj se ucinak objašnjava spoznajom da estrogeni imaju antioksidativna svojstva. Rezultati randomiziranih klinickih studija (RKS) za sada ne govore u prilog lijecenju Alzheimerove bolesti estrogenima.

Ginkgo biloba je biljni ekstrakt s antioksidativnim svojstvima, a moguce je da poseduje i antikolinesterazni ucinak. Dosadašnje RKS govore u prilog skromnog ucinka na kognitivne funkcije, dok se cini da na globalne funkcije nema zadovoljavajuci ucinak.

Vitamin E (alfa-tokoferol) kao dokazani antioksidant bio je predmet sirokog interesa kao moguce sredstvo u neuroprotekciji Alzheimerove bolesti. Velika RKS u bolesnika sa srednje teškim do teškim stadijem bolesti sugerise zakljucak da vitamin E u dozi od 2000 IU usporava progresiju bolesti, tj. da odlaže potrebu za institucionalizacijom ovih bolesnika za oko godinu dana.

Dosadašnji rezultati ukazuju na cinjenicu da bi antioksidansi mogli biti indicirani u dugotrajnoj prevenciji bolesti, ali da imaju zanemariv ucinak kada se bolest manifestuje.

Lijecenje poremecaja ponašanja. Premda klinicke studije s inhibitorima kolinesteraze sugeriraju njihov koristan ucinak u zbrinjavanju blažih smetnji ponašanja u bolesnika s Alzheimerovom demencijom, vrlo je malo vjerojatno da ovi lijekovi mogu biti dovoljni u zbrinjavanju znacajne uznemirenosti ili drugih psihickih smetnji u okviru Alzheimerove bolesti. Za sada, medutim, nema lijekova koji imaju specificnu indikaciju u zbrinjavanju poremecaja ponašanja u bolesnika s Alzheimerovom bolešcu. Ipak, sve je više rezultata klinickih istraživanja, koje afirmiraju koristan ucinak pojedinih supstancija u ovoj indikaciji.

Psihoza se u ovih bolesnika pojavljuje u 20-40% slucajeva, uglavnom u uznapredovalom stadiju bolesti, a najcešce se iskazuje kroz iluzije, halucinacije i paranoidno ponašanje. Od lijekova za ovakav tip poremecaja najcešce se upotrebljava haloperidol, a u novije vrijeme, poglavito u anglosaksonskim zemljama, i risperidon.

Akutna psihoticna kriza zahtijeva puno agresivniji pristup, cesto uz hospitalizaciju, te obavezno brzo smanjenje doze antipsihotika, cim se simptomi i znaci psihoze pocinju stišavati. Inicijalno, haloperidol parenteralno 5-10 mg je obicno dovoljan. U hospitaliziranih bolesnika regularne doze su cini se djelotvornije od onih po potrebi. Tijek akutne psihoze u ovih bolesnika je vrlo varijabilan, pa je obicno nužna konzultacija psihijatra.

Anksiozno ponašanje je vrlo cesto u tih bolesnika, a prema vecini autora buspiron je lijek izbora za ove bolesnike. Buspiron za razliku od benzodijazepina rijetko uzrokuje paradoksalnu uznemirenost, te se nakon pocetne doze od 5 mg dva puta dnevno može titrirati prema simptomima i nuspojavama, koje su u pravilu rijetke. Ukoliko je anksioznost jako izražena, 50 mg trazodona prije spavanja je od koristi, dok je u vrlo teškim slucajevima potrebno lijecenje neurolepticima.

Ostali simptomi i znaci udruženi s Alzheimerovom bolešcu.

Poremecaj spavanja u ovih je bolesnika posljedica poremecenog ritma budnosti i spavanja, pa je najvažniji cilj lijecenja ponovno uspostavljanje ovog ritma. Zbog toga se u ovih bolesnika preferiraju kratkodjelujuci sedativi hipnotici kako bi se izbjegla pospanost sljedeceg dana. Od takvih lijekova u nas su dostupni antihistaminik difenhidramin i zolpidem. Nema, medutim, leka koji može brzo uvesti bolesnika u san, držati ga u snu dovoljno dugo, te dopustiti brzo i potpuno budenje ujutro, bez jutarnje pospanosti ili smetenosti.

Parkinsonizam se obicno razvija u kasnijim fazama bolesti ili kao komplikacija osnovne bolesti, ili kao nuspojava neuroleptika. Upitno je koliko parkinsonizam dodatno opterecuje bolesnika, te ima li smisla na njega medikamentozno utecati. Terapiju kod ovih bolesnika treba razmotriti samo ako postoji pojacan rizik padova radi pridruženog parkinsonizma.

Poremecaj mokrenja u ovih je bolesnika uglavnom centralno uvjetovan, pa vecina sredstava koja se inace ordiniraju pri poremecaju mokrenja, buduci da djeluju periferno, nemaju znacajnu terapijsku ulogu.

Zakljucak. Alzheimerova bolest je najcešci tip demencije te se danas procjenjuje da 17-25 milijuna ljudi u svetu boluje od te bolesti. Bolesnici od Alzheimerove bolesti predstavljaju osim socijalnog i veliki ekonomski problem društvu jer obicno nisu sposobni samostalno živjeti nego zahtijevaju brigu i smestaj u instituciju. Precizna dijagnosticka klasifikacija bolesnika s demencijom potrebna je zbog osiguranja adekvatnog lijecenja, davanja informacije o prognozi i mogucim genetskim rizicima. Zbog cinjenice da ce se prevalencija Alzheimerove bolesti u buducnosti povecati zbog sve starije populacije u razvijenim zemljama, istraživanje patofiziološkog mehanizma bolesti te adekvatna farmakoterapija jedni su od najvecih prioriteta suvremene biomedicine.

Hipotenzija – nizak krvni pritisak

Nizak krvni pritisakak se definise kao vrednost krvnog pritiska koji je nizi od normalno ocekivanog za pojedinu osobu u zadanim uslovima i relativan je pojam. Vrednosti krvnog pritiska razlikuju se zavisno od aktivnosti, starosti, lekovima i zdravstvenom stanju. Krvni pritisak koji je granicno nizak za jednu osobu može biti normalan za drugu.

Mišljenja lekara se razlikuju – od onih koji nizak krvni pritisak ne smatraju bolešcu do onih koji ga drže potencijalno ozbiljnim, dobro definisanim stanjem koje zahteva lecenje i kontrolisanje.

U nemackoj medicinskoj literaturi pacijent s konstitucionalnom hipotenzijom definisu se krvnim pritiskom manjim od 100/60 mmHg izmerenim vise puta u ambulantnim uslovima uz postojanje simptoma (umor, poremecaj sna, vrtoglavica, nesvestice, anksioznost ili depresija, osjecaj jakog lupanja srca, znojenje) i odsutnost drugih bolesti/drugog uzroka simptoma. Osim trajno prisutnog niskog krvnog pritiska (hronicna primarna, idiopatska ili konstitucionalna hipotenzija) kojem se ne može otkriti uzrok, postoji sekundarna hipotenzija uzrokovana razlicitim bolestima, stanjima i lijekovima te akutna stanja s naglim padom krvnog priiska od kojih su ortostatska (posturalna) i postprandijalna hipotenzija najucestalije. Ortostatska ili posturalna hipotenzija jest pad krvnog pritiska prilikom prelaska u stojeci položaj, postprandijalna hipotenzija je nagli pad krvnog pritiska nakon jela. Takvi akutni padovi krvnog pritiska javljaju se i kod osoba inace normalnog krvnog pritiska.

Ako je krvni pritisak previsok može oštetiti krvne sudove te cak uzrokovati njihovo pucanje (ruptura), uzrokovati krvarenje i druge komplikacije. Ukoliko je prenizak, dovoljna kolicina krvi ne dolazi u sve delove tela – sve celije ne dobiju dovoljno kiseonika i hrane te se otpadni proizvodi nedovoljno uklanjaju. Usprkos tome, nizak krvni priisak se uopste smatra boljim nego visok krvni pritisak. Zdrave osobe koje unutar normalnih granica imaju niži krvni tlak dulje žive od osoba s visim krvnim tlakom.

Trajno nizak krvni pritisak retko je pokazatelj ozbiljnog zdravstvenog poremecaja, telo se na njega prilagodilo te cesto ne uzrokuje simptome. Problem nastaje kod naglog pada pritiska kad mozak i drugi vitalni organi ostaju bez opskrbe i nemaju vremena za prilagodbu. U tom slucaju može nastati vrtoglavica, slabost tela, poremecaj vida pa i kratka nesvest (sinkopa).

Primarna hipotenzija

Trajno nizak krvni pritisak kojem se ne može otkriti uzrok naziva se primarna, idiopatska ili konstitucionalna hipotenzija. Istraživanja pokazuju ucestalost ovog stanja u populaciji oko 0.3-4% te dvostruko vecu ucestalost kod žena. Osim naslednih faktora, istraživanja pokazuju znacajan uticaj geografskog podrucja, ishrane (osobito kolicine soli u hrani), telesne mase, vežbanja i stresa na krvni pritisak.

Lecenje je usmereno ka olakšanju simptoma i postizanju gornjeg krvnog pritiska od 100 mmHg. Lecenje nije potrebno ako nizak krvni pritisak ne uzrokuje simptome niti smanjuje kvalitetu života. Mre lijecenja su sledece:

1. najvažnije je uveriti osobu kako je uprkos prisutnosti simptoma koji umanjuju kvalitetu života prognoza primarne hipotenzije dobra.

2. prehrambene mere ukljucuju povecanje uzimanja soli

3. kompresivne carape (carape koje stežu noge) – jer povecano uzimanje soli može dovesti do nakupljanja tecnosti u nogama

4. ustajanje iz kreveta treba biti postepeno

5. povecati telesnu aktivnost

6. kofein

7. ako opisane mere ne dovode do zadovoljavajuceg povišenja krvnog pritiska i olakšanja simptoma lekar preporucuje lijekove. Iako uvjerljivi rezultati istraživanja nisu dostupni moguci terapijski režim ukljucuje dihidroergotamin, etilefrin, amezinium, njihovu kombinaciju ili pozorno dodavanje mineralokortikoida.

Sekundarna hipotenzija

Hipotenzija može biti posledica niza uzroka, razlicitih zdravstvenih poremecaja i lekova i tada govorimo o sekundarnoj hipotenziji.
Stanja koja mogu uzrokovati nizak pritisak su:
– krvarenje,infekcije,dehidracija,razlicite bolesti srca – infarkt, aritmije, bolesti osrcja,adrenalna insuficijencija,trudnoca, trovanje, alergijske reakcije, osobito anafilaksija, promjena položaja iz ležeceg u stojeci (posturalna/ortostatska hipotenzija),moždani udar, šok, pad pritiska nakon obavljanja male i/ili velike nužde, pad pritiska nakon jela (postprandijalna hipotenzija), strah,Parkinsonova bolest, neuropatija, hemodijaliza, opekline, uznapredovali dijabetes.

Lecenje sekundarne hipotenzije zavisi od uzroka. U ovom slucaju nizak krvni pritisak je posljedica osnovnog poremecaja, lecenjem/otklanjanjem uzroka rešava se nizak krvni pritisaak.

Sta nas cini srecnim?

Naucnici ispituju razloge koji život cine sretnim. Razmotrili su koliko na vagi srece znaci 10 najcešce spominjanih – novac, žudnja, pamet, geni, izgled, prijateljstvo, brak, Bog, cinjenje dobra i starenje.

Zaradite više novca ?

Može li se novcem kupiti sreca? Kratko receno – može – ali vrlo malo. Naime, koliko god da su istraživali, naucnici su naišli da su bogatiji ljudi u prosjeku ipak ponešto sretniji. Iako postoje bogati ocajnici i siromašni ljudi koji se neprestano vesele, ipak je nesretnom bogatašu lakše nego nesretnom siromahu, tvrdi Roberz Frank, ekonomist sa sveucilišta Cornell.

Andrew Oswald, ekonomist sa sveucilišta Warwick kaže: U licnoj sreci novac je bitan, ali ne toliko koliko to prosjecna osoba možda misli.

Žudite manje

Pametniji ljudi znali su reci da je put do srece ne toliko u debelom novcaniku koliko u jednostavnom oku. Moderni naucnii ne mogu, a da se s tim ne slože.

Pocetkom 80-tih politolog Alex Michalos sa univerziteta Northern British Columbia u Prince Georgu ispitao je 18.000 studenata u 39 zemalja koji su trebali na numerickoj ljestvici ocijeniti koliko su sretni. Zatim su morali odgovoriti koliko su blizu ostvarenja svih svojih životnih snova. Alex Michalos ustanovio je da su ljudi kod kojih je jaz izmedu želja i ostvarenog bio veci osjecali manje srece. Zapravo, velicina jaza 5 je puta bolje ukazala na osjecaj licne srece, nego visina osobnog dohotka.

Ovo bi moglo objasniti zašto povišenje dohotka ne donosi jednaki rast u osjecaju osobne srece. Naime, umjesto da zadovolje postojece želje prilikom povišice, dolazi do stvaranja novih želja. Zapravo, što više posjedujemo, veca je i lista novih stvari koje jednostavno moramo dobiti.

Pamet ne donosi srecu

Iako je ovo bila tema tek malom broju istraživanja, uglavnom je ustanovljeno da inteligencija ne igra nikakvu ulogu u stepen licne srece. Na prvi pogled ovo se pokazalo neobicnim buduci da pametniji ljudi obicno zaraduju više, a bogatiji su ipak za dlaku sretniji. Istraživaci su došli do zakljucka da mora postojati neki nemjerljivi faktor koji remeti sretan život pametnih osoba, no za sada o pravom uzroku nesrece uglavnom špekuliraju. Pametniji možda imaju i veca ocekivanja, dakle osjecaju manje radosti kod postizanja osrednjih rezultata ili su naucnicici merili krivi oblik inteligencije. Naime, neki su ubjedeni da IQ nema veze s uspjehom u životu pa ni sa srecom te da je daleko presudnija društvena inteligencija koja je po njima pravi kljuc za licnu srecu. Što se tice starih mudraca, Salamun je davno zakljucio: Ko umnožava znanje, umnožava muku.

Iskoristite svoje gene

Jesu li neki ljudi rodeni nesretni, a neki sretni? David Lykken, psiholog i geneticar sa sveucilišta Minneapolis smatra da su za naš osecaj zadovoljstva 50 posto odgovorne životne okolnosti, a 50 posto naslede od kojeg 90 posto otpada na gene. Svoje zakljucke temelji na studiji napravljenoj na 4000 odraslih blizanaca rodenih u Minnesoti u razdoblju izmedu 1936. i 1955. Ustnovio je da su geni odgovorni za 44 do 55 posto razlika u osjecaju osobne srece, dok razina osobnog dohotka, bracno stanje, religija ili obrazovanje nisu utjecali na više od 3 posto.

Osobnost i sreca dosta idu ruku pod ruku: mnoge studije utvrdile su da su ekstroverti uglavnom sretniji od drugih osoba, i daleko sretniji od introverta. Možda jer ce ekstroverti lakše ciniti stvari koje pridonose osjecaju srece poput druženja s prijateljima, napredovati na poslu ili osnivanje obitelji.

Ili osjecaj srece koji cini ljude otvorenijima? Nekoliko studija ukazuju da dobro raspoloženje cini ljude društvenijima. Primjerice Michćl Cunningham sa sveucilišta Louisville u Kentuckyju pokazao je da su ljudi razgovorljiviji i otvoreniji nakon gledanja sretnog filma.

No to što ste ekstrovert ne cini vas automatski sretnim, mnogo zavisi i od okoline. Primjerice druge su studije ustanovile da su u zatvoru introverti sretniji od ekstroverta.

Prestanite uporedjivati svoj izgled s drugima

Prvo, loša vijest: lijepi ljudi su zaista sretniji. Možda zato jer je život blaži prema lepima ili je stvar suptilnija. Vecina lijepih lica je vrlo simetricna, a dokazi iz podrucja životinjskog svijeta ukazuju da simetrija ukazuje na dobre gene i zdrav imunosistem. Dakle, možda su lijepi sretniji jer su zdraviji, a sreca i zdravlje idu ruku pod ruku.

Dobra vijest jest da nije potrebno biti zaista lep, glavno je zaista vjerovati u vlastitu atraktivnost. No to je teže nego što bi pomislili. Nažalost tek 1 od 20 osoba objektivno ocjenjuje svoj vanjski izgled, vecina nas sklonija je lošijoj ocijeni i prevelikoj samokritici. Žene uglavnom smatraju da su predebele, a muškarce brine što izgledaju jadno, a ne kao da su u top-formi.

Plasticna hirurgija može se ciniti dobrim riješenjem, no podaci pokazuju da iako su ljudi sretniji nakon operacije nosa ili nekog drugog djela tijela, isti pacijenti ponovno se vracaju na nove operacije, što ukazuje da još uvijek nisu zadovoljni svojim izgledom.

Mintz preporucuje manje dramaticne korake: Želite li biti sretni, izbjegavajte neralisticne snimke koje možete naci u casopisima. Shvatite da su one cesto proizvod photoshopa koji ih je dotjerao do savršenstva i cijenite svoje tijelo zbog onoga što vam omogucuje, a manje zbog izgleda.

Sklapajte i cijenite prijateljstva

Teško je zamisliti jadniju egzistenciju od one na ulicama Calcutte, u jednom od njezinih slamova ili zaradujuci za život kao tamošnja prostitutka. Ipak unatoc siromaštvu i jadu s kojim su suoceni, najjadniji stanovnici ovog grada svoju srecu ocjenjuje bolje nego bi to pomislili.

Diener je intervijuirao 83 ljudi iz sve tri nabrojene grupe mjereci osjecaj zadovoljstva na temelju skale na kojoj je 2 oznacavao neutralno polje. Sveukupna ocjena koju su si dali oni s dna Calcutte nije velika, samo 1,93, no uporedujuci je s grupom studenata iz srednjeg staleža iz istog grada koja je iznosila 2,43 i nije tako loše. Posebno kad se uporedi s ocjenom stanovništva slamova, koji su najsretniji od 3 najbijednije grupe, koji su svoju srecu odmjerili ocjenom 2,23, ne znacajno razlicitom od ocjene kojom i studenti procjenjuju svoju srecu.

Pokušavajuci objasniti ove rezultate Diener je ukazao na društvene veze. Naime sve 3 potlacene grupe imaju velike ocjene na podrucju zadovoljstva unutar obitelji (2,5) te medu prijateljima (2,4). Stanovnici slamova posebno su zadovoljni s meduljudskim odnosima. To je ono što americki beskucnici nemaju pa su nesretniji unatoc boljem materijalnom statusu, tvrdi Diener.

Brak

Analizirajuci izvještaje iz 42 zemlje americki tim je ustanovio da su oženjeni u pravilu sretniji od samaca. Djelovanje na srecu nije veliko, otprilike 1 do 2 posto, no ipak poteže pitanje: Jesu li vjencani doista sretniji ili se sretniji ljudi odlucuju na brak?

Obje tvrdnje mogu biti istinite. U studiji koja je pratila više od 30.000 Nijemaca tijekom 15 godina, Diener i njegove kolege, ukljucujuci Richarda Lucasa sa sveucilišta Michiganu, ustanovili su da sretniji ljudi imaju vece šanse da stupe i ostanu u braku. No vjencanjem svatko može popraviti svoje raspoloženje. Efekt pocinje djelovati nekih godinu dana prije sretnog dana i traje još nekih 365 dana nakon njega. U prosjeku, osjecaj srece vraca se na prirodno stanje, no istraživaci dodaju da dobar brak ima stalan pozitivni efekt na osjecaj osobne srece. Uz to, oni koji su na pocetku nesretniji sa stupanjem u brak osjecaju i vecu srecu.

Zanimljivo, ali unatoc popularnosti ‘divljeg braka’, još uvijek ima nešto u potpisivanju vjencanog lista. Istraživanja pokazuju da zajednicki život jednostavno ne donosi jednake koristi. Imam osjecaj da onima u ‘divljem braku’ nedostaje dublji osjecaj sigurnosti koji dolazi uz zlatni prsten i zato i nisu sretni kao vjencani, rekao je Oswald. Nesigurnost, govore svi izvori, loše djeluje na ljudska bica, dodaje.

Pronadite Boga (sistem vjerovanja)

Karl Marx u slobodnom citiranju simbola otkrivenja nije bio daleko od istine kada je rekao: Religija je opijum za mase. (u slici iz otkrivenja religiozni sustavi ljudima daju vino pijanstva). Naime, od silnih studija koje su promatrale utjecaj religije na srecu pojedinca koji joj pripada vecina je pronašla pozitivan utjecaj. Harold Koenig s Duke University Medical Centera u Durhamu, Sjeverna Karolina proucio je 100 studija na tu temu i pronašao 79 koje ukazuju da ljudi koji se ukljuce u život religiozne zajednice postaju sretniji i zadovoljniji životom ili iskazuju više pozitivnih emocija nego ostali.

Ali zašto, pitaju se znanstvenici? Vjera u Boga ili u život nakon smrti ljudima daje smisao i osjecaj zajedništva, posebno u poznijim godinama. Posebno tijekom životnih nevolja vjera u Boga može biti iznimno snažna sila koja daje snagu da se izdrži.

Zanimljivo, cini se da je bolje vjerovati u nešto s potpunom sigurnošcu nego baš u ništa s potpunim uvjerenjem. Gary Reker sa sveucilišta Trent u Peterboroughu, Ontario, tvrdi da je to najocitije prilikom suocavanja sa strahom od smrti. Vrlo religiozni i vrlo neriligozni iskazuju najmanje straha, najviše se boje oni koji su nesigurni, oni koji sumnjaju u svaki od ponudenih sistema vjerovanja.

No najviše koristi religioznost daje lepezom socijalnih interakcija i to ne zbog primanja koliko zbog davanja na koji upucuje. Studije su pokazale da oni koji tješe i pomažu drugima osjecaju više radosti i žive duže od drugih. Baš zbog davanja, a ne samo druženja, religija ima bolji efekt na srecu pojedinca nego bilo kakav klub poput sportskog društva ili zbora.

No utjecu li neke religije više na srecu od drugih? Abbott Ferriss sa sveucilišta Emory u Atlanti, Georgia, proveo je istraživanje širom SAD-a i ustanovio da su iako ne znacajno sretniji, za truncicu svoju srecu ocjenili najviše protestanski kršcani. Posebno sretni bili su fundementalisti koji vjeruju da se nalaze na jedinom pravom putu, oni su se pokazali daleko najsretnijim vjernicima.

Cinite dobro

Vjera uci da je veca sreca u davanju nego u primanju, a niz znanstvenih studija ustanovilo je: ili da cinjenje dobra cini sretnim ili su sretni ljudi skloniji altruizmu. Opet i jedno i drugo može biti istinito. Tijekom studije na 3617 osoba, koje su intervjuirane jednom i onda opet nakon 3 godine, Peggy Thoits i Lyndi Hewitt sa sveucilišta Vanderbilt u Nashilleu, Tennessee, ustanovile su da su sretni ljudi skloniji ukljucivanju u volonterske radove. No ustanovile su i da su volonteri s vremenom sretniji te da s povecanjem volontiranja raste i sreca.

James Konow ekonomist sa sveucilišta Loyola Marymount u Los Angelesu, Kalifornija, pokušao je razluciti što je uzrok, a što posljedica.

Za potrebe istraživanja regrutirao je osobe koje su odgovarale na upitnik na kojem su trebali ocijeniti zadovoljstvo i srecu koju osjecaju. Pred kraj obavljenog ispitivanja polovini je dao 10 dolara, a polovinu ostavio bez novcane naknade. Zatim je onima koji su bili placeni objasnio da svojih 10 dolara mogu podijeliti s onima koji nisu dobili ništa. Konow je ustanovio da su studenti koji su u upitnicima pokazali veci osjecaj zadovoljstva bili skloniji podijeliti novac, no to što su neki na dan testiranja bili dobro raspoloženi nije ih nagnalo na dijeljenje. Zacudo, ali studenti koji su podijelili novac nisu prijavili nikakvo trenutacno poboljšanje po pitanju osjecaja osobne radosti – u stvari, oni su odmah nakon diobe osjecali nešto manje srece.

No oni koji su bili darežljivi s novcem uglavnom su bili osobe zainteresirane za osobni razvoj i kultiviranje dobrih osobina. Izmedu ostalog, pojedinci iz darežljive grupe iskusili su duboke meduljudske odnose te razvili suosjecanje prema drugima.

Konov zakljucak? Iako jedan cin dobrocinstva nije usrecio sudionike eksperimenta, darežljivost koja se neprestano cini i postaje dio osobnosti s vremenom osobu ipak cini sretnijom.

Starite dostojanstveno

Starija dob i ne mora biti tako loša kako se ljudi pribojavaju. Naime stariji ljudi u prosjeku su jednako sretni koliko i mladi te opcenito vlastitu srecu ocjenjuju vecom ocjenom.

Ljudi ovo nazivaju paradoksom starenja. Uzimajuci u obzir sve probleme povezane sa starenjem, kako to da su zadovoljniji od mladih?, pita se Laura Carstensen profesorica psihologije sa sveucilišta Stanford, California.

Nakon istraživanja koje je provela na 184 osobe u dobi od 18 do 94 ustanovila je da stariji i mladi jednako cesto osjecaju pozitivne emocije, no stariji nešto rjede one negativne. Slicne podatke dobili su i Daniel Morczek i Christian Kolarz sa sveucilišta Fordham u New Yorku koji su proveli nešto opsežnije istraživanje na 2727 osoba u dobi od 25 do 74 godina. No oni su ustanovili i to da na osjecaj srece kod starijih utjecu i razni drugi faktori poput spola, osobnost te razni društveni faktori. Primjerice, i muškarci i žene s godinama osjecaju više pozitivnih emocija, no samo oženjeni muškarci s godinam osjecaju i manje negativnih.

Zašto su stariji toliko sretni? Neki smatraju da su se s godinama navikli na teške životne okolnosti i naucili živjeti s njima. Ili da su realisticniji s obzirom na ciljeve postavljajuci si samo one koje mogu postici. Carstensen je pak uvjeren da je kljuc u mudrosti s kojom sad lakše reguliraju vlastite osjecaje, koncentrirajuci se na stvari koje ih usrecuju i ostavljajuci one koje nemaju taj efekt.

Ne samo da shvacaju što imaju, shvacaju i da to nece trajati zauvijek. Poljubac prlikom rastanka u dobi od 85 može izazvati daleko drukcije i kompleknije emocije nego onaj koji primate ili dajete u dobi od 20, zakljucio je Carstensen.

1...1.9551.9561.957...1.975Stranica 1.956 od ukupno 1.975
Prodaja stanova - Europolis Nekretnine Beograd
Tekstovi na www.topvita.info nemaju funkciju davanja medicinskih saveta ili uputstava o medicinskom tretmanu bolesti, korišćenju medikamenata i parafarmaceutskih proizvoda, niti njihove direktne promocije. Oni nisu ni sugestija za specifične oblike lečenja. Informacije koje se na ovom sajtu nalaze su u funkciji dopunske informisanosti posetilaca sajta u oblasti ekologije, zaštite životne sredine, pravilne ishrane i održavanja psihofizičke kondicije. One nisu zamena za lekarsku ili pomoć drugih stručnih lica i ovlašćenih ustanova.
Facebook Twitter